ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЧЕТРДЕСЕТА БЕСЕДА
О ТОМЕ ДА СУ СВЕ ВРЛИНЕ, АЛИ И СВА РЂАВА ДЕЛА, МЕЂУСОБНО ПОВЕЗАНЕ И ДА, КАО КАРИКЕ У ЛАНЦУ, ЗАВИСЕ ЈЕДНЕ ОД ДРУГИХ
 
О спољашњем подвижништву и о томе, који је начин живота узвишен и превасходан, требало би, љубљени, да знате следеће: све врлине су међусобно повезане као карике у духовном ланцу и једна од друге зависи: молитва од љубави, љубав од радости, радост од кроткости, кроткост од смирења, смирење од служења, служење од наде, нада од вере, вера од послушања, послушање од (срдачне) простоте. Тако се догађа и са супротне стране, јер и рђава дела зависе једно од другог: мржња од раздражљивости, раздражљивост од гордости, гордост од славољубља, славољубље од неверја, неверје од каменосрдности, каменосрдност од нерада, нерад од ленчарења, ленчарење од унинија [чамотиње], униније од нетрпељивости, нетрпељивост од сластољубља; остали огранци порока такође су међусобно повезани, као што су на доброј страни и врлине међусобно повезане и зависе једне од других.
У свакој доброј ревности оно главно и врх је – марљиво обитавање у молитви. Помоћу ње и тражећи од Бога, свакодневно можемо задобијати и остале врлине. Одатле код оних који су га се удостојили потиче заједница у Божијој светости, у духовним енергијама, као и привезивање склоности ума за Господа у неизрецивој љубави. Онај који свакодневно присиљава себе да обитава у молитви, тај се духовном љубављу према Богу распламсава за божанствену приврженост и пламену чежњу, и прима благодат духовног савршенства које га освећује.
 
Питање: Будући да неки продају имање, ослобађају робове и испуњавају заповести, али немају прави труд [двиг] да у овом свету приме Духа, значи ли то да они, живећи на тај начин, неће ући у небеско Царство?
Одговор: Ово је врло истанчан предмет за расуђивање. Неки, наиме, тврде да је и Царство једно, и да је геена једна; ми, пак, кажемо да је много степени, мера и разлика и у једном истом Царству и у једној истој геени. Сви удови имају једну душу, и горе она дејствује у глави (мозгу) а доле покреће ноге. Тако и Божанство обухвата све твари – и небеске, и оне које су испод бездана, и свуда целовито обитавау твари иако је, према Својој неизмерности и необухватности, Оно и изван твари. Зато Само Божанство пази на људе и све премудро устројава. И ако се неко моли и не знајући шта тражи, неки посте, а неки служе, Бог као праведни Судија свакога награђује сразмерно његовој вери. Наиме, то што они чине, чине због страха Божијег, али нису сви они синови, цареви и наследници.
Неки су у свету убице, неки прељубници, неки пљачкаши, а неки, опет, своје имање деле сиромасима. Господ гледа и на једне и на друге и онима који чине добро даје починак и награду; постоје мере преизобиља, а постоје и мале мере, у самој светлости и у самој слави постоји разлика. У самој геени и у казнама постоје тровачи, и разбојници, али и они који су сагрешили у малом. Они, пак, који тврде да је једно Царство и једна геена и да не постоје степени, погрешно говоре. Колико је сада мирјана који похађају позоришта и препуштају се разним другим недоличностима? И колико је још оних који се моле и који се плаше Бога? Бог гледа и на једне и на друге и, као праведни Судија, једнима припрема починак, а другима казну.
Када упрегну коње, људи управљају колима и јуришају један на другога. Сваки се труди да обори и да победи противника. Тако и срце подвижника представља својеврсну позорницу: тамо се нечисти духови боре са душом, а Бог и анђели мотре на подвиг. Осим тога, свакога часа појављују се многе нове помисли, било да их ствара сама душа, било да их намеће нечастиви. Душа, наиме, има много скривених помисли и у једном часу она их ствара и рађа; и нечастиви има много помисли и циљева, и у сваком тренутку рађа нове помисли против душе. Ум је кочијаш, и он упреже кочију душе, држећи узде помисли и устремљујући се против сатанске кочије, јер се и сатана припремио да крене на душу.
 
Питање: Ако је молитва починак, зашто неки кажу “не можемо да се молимо” и не обитавају у молитви?
Одговор: Сам починак, у свом преобиљу, води ка милосрђу и другим служењима, као што је посећивање браће и служење речју. И сама природа захтева да се оде, да се видимо са браћом и да изговоримо реч. Оно што је бачено у ватру не може да остане у својој сопственој природи, него нужно и само постаје ватра. Ако у ватру бациш ситан камен, од тога ће настати мало креча. Ако се човек исувише погрузи у море и оде на саму средину, потонуће и погинуће. Онај, пак, који постепено улази у воду, тај жели да опет изађе, да отплива, да дође до пристаништа и да види људе на земљи. Тако је и у духовном; неки ступа у дубину благодати, а опет се сећа својих пријатеља; и сама природа захтева да се састанемо са браћом, да испунимо дужност љубави и да их укрепимо речју.
 
Питање: Како је могуће да у срцу истовремено обитавају и благодат и грех?
Одговор: Када постоји ватра испод бакарне посуде, и када затим на ватру набацаш дрва, посуда се загрева а оно, што је унутар ње, кува се и кипи због ватре, распаљене изван посуде. Ако се неко улењи и не набаца дрва, жар ће почети да слаби и као да се гаси. Тако и благодат представља небески пламен који је унутар тебе. Ако се будеш молио и ако своје помисли предаш Христу, то је слично као да си нанео дрва и твоје помисли ће постати пламен, погружавајући се у љубав Божију. Иако се Дух удаљује и изгледа као да је изван тебе, Он обитава и унутар тебе, као што се појављује и изван тебе. Ако се неко олењи па се, макар и мало, преда или световним делима или расејаности, опет ће приступити грех, обући ће се у душу и почеће да тлачи човека. Душа се тада сећа пређашњег спокојства, почиње да тугује и више да страда.
Ум се онда поново обраћа Богу, и поново почиње да му се приближава пређашње спокојство, поново почиње снажно да тражи Бога и говори: “Преклињем Те, Господе!” Постепено почиње да се увећава пламен који разгорева и успокојава душу, слично као што удица постепено извлачи рибу из дубине. Када, пак, не би било тога, и када душа не би окусила горчину и смрт, како би могла да разликује горко од слатког и смрт од живота, и да заблагодари живототворном Оцу и Сину и Светоме Духу у векове?! Амин.

One Comment

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.