ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
СЕДАМНАЕСТА БЕСЕДА
О ДУХОВНОМ ПОМАЗАЊУ И СЛАВИ ХРИШЋАНА И О ТОМЕ ДА НАМ ЈЕ БЕЗ ХРИСТА НЕМОГУЋЕ ДА СЕ СПАСЕМО ИЛИ ДА ПОСТАНЕМО ПРИЧАСНИЦИ ВЕЧНОГ ЖИВОТА
 
Савршени хришћани, који су се удостојили да ступе у меру савршенства и да постану блиски Цару, свагда себе посвећују на дар крсту Христовом. Као што је у време пророка највећа част било помазање, јер су помазани били цареви и пророци, тако и сада духовни људи, помазани небеским помазањем, постају хришћани по благодати да би били цареви и пророци небеских тајни. Они су и синови, и господари, и богови, и свезани који се одводе у ропство, и свргнути, и распињани, и посвећени на дар. Ако је помазање јелејем [уљем], који добијамо од земаљског биља, од видљивог дрвета, имало такву силу да су помазани беспоговорно добијали чин (јер су сви признавали да су они постављени за цареве, а помазани Давид је истог тренутка био изложен прогонима и недаћама, али након седам година постао је цар), онда утолико пре они, чији се ум и унутрашњи човек помазују освећујућим и радостотворним, небеским и духовним јелејем радовања, примају печат оног непропадљивог царства и вечне силе, залог Духа, самог Светог Духа и Утешитеља (а чуо си да Утешитељ и теши и испуњава радошћу оне који су у недаћама).
Ови, помазани јелејем небеског растиња, дрвета живота, тј. Исуса Христа, бивају удостојени да ступе у меру савршенства, односно, царства и усиновљења, будући да су, налазећи се још у овом свету, већ сатајници небескога Цара и имају одважност пред Сведржитељем; они улазе у Његову ложницу, где су анђели и духови светих. Иако још нису добили савршено наслеђе које им је приуготовљено у оном веку, обезбедили су се оним залогом који су сада већ примили, као већ крунисани и они који царују. Пошто поседују преобиље и присуство Духа, њима није чудно што ће царевати са Христом. Зашто? Зато што су, будући још у телу, већ у себи осетили ону сладост и оно дејствовање силе.
Ко је царев пријатељ, непрестано борави у његовим одајама, зна његове тајне, види његову порфиру; када, пак, он сам постане цар и када добије круну, неће се због тога изненадити и престрашити, јер се током дугог времена бавио тајнама царских одаја. Осим искусних и образованих људи, никоме од пастира и простог народа, који нисуупознати са царским тајнама, није ни могуће да дође и да се зацари. Тако се ни хришћани не чуде што ће царевати у будућем веку, јер су претходно већ познали тајне благодати. Када је човек прекршио заповест, ђаво је васцелу његову душу прекрио мрачном копреном. Због тога најзад долази благодат и свлачи читаву копрену тако да душа, поставши чиста и примивши своју сопствену природу, оно беспрекорно и чисто створење, увек чисто и чистим очима созерцава славу истинске светлости и истинско сунце правде које је заблистало у самом срцу.
Приликом свршетка света, када овај свод нестане, праведници ће живети у царству, у светлости и слави, и неће видети ништа друго осим Христа Који свагда обитава у слави, са десне стране Оца: тако и они, који су већ сада уграбљени и као заробљеници одведени у онај век, созерцавају све тамошње красоте и чудеса. Ми, заправо, будући још на земљи, имамо живљење на небесима, јер смо по уму и унутрашњем човеку житељи и грађани оног света. Као што видљиво око, ако је чисто, увек чисто види сунце, тако и ум, када се савршено очисти, увек види славу светлости – Христа, и даноноћно обитава са Господом, слично као што Тело Господње, сјединивши се са Божанством, свагда саобитава са Светим Духом. Ову меру, међутим, људи не могу одмах да досегну, и то чине тек након труда, страдања и великог подвига. Постоје, наиме, и они у којима, упркос саприсутној благодати која дејствује и почива у њима, обитава и порок, тако да у једном срцу дејствују два вида живота – живот светлости и живот таме.
Ти ћеш ми, наравно, рећи: Шта заједничко има светлост са тамом (2. Кор. 6; 14)? Да ли се било где помрачује и помућује божанска светлост и да ли се било где скрнави неоскрнављено и чисто? Записано је: И светлост светли у тами и тама је не обузе (Јн. 1; 5). Ствари, међутим, не би требало схватати једнолико и једнострано. Неки у таквој мери отпочину у Божијој благодати, да бивају одважнији од порока који живи у њима и, иако имају молитву и велико спокојство пред Богом, у другом тренутку подлежу утицају рђавих помисли и бивају покрадени од стране греха, иако још обитавају у благодати Божијој. Они људи, који су непромишљени и неуки, чим благодат почне да дејствује у њима помисле да у њима више нема греха; они, пак, који расуђују и који су разборити, не усуђују се да тврде да, имајући у себи благодат Божију, нису подложни утицају срамних и нечистих помисли.
Често видимо код браће да су неки (међу њима) задобили велику радост и благодат и да су, током пет или шест година, говорили о себи: “У нама је увенула пожуда”. После тога, међутим, када су сматрали да су се потпуно ослободили пожуде, покренуо би се порок који се крио у њима и они су се распламсавали пожудом, због чега су се и сами чудили и говорили: “Откуда то да се у нама после толико времена пробудио овакав порок?” Услед тога се ниједан, који здраво расуђује, неће усудити да каже: “Будући да у мени обитава благодат, ја сам потпуно слободан од греха”. Насупрот томе, на ум дејствују два лица. Они који су неискусни у (подвижничком) делу, чим унеколико, макар и незнатно, на њих делује благодат, сматрају да су већ победили и да су већ постали савршени хришћани. Ја, међутим, сматрам следеће: када на небу, на чистом ваздуху, блиста сунце, а онда на њега наиђу облаци, заклоне га и згусну ваздух, онда сунце, будући иза облака, не трпи никакву штету ни у погледу светлости, ни у погледу своје суштине. Тако се догађа и са онима који нису достигли савршену чистоту. Они обитавају у благодати Божијој, али су у дубини душе још увек обузети грехом, тако дау себи још имају и природна кретања као и помисли који их крепе у стремљењу ка Богу, иако нису у потпуности утврђени у добру.
Насупрот томе, и они који се у дубини душе придржавају добра (тј. благодати), још увек остају слуге и заробљеници рђавих помисли и налазе се на страни порока. Зато је потребно много расуђивања да би човек искуствено познао шта се догађа у нама. Кажем ти да ни апостоли, имајући у себи Утешитеља, нису били потпуно безбрижни. Они су, приликом радости и весеља, такође осећали и страх и трепет, и то под утицајем саме благодати, а не од стране порока; сама благодат их је упозоравала да ни у нечему малом не би застранили. Када каменчић бацимо на зид, тиме овај зид нимало не оштећујемо, нити га померамо са места; када стрелом гађају човека у оклопу, неће нашкодити ни гвожђу ни телу, јер оклоп одбија стрелу: слично томе, ако би се апостолима у малој мери и приближавао порок, он није био у стању да им нашкоди, јер су били обучени у савршену силу Христову и, будући и они сами савршени, имали су слободу да творе праведна дела.
С обзиром да неки тврде да, уколико постоји благодат, душа нема о чему да се брине, знајте да Бог и од савршених тражи душевну вољу за служење Духу, како би дејствовали у складу са благодаћу, јер апостол каже: Духа не гасите (1. Сол. 5; 19). Неки не желе да обремењују друге, неки сами себе услужују, а неки узимају од мирјана и деле сиромасима. Ово је савршеније: неки се, имајући благодат, брину једино о самима себи, док се други труде да буду од користи и душама других. Ови други у великој мери превазилазе прве. Неки, пак, имајући благодат, имена Божијег ради предају своја тела изругивању и страдањима. Ови су, опет, узвишенији од претходних. Неки, опет, вежбајући се у врлини, желе да их људи хвале и поштују, па говоре о себи: “Ми смо хришћани и причасници Светога Духа”; неки се труде да се сакрију и од сусрета са људима, и ови други у великој мери превазилазе прве. Увиђаш ли да, и поред самог савршенства, усрдност према Богу зависи од природне воље, и да може бити већа и превасходнија?
Када човек, одевен у сиромашку одећу, у сну види себе као богаташа, он затим, уставши из сна, опет види себе као сиромашног и обнаженог: тако и они, који расуђују о духовном, на први поглед доследно говоре; уколико, међутим, оно о чему говоре није у уму потврђено неким искуством, силом и уверењем, они се онда заустављају на неком сањарењу. Као када би се жена, сва одевена у свилу и бисере, појавила у јавној кући, тако је и код сличних људи срце место где блудниче нечисти духови: иако они говоре о праведности, нису проникли у њена дела.
Као што је за рибу немогуће да живи без воде или човеку да хода без ногу, или да види светлост без очију, или да говори без језика или, пак, да слуша без ушију, тако је и без Господа Исуса и без дејствовања Божије силе немогуће познати тајне и премудрост Божију, и немогуће је да човек постане духовно богат и истински хришћанин. Такви су, наиме, истински мудраци, борци, јунаци, Божији мудрољупци [философи], који се према унутрашњем човеку руководе и управљају Божијом силом. Јелински философи уче се да овладају речима, али постоје и други философи који су невешти са речима, али се радују и веселе због Божије благодати, и то су благочестиви људи. Просудимо сада, ко је од њих бољи? У Писму је речено: Царство Божије није у речима, него у делу и сили (1. Кор. 4; 20).
Није тешко некоме рећи да је овај хлеб начињен од пшенице, али је потребно да се исцрпно објасни како се заправо хлеб припрема и пече. О бестрашћу и савршенству само неколицина може да расуђује. Јеванђеље се сажето изразило: не гневи се, не пожели. Ако те неко удари по десном образу, окрени му и други, и ако се неко одважи да узме твоју кошуљу, подај му и хаљину (в. Мт. 5; 39-40). Говорећи даље о томе како је потребно да са трпљењем и смиреношћу постепено извршавамо дело очишћења, апостол опширно поучава, најпре хранећи нас млеком, као децу, а затим узводећи ка узрастању и савршенству. Јеванђеље је рекло да се одећа прави од вуне, а апостол је објаснио појединости њене израде.
Када неко говори о духовном, а да га он сам није окусио, сличан је човеку који, када настане дневна жега, иде пустим пољем, и мучен жеђу, описује извор са којег истиче вода и представља себе како пије, док су се његови уста и језик осушили од жеђи која их пали. Осим тога, такав је сличан и човеку који говори како је мед сладак, а да га он сам никада није окусио и не познаје силу његове сладости. Према томе, ако о савршенству, о радости или о бестрашћу говоре они који у себи нису осетили њихово дејство, нити су се уверили у њих, то значи да се на делу не догађа све онако, као што они кажу. Када се такав човек временом удостоји да макар и делимично приступи делу, тада сам са собом расуђује овако: “Није се показало онако, као што сам ја претпостављао. Другачије сам расуђивао ја, а другачије дејствује Дух”.
Хришћанство је храна и пиће. Уколико га неко више окуша, утолико више његов ум бива подстакнут сладошћу и постаје незадржив и незасит, све више и више захтевајући и окушајући. Замисли да некоме ко је жедан дају слатко пиће; када га окуси, жеђ се још више распламса у њему и он се још више приближава пићу; тако и окушање Духа ствара готово неутољиву жеђ која се исправно пореди са жеђу таквог човека. То нису само речи, него дејствовање Светога Духа, који тајанствено потпомаже ум. Неки мисле да су већ свети само због тога што се уздржавају од општења са женом и од свега видљивог. На делу, међутим, није тако, јер се порок налази у уму, живи и преузноси се у срцу. Свети је онај који је очистио и осветио унутрашњег човека. Тамо где прониче истина, заблуда се бори са њом, трудећи се да је затамни и помути.
Када су Јудејци имали своје свештенство, били су прогоњени и угњетавани неки из овога народа, јер су заступали истину; такви су, на пример, Елеазар и Макавеји. Сада, пак, када је од времена Крста и цепања храмовне завесе Дух одступио од Јудејаца, истина се открила и дејствује овде, тако да опет неки из овог народа трпе прогоне. Тада су, пак, у целом народу само неки били прогоњени и угњетавани, да би истинољубиви постали мученици. Како би се иначе показала истина, када не би имала противнике, лажљиве људе који устају против истине? И међу браћом постоје они који на себи носе страдања и недаће. Њима је потребно много опрезности да не би пали. Неко од браће је, молећи се заједно са другима, био уграбљен божанском силом и, будући узнесен, видео је горњи град Јерусалим, лучезарна изображења и безграничну светлост. Зачуо је глас, који је говорио: “Ово је место починка за праведне”. Убрзо потом он је, погордивши се и помисливши да је имао виђење о самоме себи, пао у сам бездан и у дубину греха и у хиљаду зала.
Према томе, ако је пао човек који је био узвишен и живео унутрашњим животом, може ли онда неко, ма ко то био, да каже: “Ја постим и живим отшелничким [пустињачким] животом, делим свој иметак, према томе, ја сам свет човек?” Уздржавање од рђавога још увек није само савршенство, чак и ако си ступио у просветљен ум и ако си убио змију, која се крије испод самог ума, у дубини помисли, гнездећи се и умртвљујући те у такозваним унутрашњим одајама и спремиштима душе. И само срце је бездан, чак и ако си га умртвио и избацио сваку нечистоту која се налазила у теби. Сви мудрољубиви, и Закон, и апостоли, и долазак Христов, имају за свој циљ очишћење. Сваки човек, и Јудејац и Јелин, љуби чистоту, али не може себе да учини чистим. Стога треба истражити како се и на који начин може достићи чистота срца. Ово се не може учинити другачије, осим уз помоћ за нас Распетога. Он је пут, живот, истина, врата, бисер, живи и небески хлеб. Без ове Истине, нико не може да позна истину и да се спасе. И зато, као што си се у расуђивању спољашњега човека и видљивих ствари одрекао свега и поделио своје имање, онда, ако поседујеш знање и силу речи и у световној мудрости, мораш све од себе одбацити и све сматрати ништавним; тек тада ћеш бити у стању да се поучаваш на лудости проповеди која је истинска мудрост, а она се не састоји у красноречивости, него у сили која дејствује светим Крстом. Слава једносуштној Тројици у векове! Амин.

One Comment

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.