НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЧЕТРДЕСЕТ ТРЕЋА БЕСЕДА
О НАПРЕДОВАЊУ ЧОВЕКА ХРИШЋАНИНА, ЧИЈА СВА СИЛА ЗАВИСЕ ОД СРЦА, А ШТО СЕ ОВДЕ ОПИСУЈЕ У РАЗНИМ ПРИМЕРИМА
 
Kао што се ватром пале многе светиљке и пламтеће свеће, и као што се све свеће и светиљке пале и светле оним што је по природи једно исто, тако се и хришћани распламсавају и светле по природи једним истим божанским пламеном Сина Божијег. И они у својим срцима имају упаљене свеће и, будући још на земљи, светле пред Њим слично Њему Самом, јер је речено: Тога ради помаза Те Бог Твој јелејем радовања (Пс. 44; 8). Он је због тога и назван Христом (Месијом, Помазаником), да бисмо и ми, будући помазани тим истим јелејем каквим је помазан и Он, постали помазаници и били, да тако кажемо, једноприродни и једног тела са Њим, као што каже апостол: И Онај Који освећује и они који се освећују, сви су од једнога (Јев. 2; 11).
Зато се хришћани делимично уподобљују светиљкама које у себи имају јелеј, односно плодове правде. Ако њихове светиљке нису упаљене светиљком Божанства, они су онда ништа. Господ је био упаљена светиљка, по Духу Божанства, Који је суштински обитавао у Њему и распламсавао Његово срце по човечијој природи. Слично старој врећи напуњеној бисерима, и хришћани су дужни да по спољашњем човеку буду смирени и презрени, док у себи, у унутрашњем човеку, имају скупоцени бисер. Други се пореде са окреченим гробовима: споља су уређени и украшени, али су изнутра пуни мртвих костију, јаког смрада и нечистих духова, мртви су пред Богом и прекривени сваком срамотом, нечистотом и противничком тамом.
Апостол каже да се дете, док је још мало, налази под старатељством и управитељима (Гал. 4; 2), нечистим духовима. Ови духови неће да дете одрасте, јер ће у противном, када постане зрео човек, почети да прониче у своја домаћа дела и да господари над њима. Хришћанин је обавезан да се увек сећа Бога, јер је написано: Љуби Господа Бога својега од свег срца својега (5. Мојс. 6; 5), односно, не само када ступаш у дом молитве, него и када си на путу, и када говориш, и када окушаш храну, сећај се Бога и чувај љубав и приврженост према Њему. Он је рекао: „Где је твој ум, тамо је и благо твоје“ (в. Мт. 6; 21). Оно, за шта је привезано човеково срце, и чему га привлачи жеља, и јесте његов бог. Ако срце свагда жели Бога, онда је Бог Господар његовог срца. Чак и онај који се одрекао света и постао нестјажатељан, бездоман и испосник, може да буде привезан за самога себе или за световне ствари, или за родитељску љубав. Оно, пак, за шта је привезано његово срце и оно што поробљује његов ум, и јесте његов бог. Испоставља се да је он на широка врата изашао из света, али да на мала врата улази и пада у свет. Као што иверје, бачено у ватру, не може да се супротстави сили огња, него истог тренутка сагорева, тако и демони, када хоће да нападну човека, удостојеног дарова Духа, бивају спаљени и истребљени божанском ватреном силом, али само ако је сам човек свагда привезан за Господа и ако је на Њега положио уздање и наду. И ако су демони чврсти као камене горе, они се пламеном, тј. молитвом, спаљују као да су восак. Души, међутим, предстоји велика борба и битка са њима. Тамо су реке змија и лавље чељусти, и огањ који пали душу. Као што онај који се усавршио у злу, будући опијен обманом, било да убија или чини прељубу, не зна за границу у рђавим делима, тако су и хришћани, крштени Светим Духом, неискусни у злу. Они, међутим, који истовремено и имају благодат и још су привезани за грех, живе под страхом и иду опасним путем [колебљивости].
Иако их прати повољан ветар и мирно море, трговци који плове морем обузети су страхом све док не стигну у пристаниште. Они страхују да ће се изненада подићи противан ветар, да ће се море усталасати и да ће њихова лађа бити изложена опасности. Тако се дешава и са хришћанима: иако осећају дах угодног ветра Светога Духа, још увек страхују да ће наићи и дунути ветар противничке силе и да ће можда у њиховим душама подићи неку пометњу и таласање. Зато је потребна велика усрдност да би се ушло у пристаниште починка, у савршени мир, у вечни живот и вечну насладу, у град светих, у небески Јерусалим, у Цркву првородних (Јев. 12; 23). Онај, пак, који још није прешао оне степене, има много разлога да страхује да ће му противничка сила, у време овог преласка, припремити неки пад.
Жена, која је зачела у утроби, унутар себе носи своје дете у тами и, да тако кажемо, на нечистом месту. Када се најзад догоди да дете, у одговарајуће време, изађе из утробе, она види да се за небо, земљу и сунце појавила нова твар, каквајош никад није виђена. Истог тренутка, рођаци и пријатељи узимају новорођенче у своје наручје. Ако се, пак, због неког поремећаја догоди да дете умре у утроби, неопходно је да за то одређени лекари прибегну оштром оруђу. Дете тада прелази из смрти у смрт, из таме у таму. Сада све ово примени и на оно духовно. Они који су у себе примили семе Божанства невидљиво га носе у себи и, услед греха који у њима живи, крију га на тамним местима и страшним местима. Ако се, пак, ограде и сачувају семе, у одређено време рађају га јавно да би их најзад, приликом њиховог разлучења са телом, анђели и сви вишњи зборови примили радосног лица. Ако, пак, онај који је прихватио на себе оружје Христово да би се одважно борио, у једном тренутку ослаби, убрзо ће се предати непријатељима а онда ће, приликом разлучења са телом, из таме која га сада обузима поћи у другу, још страшнију таму и пропаст.
Замисли врт у којем се налази плодно дрвеће и остало, миомирисно биље; читав овај врт је прекрасно обрађен и украшен, а ради заштите, уместо ограде, опкољен је малим зидом. Замисли сада да поред врта протиче и брза река. Ако вода, макар и лагано, удара о зид, она ће нашкодити његовом темељу, наћи ће себи пролаз а затим постепено сасвим подлокати темеље. Затим ће ући у врт и ту поломити и искоренити све биљке, уништиће сав труд и врт учинити бесплодним. Тако се догађа и са људским срцем. Постоје у њему прекрасне помисли, али се срцу непрестано приближавају и бујице греха, спремне да га сруше и одвуку на своју страну. И ако је ум макар донекле непромишљен, ако се преда нечистим помислима, духови обмане већ су тамо пронашли себи пашњаке, провалили и порушили све красоте, поништили све добре помисли и опустошили душу.
Око је мало у поређењу са свим осталим телесним деловима; зеница, међутим, иако је мала, представља најважнији сасуд, јер у једном тренутку може да види небо, звезде, сунце, месец, градове и остале ствари, и сви видљиви предмети подједнако се изображавају и живопишу у малој зеници ока. То исто представља и ум за срце. Само срце је мали сасуд, али тамо постоје змије, лавови и отровне звери, тамо су све ризнице порока, тамо су неравни и стрми путеви, тамо су провалије. Тамо су, међутим, и Бог и анђели, тамо је живот и Царство, тамо је светлост и апостоли, тамо су ризнице благодати, тамо је све. Као што се магла распростире по читавој васељени и човек не види човека, тако, од времена преступа, тама овога века лежи на читавој творевини, на васцелој људској природи. Због тога људи, покривени овом тамом, живе у ноћи и на страшним местима. Као што у некој кући има много дима, тако се и грех, са његовим нечистим помислима и небројено мноштво демона прикрадају у помисли срца и тамо заседају.
Када се у свету догоди да објаве рат, учени људи и великаши, страхујући од смрти, не одлазе у борбу, него остају код куће. У рат тада позивају сиромахе и неуке; догађа се да они извојују победу над непријатељима и да их протерају са границе. Због тога од цара добијају награде и венце, почасти и достојанства, док они великаши остају иза њих. Тако се догађа и у духовном. Када неуки први пут чују реч, са правдољубивим помислима извршавају је на делу и примају од Бога духовну благодат. Међутим, мудри и они који се до појединости удубљују у речи избегавају битку и не напредују, него остају иза оних који су учествовали у борби и победили.
Ветрови који снажно дувају покрећу сву твар у поднебесју и стварају велику буку. Тако и демонска сила покреће и носи помисао, колеба дубине срца и приклања га својој вољи, расејавајући помисли да би њој служиле. Као што порезници седе у тесним пролазима где заустављају и муче пролазнике, тако и демони посматрају и задржавају душе, и ако се душе нису потпуно очистиле, онда им, приликом исхода из тела, није допуштено да ступе у небеске обитељи и да стану пред свог Господара, него их сурвавају ваздушни демони. Они, пак, који су још у телу, уз труд и велики напор још могу да задобију благодат са небеса, од Господа; и они ће, заједно са онима који су због врлинског живота већ достигли починак, отићи код Господа, као што је Он Сам обећао: Где сам Ја, онде ће и слуга Мој бити (Јн. 12; 26) и у бесконачне векове ће царевати са Оцем, и Сином, и Светим Духом, сада и свагда, и у векове векова! Амин.

Један коментар

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *