ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЧЕТРДЕСЕТ СЕДМА БЕСЕДА
АЛЕГОРИЈСКО ТУМАЧЕЊЕ ОНОГА ШТО ЈЕ БИЛО ПОД ЗАКОНОМ
 
Слава коју је Мојсеј имао на лицу, била је праслика истинске славе. Као што тамо Јудејци нису могли да гледају Мојсејево лице, тако се догађа и сада: када ову славу светлости хришћани приме у своје душе, тама, која не подноси блистање ове светлости, бива ослепљена и даје се у бекство. Јудејци су, међутим, својим обрезањем, показивали да су они – Божији народ. Овде, пак, народ Божији изабрани (Тит 2; 14) прима унутар свога срца знамење обрезања, пошто небески мач обрезује сувишак ума, односно нечисти окрајак греха. Они су имали крштење које освећује тело, а ми имамо крштење Духом Светим и огњем, јер је ово проповедао Јован: Он ће вас крстити Духом Светим и огњем (Мт. 3; 11).
Тамо је постојала спољашња и унутрашња скинија: Улажаху свештеници свагда у први део скиније, да врше службу Божију, а у други једном у години сам првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне грехе из незнања. Овим Дух Свети показује да још није отворен путу Светињу докле год прва скинија стоји (Јев. 9; 6-8). Овде су они који су се удостојили да уђу у нерукотворену скинију, где као претеча за нас уђе Христос (Јев. 6; 20). У Закону је свештенику било прописано да узме два голуба – једнога да закоље, а живога да пошкропи његовом крвљу и да га пусти да слободно одлети. Овај поступак је представљао праобраз [праслику] и сенку истине, јер је Христос заклан, а Његова крв, која насје пошкропила, дала нам је крила Светога Духа, како бисмо несметано узлетали у ваздух Божанства.
Јудејцима је био дат закон записан на каменим таблицама, а нама су дати духовни закони, исписани на телесним таблицама срца, јер је речено: Даћу им Закон Свој и на срцима њиховим написаћу га, и у мисли њихове ћу Га написати (Јерем. 31; 33). Све је то, међутим, било привремено и предвиђено да се укине; сада се уистину све извршава у унутрашњем новеку, јер је завет унутра, једном речју; Све ово њима се догађало за пример, све су то били праобрази, а написа се за поуку нама (1. Кор. 10,11). Бог је Аврааму предсказао будућност: Знај зацело да ће семе твоје бити дошљаци у земљи туђој, да ће јој служити, и она ће их мучити четири стотине година (1. Мојс. 15,13). Ово је такође било обличје сенке. Народ је уистину био пресељен, робовао је Египћанима и мучио се радећи са блатом и циглама. Фараон је над Израиљцима поставио надзорнике и доушнике, како би своје дело извршавали по нужности. Када су, пак, синови Израиљеви у својим патњама завапили пред Богом, Он их је посетио посредством Мојсеја и мношм казнама погодио Египћане. У месецу цветова – након што је прошла зимска хладноћа и тек што се појавило угодно пролеће – Он их је извео из Египта.
Бог је Мојсеју заповедио да узме јагње без недостатка, да га закоље и да његовом крвљу помаже прагове и врата, како их не би дотакли они што су убијали египатске првенце. Анђели, који су ради тога били послати, издалека су угледали знак крви и удаљавали се одатле, улазећи у куће које нису имале тај знак и убијајући сваког првенца. Осим тога, заповедио им је да из сваког дома узму квасац, а да заклано јагње једу са горким зељем и бесквасним хлебом. Требало је да Израиљци једу опасаних бедара, обувши чизме на ноге и носећи штап у руци. На тај начин, било је брижљиво заповеђено да Пасха Господња буде поједена до вечери и да се јагњету не ломе кости.
Извео их је са мноштвом сребра и злата и заповедио свакоме да од свога суседа, Египћанина, узме сребрне и златне посуде. Из Египта су изашли онда, кад су Египћани сахрањивали своје првенце. Једни су се радовали због избављења од тешког ропства, а други [Египћани] су плакали и туговали због погибије деце. Због тога Мојсеј каже: „То је ноћ о којој је Бог обећао да ће нас тада избавити“. Све је ово тајна душе, избављене Христовим доласком. Наиме, реч „Израиљ“ тумачи се као „ум који созерцава Бога“, и он се ослобађа од робовања тами, од египатских духова.
Будући да је човек услед своје непослушности умро страшном душевном смрћу и примио проклетство за проклетством – трње и коров рађаће ти земља (1. Мојс. 3; 18) и: Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега (1. Мојс. 4; 12), на земљи његовог срца родили су и узрасли трње и коров. Непријатељи су му преваром отели славу и обукли га у стид. Била је украдена његова светлост и он је обучен у таму. Убили су његову душу, развејали и распарчали његове помисли, свукли су његов ум са висине и човек – Израиљ, постао је роб истинског фараона; он је над човеком поставио надзорнике и доушнике – нечисте духове, који присиљавају човека да, хтео – не хтео, твори њихова рђава дела и да слаже блато и цигле. Удаљивши човека од небеског начина размишљања, спустили су га до рђавих, вештаствених [материјалних], земаљских и блатњавих дела, до испразних речи, помисли и расуђивања, јер је душа, након што је пала са своје висине, сусрела човеконенавидно царство и сурове кнежеве који је приморавају да им подиже греховне градове порока.
Ако, пак, душа уздахне и завапи ка Богу, Он ће јој ниспослати духовног Мојсеја који је избавља из египатског ропства. Нека, међутим, пре тога јеца и уздише, и тада ће видети почетак избављења. Она избављење добија у месецу нових цветова, у време пролећа, када из душевне њиве могу да израсту прекрасни и расцветали изданци правде, и то након што је прошла сурова зима помраченог незнања и велике ослепљености – последица срамних дела и грехова. Бог, међутим, тада заповеда да се из сваког дома избаци сав стари квасац и да се, колико је могуће, одбаце дела и мудровања старог исквареног човека, нечисте помисли и нечиста умовања.
Мора се заклати и на жртву принети јагње чијом ће се крвљу помазати врата, јер је заклан Христос, истинито, благо и непорочно Јагње, и Његовом крвљу помазани су прагови срца, како би Христова крв, проливена на крсту, за душу била живот и избављење, а за Египћане, тј. за демоне, плач и смрт.
И заиста, крв непорочног Јагњета за њих значи плач, а за душу радост и весеље. Затим је, после помазања, Бог заповедио да се до вечери поједе јагње и бесквасни хлебови са горким зељем, и да при том Израиљци опасају бедра, обују чизме и у руке узму штапове. Наиме, ако душа не буде, сразмерно својим могућностима, благовремено припремљена добрим делима, неће јој бити допуштено да окуси Јагње. Међутим, ако је јагње слатко и бесквасни хлебови укусни, онда је зеље горко и опоро, јер душа са великом горчином и жалошћу окуша Јагње и добре хлебове, жалостећи се због греха који у њој живи.
Заповеђено је да се јагње поједе до вечери, јер вечерње време чини средину између светлости и таме. Тако се и душа пред ово избављење налази између светлости и таме, јер је уз њу тада сила Божија и не допушта тами да уђе у душу и да је прогута. Мојсеј је тада рекао: ово је ноћ обећања Божијег; тако да је Христос, када Му је у синагоги дата књига, према ономе што је написано, поменуо ово као пријатну Јодину Господњу и дан избављења (Лк. 4; 18). Тамо је ноћ освете, овде дан избављења. И то је праведно, јер је тамо све било само обличје и сенка истине, којим се тајанствено, у праобразима [прасликама], наговештавало истинско спасење душе која је била закључана у тами, свезана и скривена у јами преисподње, затворена бакарним вратима, тако да није могла да се ослободи без избављења посредством Христа.
Бог, дакле, изводи душу из Египта и из египатског ропства, и у време изласка убија египатске првенце, јер неки део силе истинског фараона већ пада. Египћани кроз плач јецају, ожалошћени спасењем заробљеника. Бог заповеда да се од Египћана узму златне и сребрне посуде и да се затим изађе из Египта, зато што душа, излазећи из таме, узима са собом сребрне и златне посуде, односно, своје сопствене добре помисли, седмоструко распламсане; Бог допушта да буду употребљене за служење Њему и отпочива у њима. Демони, који су некада били суседи душе, расејавали су њене помисли, господарили над њима и расипали их. Блажена је душа која се ослободила таме, и тешко души која не уздише и не вапи Ономе Који може да је избави од оних тешких и сурових надзорника!
Када су синови Израиљеви прославили Пасху, кренули су на пут. Напредује она душа која је примила живот Светога Духа, окусила Јагње, помазала се Његовом крвљу и храни се истинским хлебом – живом речју. Пламени стуб и стуб од облака иду испред Израиљаца и чувају их: Дух Свети укрепљује хришћане, подржавајући и руководећи душу ка осећању [ка развијеном духовном чулу]. Када су фараон и Египћани дознали да је народ побегао и да су лишени Израиљевог рада, усудили су се да, и накои убијања првенаца, крену за њима. Фараон је без оклевања упрегао своје кочије и са целим народом похитао да их истреби; и када је већ био спреман да упадне међу њих, облак се нашао у средини, задржавајући и помрачујући једне а озарујући и штитећи друге. Да не бих, препричавајући ову повест, продужио беседу, сам у овом пронађи оно што се може применити на духовно.
Чим душа побегне од Египћана, приступа сила Божија и помаже јој, руководи је на путу ка истини. Духовни фараон, цар греховне таме, зна да се душа удаљује од њега, да бежи из његовог царства, истргнувши помисли које је он још одавно обузео > и које су биле његово наслеђе; сурови, међутим, претпоставља и нада се да ће се душа опет вратити њему. Пошто је из убијања првенаца и отимања помисли закључио да душа потпуно измиче његовој власти, устремљује се са још већом жестином, јер се плаши да, ако душа утекне, више неће моћи да се нађе ниједан извршилац његове воље и дела. Он због тога прогони душу недаћама, искушењима и невидљивим борбама. Душа се негде искушава, негде се испитује, а негде треба да се покаже њена љубав према Ономе Који ју је извео из Египта, јер се она ради тога предаје испитивањима и искушењима сваке врсте.
Душа примећује да је непријатељска сила спремна да је нападне и погуби, али да нема снаге за то, јер између ње и египатских духова стоји Господ. Примећује такође и море туге, жалости и очајања, али нема снаге нити да иде назад, где види спремне непријатеље, нити да крене напред, јер је страх од смрти и страшне и различите недаће приморавају да пред собом види смрт. Зато се душа не узда у себе, јер због мноштва нечастивих који је окружују носи у себи смртну пресуду. Када, пак, Бог види да душа пада због смртног страха и да је непријатељ спреман да је прогута, даје јој малу помоћ и снисходи до душе, испитујући је да ли је чврста у вери и има ли љубав према Њему. Бог је, наиме, одредио да такав буде пут који води у живот – са недаћама и тескобом, са многим испитивањима и најгорчим искушењима. Ако душа још овде, у неизмерној жалости [због грехова] и имајући поред очима смрт, оконча овај пут, тада ће већ „руком крепком и мишицом високом“, озарењем Светога Духа, срушити силу таме, заобићи страшна места и прећи море таме и свепрождирућег огња.
Овакве су душевне тајне, и оне се уистину извршавају у човеку који се труди да уђе у обећање живота, који је [човек] избављен из царства смрти, који је примио залог од Бога и причастан је Светоме Духу. Душа, која се спасла од својих непријатеља, Божијом силом прешла горко море и видела како пред њеним очима пропадају њени непријатељи којима је раније служила, радује се неизрецивом радошћу, прослављена је, бива утешена од Бога и отпочива у Господу. Тада Дух, Којега је она примила у себе, пева нову песму Богу с тимпаном, односно са телом, и са гуслама, односно са душом, на њеним словесним струнама, најистанчанијим помислима, са плектрумом [трзалицом] Божије благодати, и узноси похвале Живототворцу Христу. И као што ваздух, пролазећи кроз фрулу, испушта звук, тако и Свети Дух у чистом срцу светих и духоносних људи пева песме и химне и моли се Богу: „Слава Ономе што је душу спасао од фараоновог ропства, Који ју је учинио Својим престолом, домом, храмом и чистом невестом, Који је уводи у Царство вечног живота док је она још у овом свету!“
У време Закона, на жртву су приношене бесловесне животиње, и ако нису биле заклане, приношење није било угодно. Сада, пак, ако се не закоље грех, приношење нијеугодно Богу и није истинито. Народ је дошао у Меру, где се налазио извор чија је вода била горка и непогодна за пиће. Бог је стога заповедио сумњичавом Мојсеју да у горку воду баци дрво; чим је дрво бачено, вода је постала слатка и, изгубивши горчину, постала је погодна да је пије народ Божији. Подједнако горка бива и душа која пије змијско вино, која се уподобила горкој змијској природи и постала грешна. Из тог разлога Бог полаже дрво живота у најгорчи извор срца и душа постаје слатка, одбацивши своју горчину и сјединивши се са Духом Христовим. Када на тај начин постане корисна, почиње да служи свом Господару, пошто је постала духоносно тело. Слава Ономе Који нашу горчину претвара у сладост и доброту духа! Тешко ономе у којега није положено дрво живота! Он не може задобити никакву добру промену.
Мојсејев штап појављивао се у два вида: непријатељима је изгледао као змија која их уједа и убија, а Израиљцима као палица на коју су се ослањали. Тако и истинско, крсно дрво, односно Христос, за непријатеље, духове злобе, значи смрт, а за наше душе – то је палица, поуздани ослонац и живот у којем душа отпочива. У свему пређашњем, налазили су се праобрази и сенке ових истинитих ствари. Старозаветно богослужење било је сенка и праобраз [праслика] садашњег богослужења. И обрезање, и скинија, и кивот, и крчаг, и манна, и свештенство, и тамјан, и обредно прање и, уопштено, све што је постојало код Израиљаца и у Мојсејевом закону или код пророка – постојало је ради ове душе, која је створена према лику Божијем, али је пала у јарам ропства и у царство горке таме.
И управо је са њом Бог хтео да ступи у заједницу, њу је припремио за Своју царску невесту, њу је очистио од скверне и опрао од црнила и од њене срамоте, учинио је светлом, оживео из мртвих, исцелио од понижења и, прекративши непријатељство, помирио се са њом. Будући творевина, она се припрема да буде невеста Царевог Сина. Бог је прихвата и постепено мења Својом сопственом силом док не узрасте до Његовог сопственог узраста, док је не учини пространијом и не узвиси до безграничног и неизмерног узрастања, док је не учини непорочном и Њега достојном невестом. Он је најпре рађа код Себе, и Он Сам је узгаја док не прими савршену меру љубави према Њему зато што Он Сам, будући савршен Женик, и њу као савршену невесту прима у свету, тајанствену и чисту заједницу брака, и тада она царује са Њим у бесконачне векове. Амин.

Један коментар

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *