NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
DOMAĆA CRKVA
 
Ima u Jevanđelju jedna karakteristična pojedinost na koju se obično ne obraća pažnja, a koju bi ponekad trebalo istaći i podvući. Naime, kad je naš Spasitelj prvi put izašao pred svet na svoju javnu misiju, On je prvo otišao u jedan skromni galilejski dom u kome je toga dana dvoje mladih svijalo svoje gnezdo i osnivalo porodicu. Nije to Gospod slučajno učinio, kao što ništa slučajno i nije činio. Hteo je On svojim prisustvom i svojim prvim javnim delom na toj siromašnoj svadbi pokazati da je porodica nešto čemu bi trebalo ukazati i posvetiti prvenstvenu pažnju i na što bi se prilikom širenja Jevanđelja u prvom redu trebalo osloniti. I zaista, ti domovi u koje su Spasitelj i apostoli ulazili postajali su prva mala žarišta iz kojih se jevanđelski duh postepeno širio po svetu.
Kad je apostol Pavle uputio svetom Filimonu ono poznato pismo, on ga je otpočeo rečima: Blagodat i mir tebi i tvojoj domaćoj crkvi!
I stvarno, hrišćanski domovi prvih vremena bili su kao neke male Božje crkve u kojima je i iz kojih je vejao duh molitve, duh vernosti, čestitosti i ljubavi. Sjenkijevič je u svojoj knjizi Kvo vadis dao sliku Rima iz toga doba i sliku jednog hrišćanskog doma u njemu. Rim je u to vreme hučao od vreve, od trijumfalnih pohoda i parada, od dvorskih intriga i političkih borbi, od gladijatorskih igara i utakmica svake vrste u kojima su s podjednakom strašću učestvovali svi slojevi rimskoga društva. I u toj huci i vrevi i trivijalnosti nalazio se ovde-onde pokoji hrišćanski dom u kome je sve zračilo nekim tihim i čednim mirom i lepotom domaće sreće i predanosti Bogu. Kad je rimski plemić Petronije prvi put ušao u kuću hrišćanina Aula Plaucija, prvo što mu je palo u oči bio je taj mir. Na licu Aulovu, na licu njegove žene, njihovog malog sina i njihove usvojenice, hrišćanske devojke Ligije, bio je neki sjaj, „neka blagost i neka vedrina… koja je poticala upravo iz života kojim je ta porodica živela“. Kad je Petronije video i osetio sve to, njemu su se prosto otele reči: „Kako je različan vaš svet od sveta kojim vlada naš car Neron!“
Da, braćo i sestre, hrišćani prvih vekova razlikovali su se od ostalog sveta čestitošću, čistotom i lepotom svoga domaćeg života, i njihove su porodice bile rasadnici hrišćanskog duha. U to doba i nekoliko stotina godina kasnije nisu uopšte postojale hrišćanske, nego samo jevrejske i neznabožačke škole. Kroz te su škole prošli sveti apostol Timotej, sveti Irinej episkop lionski, sveti Vasilije Veliki, Jovan Zlatousti, Grigorije Bogoslov i mnogi drugi hrišćanski svetitelji. Ali su oni bili dobili hrišćansko vaspitanje u svojim porodicama i postali veliki nosioci jevanđeljskog duha u svetu.
I naše hrišćanske porodice ne bi trebalo u tome davanju jevanđelskog duha da izostanu od hrišćanskih porodica prvih vekova. I mi smo dužni da svoju decu i rečju i delom naučimo osnovnim jevanđelskim načelima: da u njihove mlade duše unesemo što više težnje prema onome što je dobro, čestito i plemenito; da nastojimo da se prvo u naše, a potom u njihove duše useli Hristos sa svojom blagošću, pravednošću, i poštovanjem, i ljubavlju prema čoveku. Redak je trud koji može biti tako bogato nagrađen kao taj. Kad se čovek raduje malome cvetu koji je strpljivo odnegovao u svojoj bašti, koliko se tek raduje lepim i blagorodnim dušama svoje dece koje je on vaspitao i koje izlaze iz njegovog doma i ulepšavaju ovaj Božji svet!
Trebalo bi pročitati samo nekoliko stranica iz Ispovesti blaženog Avgustina, iz života porodice sv. Vasilija Velikog, ili bar samo ono čuveno pismo Antuse, majke svetog Jovana Zlatoustog, pa osetiti kolikom su atmosferom ljubavi ti domovi disali i s koliko su bolećivosti i dobrote ti ljudi lečili rane jedni drugima. Jer kada je naš Spasitelj hteo da uputi ljude da se međusobno vole, On im je ispričao o onome Samarjaninu koji je našao kraj puta ranjena čoveka, previo mu rane i postarao se za njegovo smeštanje i lečenje. Nije ni to Gospod slučajno učinio, i nije slučajno baš primer s ranjenikom uzeo. Znao je On da je ovaj svet pun ranjenika i da su, štaviše, svi ljudi, ko manje ko više, duševni ranjenici. Svaki ima neki svoj bol, svaka porodica ima neku nevolju, svakome nešto nedostaje svaki ima neku ranicu na duši i zaslužuje da se na njega sažalimo i da postupamo s njim blago, i oprezno, i milostivo – kao s ranjenikom. A pogotovo je potrebno tako postupati posle ovog poslednjeg strašnog rata. Svi smo izišli iz njega još većma i duševno i telesno izranavljeni i izubijani. Porodica u prvom redu treba da bude onaj topli kutak u kome ćemo lečiti rane jedni drugima blagošću i ljubavlju, ljubavlju koja blaži dušu, podiže čoveka i čini da život, kraj svih patnji, bude ipak lep. Naš je narod ponekad umeo sjajno da izrazi tu potrebu dobrote koja kao neki blagi melem leči rane koje nam život zadaje. Postoji ona narodna pesma o nevesti Koviljki koja je svojom plemenitošću zamenila majku jednom siročetu i svojom duševnošću zalečila rane koje je njenoj porodici život bio naneo. Sećate li se te pesme?
„Razbole se nevestica Vinka, razbole se, hoće umrijeti, pa doziva svoju jetrvicu:
– Oj Koviljka, mila sestro moja, pazi sejo, moju siroticu…
Kad svom sinu bela hleba daješ, podaj, sejo, i mojemu Mirku.
Njemu podaj od hleba koricu, nek’ se znade da je sirotica, da moj Mirko svoje majke nema…
Kad svom sinu skrojiš košuljicu, i mom Mirku zakrpi traljicu…
Kada, sejo, u crkvu pošećeš, svoga sina na ruci ponesi, mog sinčića za ruku povedi, nek’ se znade da je sirotica, da moj Mirko svoje majke nema…“
Ali je Koviljka, ta plemenita duša, po jetrvinoj smrti čuvala njeno dete kao svoje rođeno i bolje nego svoje rođeno:
„Prije Mirku bela hleba daje, prije Mirku neg’ svojemu sinu.
Prije Mirku kroji košuljicu, prije Mirku neg’ svome Marinku.
Svako gleda i ovako se divi
kako strina neguje ih oba
kao da su braćica rođena…
Kad Koviljka u crkvu pošeće, obojicu vodi za ručicu, a sav narod strinu blagosilja:
– Oj Koviljka, koleno adamsko, prosta duša tvojih roditelja, koji su te takvu porodili!
Dobrota duše i ta gotovost da priteknemo onde gde je to potrebno i da zalečimo rane koje život nanosi – to je ono što traži od nas i Bog, i Crkva, i zemlja. Jer, lepe su jutarnje zore, lepe su zvezdane noći, lepa su mirisna proleća i zlatne jeseni, ali je od svega na svetu lepša i korisnija dobra i plemenita čovekova duša. Zbog nje valjda i sunce sija, zbog nje trepere zvezde, zbog nje je Sin Božji sišao na Zemlju, zbog nje je njegovo Jevanđelje, zbog nje su crkve i manastiri, zbog nje praznici i službe Božje. Sve – da se u duši čovekovoj probudi ono što je dobro i lepo. Sve – da se u srcu čovekovom pokrene ona blagorodnost i velikodušnost koja čini da život postaje uzvišen, vredan i lep.
Neka bi dao Bog da ta dobrota osvoji i naša srca, te da i naši domovi budu kao neki mali Božji hramovi u kojima će i iz kojih će vejati duh Hristovog Jevanđelja: duh velikodušnosti, čestitosti i ljubavi! – Amin.

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *