ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
УТИСЦИ СА ПОКЛОНИЧКОГ ПУТА У ЈЕРУСАЛИМ
 
Срдачно испраћени, кренули смо са београдске жељезничке станице 12. априла изјутра. Напољу је био ведар и сунчан пролећни дан, поља су се весело зеленила, а душу је непрекидно испуњавала радост што полазимо на тај јединствени пут.
У Атини су нас ванредно дочекали и примили, али смо кроз њу прошли скоро трчећи и успели да на брзину видимо само Акропољ, Византијски музеј и стари манастир Дафни са његовим чувеним мозаицима. Скоро без предаха продужили смо ноћу авионом за Каиро, одакле су нас после електричним возом одвезли у Александрију.
Она је за нас представљала прилично изненађење. Истина, показали су нам онај најлепши део града који се километрима и километрима протеже дуж морске обале и који даје утисак нечег тако чистог, уједначеног, господственог. Дуж мора, коме пролетње небо даје неку чудну боју и са кога непрекидно струји свежина, протеже се у недоглед један чисто европски град који вас осваја лепотом.
Посебно изненађење представљала је за нас у Александрији црква „Евангелисмос“ (Благовести) у којој смо присуствовали „Другом бденију“ (Акатисту Пресветој Богородици). Та је црква недавно темељно обновљена по упутствима једног атинског архитекте, који је редак познавалац константиновске и јустилијановске епохе и који, обнављајући цркве, дочарава изглед ранохришћанских базилика.
Има нечег што одмах подигне душу кад човек уђе у ту пространу цркву са колонадама високих мермерних стубова и живописом веселих боја као на раним мозаицима. Фреске су са темама из живота свете Богородице и рађене су у старом стилу. Али колико наивне лепоте, и живота и покрета у тим фигурама! Пада у очи слика дворишта куће Богродичиних родитеља: пред малом Маријом деца њених година ухватила се у коло и весело играју. Све је у покрету: љупке главе те деце, њихове дугачке залепршане хаљине, њихове испреплетене ручице, мала, боса, разиграна стопала… У центру иконе Благовести: мали, у старинском стилу наивно насликани, шедрван, с једне његове стране уплашена девојка и с друге небески Весник…
Певала су те вечери три хора. Горе мешовити хор одраслих, за левом певницом хор дечака, а за десном хор девојчица. Хорови овде те вечери не певају као код нас само „Возбраној“ и „Алилуја“, него су та деца певала све: катавасију, канон, свјетилне… Слушали смо и раније грчко појање, али је оно имало некакав оријентални призвук и било исувише назално. Овде у Александрији певају те исте мелодије али некако префињеније и нама много ближе, тако да смо после целим путем певали оно неколико речи из грчког „Возбраној“, које смо ту у Александрији запамтили. Један део акатиста читао је неки млади митрополит Варнава. Има пријатан и снажан баритон и игра се својим сонорним гласом на један тако природан начин да сте га готови слушати сатима.
Та красна црква, то ретко лепо певање и читање, ти свештеници финих покрета и манира, обучени у чисте, испеглане одежде, тај отмено одевени свет који у рукама држи књижице акатиста, прати богослужење и живо учествује у њему, враћаће се увек у свест кад се само реч Александрија спомене.
Импонује оно што та александријска грчка црквена општина има: своје средње и основне школе, своје интернате за децу, за младиће, девојке; своју најмодерније опремљену болницу са 350 постеља у којој је својевремено радио и сам професор др Кох. Богати Грци из целог света снабдевају ту болницу свим оним што је последња реч науке у овој области.
Признајемо, све то ми у александријском патријархату који броји само стотинак хиљада верних нисмо ни издалека очекивали.
Били смо у Каиру и водили су нас до пирамида. Сунце је било на заласку, небо је било прљаво – жуто, прашина од пустињског песка је упорно падала свуда.
Гледали смо Кеопсову пирамиду и Сфингу, затим, сутрадан, оне „степенасте“ пирамиде у Сахари. Иза свих њих се пружала бескрајна песковита пустиња. Кад човек дође до пирамида, обузима га осећање да је све то вешто ређање огромних камених блокова без малтера и без цемента, сва та египатска геометрија, све те пирамиде, у крајњој линији једна узалудна ствар, један непотребни напор, и нешто вам тешко, као ти огромни камени блокови, као тад досадни мрки ситни песак, пада на душу. Једно једино питање вас прогони кад стојите пред њима: чему све то?
Обрадовали смо се кад смо после летења над једноличним Средоземним морем од Каира према Дамаску и још једноличнијим голим планинама видели снегове на Ливану и мало после у долини велику зелену оазу и на њеном крају Дамаск.
Пред Патријаршијом у Дамаску, где је седиште антиохијског патријарха, дочекала нас је велика група скаута и стала весело да удара у бубњеве. Они најмањи растом, који су једва били већи од добоша које су о врату носили, ударали су најревносније. Пролазили смо кроз један, па други, трећи, четврти и пети шпалир ученика који су аплаудирали и весело узвикивали. Први пут смо ту у Дамаску у хришћанској цркви чули певање и говор на грлатом арапском језику и видели црквене књиге писане оним истим словима која смо досада виђали само по музејима на султанским ферманима.
Говорили су нам чланови појединих црквених делегација, које су нам долазиле у посету, да је наша зграда Патријаршије најлепша. Ова у Дамаску је мања, али је, чини нам се, лепша од наше. Рађена је сва из белог камена, вођено је много рачуна да буде не само практична, него и да лепо изгледа. Велике терасе с једне и друге стране зграде, оивичене луковима и белим каменим стубовима дају јој ванредан изглед. Она фонтана с кристалном водом у каменом поплочаном дворишту, око које су и после дочека и даље марширали у круг и бубњали мали скаути, јако лепо делује.
Показали су нам у Дамаску музеј са ванредним примерцима ископина из Палмира, видели смо фреске из једине живописане синагоге на свету пронађене у Дура – Еуропосу, видели онај најстарији примерак клинасте азбуке. Показали су нам огромну тробродну базилику цара Теодосија II, која је претворена у џамију звану Омејада. Усред џамије налази се капела у којој се чува глава светог Јована Крститеља. Затекли смо муслиманске вернике како пред том капелицом клањају.
Видели смо етнографски музеј врло сличан оном нашем у Сарајеву и „Покривену чаршију“ препуну златних предмета и украса, а још пунију дамаске свиле и текстила који се овде не продаје само на метар него и на килограм.
Надали смо се да ћемо видети више од онога што подсећа на боравак апостола Павла у овом граду. Прошли смо само кроз уличицу која се спомиње у Делима апостолским (9, 11) и која се и у оно време звала, а и данас зове, „Права“, у којој је ап. Павле становао. Видели смо зид преко кога су га ученици једном спустили у корпи да би се бекством спасао (Д. ап. 9, 25).
Изненадило нас је да се не зна место где је апостол Павле имао оно чудесно виђење пред Дамаском (Д. ап. 9 гл.).
Посетили смо недалеко од Дамаска манастир Седнају у коме се налази чудотворна икона свете Богородице. Пре но што смо ушли у капелу у којој се чува ова икона, морали смо скинути обућу. То је ваљда једина богомоља у хришћанском свету у коју се тако улази.
Иначе, манастир је на брегу који доминира целом околином. И његове су зграде, као и Патријаршија у Дамаску, све од белога камена са равним кровом и терасама, стубовима и луковима.
У манастиру су нас дочекала деца обучена у свечане хаљинице од велура. Наиме, овде је смештено око сто двадесеторо деце без родитеља и монахиње воде бригу о њима. Игуманија нам је на свом перфектном француском језику, којим у Сирији и Либану говоре сви који су прошли кроз француске школе, изложила устројство дома и показала укусно намештене дечје спаваће собе, учионице, кухињу и трпезарију. Напоменула је да понеке од питомица овога дома, кад одрасту, остану и даље у манастиру, приме монаштво и раде с новом децом која у дом пристижу.
Те плаве дечје хаљинице које промичу између озбиљних црних риза монахиња дају манастиру ретко симпатичну слику.
Од Бејрута до Јерусалима возили смо се малим двомоторским либанским авионом. Летели смо над планинама и авион је често пропадао. Кад смо били над сиријском пустињом потхватио нас је пустињски ветар и авион се стао љуљати као рањена птица. Прилично се предано човек моли, кад авионска крила подрхтавају као у грозници, а доле се земља једва види.
Видели смо из авиона планину Јермон са вечитим снегом на врху, затим вијугави Јордан са нешто зеленила око његових обала на претежно жутој подлози околног тла. И најзад угледали Јерусалим са његовим белим кућицама без кровова.
На аеродрому стоји опет у везеним народним ношњама сличним оним нашим из Конавља: витке фигуре људи и жена са као снег белим веловима који се спуштају низ леђа.
Наилазимо с аеродрома у Јерусалим. Он лежи на висини, те осећате неку свежину и некако лако дишете. Две боје преовлађују: нешто мало зелене и много беле – бели камен и беле равне грађевине. Возимо се прво кроз новији део града, а онда споља поред зида који опасује стари град. Показују нам: оно је доле лево долина потока Кедрона, оно преко њега, у старе маслине обрасла, Гетсиманија, а оно даље Маслинска Гора, Гора Јелеонска, на којој се уздиже високи торањ руског Јелеонског манастира који доминира не само Јерусалимом него целом околином. Провири из долине врх торња црквице подигнуте на месту где је убијен свети првомученик и архиђакон Стефан, укаже се сав у зеленилу други руски манастир – свете Марије Магдалине и испод њега једна од најновијих јерусалимских цркава, католички „Храм нација“, подигнут на месту где се Господ молио у ноћи уочи погубљења. Заокрећемо кроз градску капију, видимо десно „Омарову“ џамију на месту где је некада био Соломонов храм, и узаним, кривим уличицама продиремо, у средину града где је Богословија и Патријаршија. Ту нас дочекује Њ. Св. јерусалимски патријарх Бенедикт с литијом која одмах креће кроз исто такве узане и стрме улице од Патријаршије према цркви Гроба Господњега. Групе хаџија са Кипра носе слике архиепископа Макариоса и поздрављају нас са: „Зито Макариос“! (Живео Макарије!). Пролазимо кроз „Покривену чаршију“ и једном стрмом улицом избијамо на већи поплочани трг пред црквом Гроба Господњег. Трг препун света. Наш Патријарх у белој панакамилавци и тамноцрвеној горњој мантији привлачи општу пажњу. Улазимо кроз огромни портал под тамне сводове цркве у којој влада нека језива хладовина.
Прва потресна слика: наш и јерусалимски патријарх иду пред нама и одједном ничице падају на земљу. Нисмо знали о чему се ради. Објаснили су нам да се налазимо у подножју Голготе и да патријарси сада целивају плочу на којој је Спаситељ помазан пре но што је спуштен у гроб. Долазимо затим у једну огромну округлу просторију коју надвишава кубе великих размера.
У средини те просторије, испод огромног кубета, препознајемо толико пута на сликама виђену малу капелу Гроба Господњег. Око ње свуда огромна маса света, пред њом свеће велике по неколико метара и бројна кандила.
Пошто је Гробница малена, улазимо двојица по двојица. Унутра полутама, ниски сводови, затим једна вратанца, кроз која се морате сагнути да уђете, и онда сте у самој просторији где је гроб. Лево мало простора за клечање и десно гробница са тамноцрвеном плочом одозго.
Још пре него што клекнете, осетите како дрхтите целим телом. Клечите, спуштате чело и усне на камену плочу и збуњено и без реда помињете имена оних који су вас молили да их се на том месту сетите.
Затим вас уводе у пространу цркву Васкрсења која се налази ту одмах источно од гроба и под истим кровом. Од узбуђења ништа не разазнајете. Још тако збуњене од онога што сте доживели воде вас из олтара те цркве степеницама горе на Голготу.
Сагињете се, љубите место где је стојао свети Крст и где је капала Спаситељева крв и осећате да је ово највећи доживљај вашега живота.
Његова Светост Патријарх је одсео у Патријаршији, а нас су поново оним истим узаним улицама извезли из града и преко потока Кедрона одвезли изнад Гетсиманије у „Малу Галилеју“, у вилу јерусалимског патријарха у којој ћемо становати непуне две недеље. Кад смо дошли горе близу виле, пред нама се с источне стране у даљини указао Јордан, трансјорданске Моавске планине и Мртво море. Пролазимо затим кроз шумицу маслина и пред нама се кроз зеленило указује летња патријархова резиденција. Опија мирис борова и других четинара, а у вама се рађа осећање да је све тако добро, да је живот тако пун и да би у овом тренутку и сама смрт била примљена са захвалношћу.
Из те виле је најлепши поглед на Јерусалим. Тамо сасвим јужно је зграда Уједињених нација, удесно је брдо Сион, нешто ниже на месту данашње „Омарове“ џамије, чије кубе доминира, био је храм у који је долазио Спаситељ, она зазидана врата на градском зиду су „Златна врата“ кроз која је Он ушао у Јерусалим; ено даље кубета цркве Гроба Господњег, оно преко је израелски део новог града…
Сунце залази, брзо пада ноћ над Јерусалимом и у „Галилеји“ је тако хладно да потпуно разумемо оно ложење ватре у ноћи између Великог четвртка и Великог петка које се спомиње у Јеванђељу: „А слуге и момци бијаху наложили огањ и стајаху те се гријаху, јер бјеше зима; а и Петар стојаше с њима и гријаше се (Јован, 18, 18).
На Лазареву суботу служили смо у Витанији, селу светог Лазара, које се налази недалеко од Јерусалима. Ишли смо затим у литији до гроба светог Лазара, где смо прочитали Јеванђеље које говори шта се оне суботе пре толико векова на томе месту збило (Јован, 11). Ту је негде морала бити камена кућица Марте и Марије у којој „Марија узевши литру правога нардова многоцјенога мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге Његове; а кућа се напуни мириса од мира“ (Јован 12, 3). Туда је Он ходио са својом дванаесторицом; и исто су се тако оног пролећа ова бела брда оскудно зеленила, и исто је тако било плаво небо над Витанијом.
Сутрадан, на Цвети, носили смо и ми у поворци кроз јерусалимске улице палмове гране, као што су их носили „многи од народа“ онога дана када је Спаситељ кроз „Златна врата“ свечано ушао у Свети град (Јован 12, 12 и 13). Тога смо дана први пут служили у храму Васкрсења чији су први ктитори били свети цар Константин и царица Јелена.
На Велики понедељак спустили смо се путем из Јерусалима према Јерихону, куда је, према Спаситељевој причи, ишао човек кога су напали разбојници и кога је милостиви Самарјанин нашао рањеног, опрао му и превио ране и постарао се за његово смештање и лечење (Лука 10, 30-37). Сада разумемо зашто је речено: Један човек силажаше из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је на око 800 метара надморске висине, а Јерихон је на неколико стотина метара испод морске површине. Прошли смо кроз Јерихон и спустили се право на Јордан „ондје гдје Јован кршћаваше“ (Јован 1, 28).
Скоро целим путем: мрка пустиња без вегетације и онда – мала вијугава река сва у зеленилу.
Навезли смо се чамцем на средину реке, извршивши чин водоосвећења и онда нас је митрополит севастијски Атинагора, који је из Јерусалима пошао с нама, облио освећеном јорданском водом и прогласио хаџијама.
Свратили смо затим у манастир светог Јована Крститеља који се налази ту близу Јордана и онда се поново упутили у Јерихон.
Пред нама је била висока и суморна „Гора искушења“ на којој је Господ после крштења боравио и где је четрдесет дана постио.
Испод ње у кипарисима, палмама и бананама лежи Јерихон, један од најстаријих насеља на свету.
Овамо је још Исус Навин био послао изасланике да виде земљу у коју са својим народом долази (Исуса Навина, 2). То је био први град у који су Израиљци, по повратку из Египта, трубећи у трубе, ушли (Исуса Навина 3, 16; 6, 1-27).
Овамо је долазио и наш Спаситељ. „И кад уђе у Јерихон и пролажаше кроза њ, и гле, човјек по имену Закхеј, који бјеше старешина царински, и бјеше богат, а искаше да види Исуса да га позна; а не могаше од народа, јер бјеше малога раста. И потрчавши напријед, попе се на дрво да га види; јер му је овуда требало проћи. И кад дође Исус на оно мјесто погледавши горе видје га, и рече му Закхеју, сиђи брзо, јер ми данас ваља бити у твојој кући. И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви, кад видјеше, викаху на њега говорећи да грјешноме човјеку дође у кућу. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе! Ево пола имања својега даћу сиромасима, и ако сам кога закинуо вратићу му толико четворо. А Исус му рече: данас дође спасење кући овој; јер је и ово син Аврамов. Јер је Син Човечиј дошао да нађе и спасе што је изгубљено“ (Лука 19, 1-10).
И на другом месту пише:
„И дођоше у Јерихон. И кад излажаше из Јерихона, Он и ученици Његови и народ многи, син Тимејев Вартимеј слијепи сјеђаше крај пута и прошаше. И чувши да је то Исус Назарећанин стаде викати и говорити: Сине Давидов Исусе! помилуј ме. И пријећаху му многи да ућути, а он још већма викаше: сине Давидов, помилуј ме. И ставши Исус рече да га зовну. И зовнуше слијепца, говорећи му: не бој се, устани, зове те (Марко, 10, 46-49).
У сећање навиру стихови:
„Залуд сунце сија изнад Јерихона
И блиста се широм чудна васиона,
Залуд Јордан хитри, залуд Мртво море,
Залуд шарно цвеће и камене горе,
Залуд зелен палме и жути банани,
Залуд лабудови и врани гаврани,
Залуд старе куле и старини зиди,
Кад Вартимеј слепи то ништа не види,
Кад целога века то гледао није;
Кад му очи служе сам да сузе лије“ …
Одвезли су нас затим до Мртвога мора које нам се учинило и много лепше и много питомије него што би човек по имену судио.
Сутрадан, на Велики уторак, пошли смо до Витлејема који је неких 14 километара јужно од Јерусалима. Иде се једним савршеним путем кроз лепу, валовиту околину.
Пролазимо поред гроба Рахиље, жене Јаковљеве и мајке Јосифове и Венијаминове… Сећамо се онога места из књиге Постања: „И отидоше од Ветиља. А кад им оста још мало пута до Ефрата, породи се Рахиља, и бјеше јој тежак порођај. А кад се растављаше с душом те умираше, назва новорођенче Веноније (што значи моја жалост); али му отац надједе име Венијамин. И умрије Рахиља, и потребоше је на путу који иде у
Ефрату, а то је Витлејем. И метну Јаков споменик на гроб њезин. То је споменик на гробу Рахиљину до данашњега дана“ (I Мојс. 35, 16-20).
Улазимо у Витлејем, чист, бео градић, у коме оне давне ноћи двоје путника није могло наћи коначишта. „У то вријеме пак изиђе заповијест од ћесара Августа да се препише сав свијет… И пођоше сви да се препишу сваки у свој град. Тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова – да се препише с Маријом. . И кад онамо бијаху, дође вријеме да она роди. И роди Сина својега првенца, и пови га, и метну га у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици. И бијаху пастири у ономе крају који чуваху ноћну стражу код стада својега… И гле анђео Господњи стаде међу њима и слава Господња обасја их; и уплашише се врло. И рече им анђео: не бојте се, јер гле, јављам вам велику радост која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. И ето вам знака: наћи ћете Дијете повито гдје лежи у јаслима. И кад анђели отидоше, пастири говораху један другоме: хајдемо до Витлејема да видимо то што се тамо догодило што нам каза Господ. И дођоше брзо, и нађоше Марију и Јосифа и Дијете гдје лежи у јаслима“ (Лука 2, 1-16).
Уводе нас у петобродну базилику коју су цар Константин и царица Јелена подигли над пећином (која лежи управо под олтаром). Колонаде мермерних стубова, остаци мозаика по зидовима, типично ранохришћански под од мозаика… Силазимо испод олтара у пећину у којој се родио Онај који на земљи није имао где главе заклонити (Матеј 8, 20).
Мала пећина која крај свих „украса“ даје утисак нечег убогог…
Прочитали смо у њој Јеванђеље о Рођењу Христовом и поклонили се месту где је оне свете ноћи у јаслима лежало Дете. Разгледали смо поново велику цркву изнад пећине, учинили посету Митрополиту и кренули натраг за Јерусалим, не слутећи да ћемо тог истог дана још два пута видети Витлејем. Наиме, истога дана после подне пошли смо за манастир св. Саве Освећеног путем који води поред Витлејема. Прошли смо управо кроз зелено „Поље пастира“ близу кога је „Хришћанска заједница младих људи“ откупила већи комад земљишта и подигла богомољу у којој се о Божићу окупљају њени чланови који желе да Бадње вече и дан Христовог рођења проведу близу места где се Спаситељ родио.
При повратку из манастира Св. Саве Освећеног свратили смо у „Село пастира“ које се налази крај Витлејема и посетили цркву, где нас је становништво врло срдачно дочекало. Дечји хор је, на нама још увек чудном арапском језику, певао: „Рождество Твоје, Христе Боже наш“ и друге песме.
Кроз Витлејем смо сада прошли ноћу. Слика оно двоје путника из Назарета који иду од куће до куће, узалуд траже коначиште и најзад га налазе тамо изван града у пећини – штали све време се наметала.
 
На Велику среду смо пошли мало на север од Јерусалима (Јерихон, Витлејем и ман. св. Саве Освећеног су на југу).
Тим путем којим идемо долазили су Галилејци на празник у Јерусалим. Тим је путем долазио с родитељима и Спаситељ. „И родитељи његови иђаху сваке године у Јерусалим о празнику Пасхе. И кад му би дванаест година дођоше они у Јерусалим по обичају празника, и кад дане проведоше и они се вратише, оста дијете Исус у Јерусалиму; и не знаде Јосиф и мати његова, него мислећи да је с друштвом отидоше дан хода, и стадоше га тражити по родбини и по знанцима. И не нашавши га вратише се у Јерусалим да га траже. И нађоше га у цркви гдје сједи међу учитељима и слуша их, и пита их, и сви који га слушаху дивљаху се његову разуму и одговорима. И видјевши га зачудише се… И сиђе с њима и дође у Назарет… (Лука 2, 41-51).
Прошли смо кроз село Рамалу докле су дошли били родитељи онога дана када су малог Исуса изгубили.
После смо у даљини видели на брду село Јуде Искариотског.
Идући даље на север, дошли смо у покрајину Самарију. Испод горе Гаризима близу данашњег града Наблуса, недалеко од негдашњег Сихема, налази се и сада „Студенац Јаковљев“ крај кога је Спаситељ разговарао са Самарјанком и о чему је остало помена у четвртој глави Јовановог јеванђеља: „(Исус) остави Јудеју, и отиде опет у Галилеју. А ваљало му је проћи кроз Самарију. Тако дође у град самарјански који се зове Сихар… а ондје бијаше извор Јаковљев; и Исус уморан од пута сјеђаше на извору; а бјеше подне и дође жена Самарјанка да захвати воде. Исус јој рече: Дај ми да пијем“…
И сада стоји дубоки камени студенац. И слика уморног Путника који моли жену да му даде воде да се напије лебди пред вама.
Прочитали смо Јеванђеље које говори о томе догађају, напили се воде из студенца из којега је и Он пио и похитали натраг у Јерусалим.
Страсне седмице се у Јерусалиму врше богослужења као и код нас, али највеће масе света привлаче баш она којих код нас нема: јелеосвећење на Велику среду, обред прања ногу на Велики четвртак, чин светог Огња на Велику суботу, и „Девтеропасха“ на први дан Ускрса.
На Велику смо среду после подне и ми учествовали у патријаршијској цркви, посвећеној светом цару Константину и царици Јелени, у чину јелеосвећења, после чега нас је јерусалимски патријарх, као и остале поклонике, помазао освећеним уљем.
На Велики четвртак присуствовали смо светој Литургији коју је Његова Светост јерусалимски Патријарх служио у цркви светог Јакова. После службе Божје спустили смо се на плато пред црквом Гроба Господњег да бисмо присуствовали обреду прања ногу.
На средини платоа подигнута је нарочита балустрада, а око ње се тискале хиљаде људи, жена и деце. Сви су околни кровови, терасе и прозори били запоседнути.
Тај обред је као нека мала драма. Један свештеник са импровизоване предикаонице чита преко мегафона како се ова радња на Тајној вечери одвијала и како је у јеванђељима описана. А тринаесторо ученика – јерусалимски патријарх и 12 свештеника говоре текстове које су Спаситељ и апостоли те вечери говорили. Ове године су у обреду узели учешћа и наши протојереји Смиљанић и Малески, као и јеромонах Доситеј из Жиче. Сваки је од њих добио на грчком језику текст који ће у датом тренутку изговорити. Прва сцена је: Спаситељ улази у Јерусалим и апостоли траже где ће се прославити пасха. Један од „апостола“ каже: „Учитељ вели: где је гостионица гдје ћу јести пасху с ученицима? “ И други показује руком балустраду и одговара: „Овде је приготовљено“. Онда патријарх и дванаесторица свештеника, сви у одеждама, узлазе на балустраду. Свештеник са предикаонице чита: „А пред празник пасхе, знајући Исус да му дође час да пређе из овога свијета к Оцу, устаде од вечере, и скиде своје хаљине, и узе убрус те се запреже“ (Јован 13, 1-4). У том тренутку патријарх устаје, скида омофор и опасује се убрусом. Свештеник чита даље: „Потом усу воду у умиваоницу, и поче прати ноге ученицима и отирати убрусом којијем бјеше запрегнут“ (Јован 13, 5). Патријарх за то време сипа воду у велики лахан и прилази једноме по једноме свештенику, пере свакоме десну ногу и отире је убрусом. Кад дође до најстаријега свештеника, који у овај мах има улогу апостола Петра, овај одбија: „Господе, зар ти моје ноге да опереш“? Онда му патријарх понавља Спаситељеве речи: „Што ја чиним, ти сад не знаш, али ћеш послије дознати… Ви зовете мене Учитељем и Господом; и право велите… Ја вам дадох углед да и ви тако чините као што ја вама учиних“ (Јован 13, 6-15). И онда се између патријарха и свештеника развија разговор у коме овако од учесника каже по један став од онога што су апостоли те вечери говорили. Затим патријарх с тројицом „апостола“ силази с балустраде. Он сиђе сасвим доле, а њих тројица полежу по степеницама. Патријарх клекне и чита молитву. За то време свештеник с предикаонице чита: „Исус изиђе с ученицима својим преко потока Кедрона гдје бјеше врт, у који уђе Он и ученици његови … И дођоше у село које се зове Гетсиманија, и рече ученицима својијем; сједите овдје док ја идем да се помолим Богу. И узе са собом Петра и Јакова и Јована, и забрину се и поче тужити. И рече им: жалосна је душа моја до смрти: почекајте овдје, и стражите. И отишавши мало, паде на земљу, и мољаше се да би га мимоишао час ако је могуће. И дође и нађе их гдје спавају и рече Петру: Симоне! Зар спаваш? Не могаде ли једнога часа постражити … И опет отишавши помоли се Богу … И вративши се нађе их опет гдје спавају; јер им бијаху очи отежале; и не знадијаху шта би му одговорили. И дође трећи пут, и рече им: једнако спавате и почивате: доста је, дође час, ево се предаје Син Човечији у руке грешницима. Устаните да идемо; ево издајник се мој приближи“ (Марко 14, 32-42).
После тога се цела поворка поново враћа у цркву. Обреду прања ногу присуствовала је ове године и етиопска царица са својом кћери.
Увече су се као и код нас у цркви читали на бденију 12 јеванђеља о страдању Спаситељевом. Скоро сви поклоници из Грчке држали су у рукама књиге у којима је изложен цео ток бденија и текст свих 12 јеванђеља. Потресно је било кад је цела црква запевала: „Чертог Твој“…
То бденије на Велики четвртак и код нас дочарава ону ноћ кад се све то што се чита збивало. Овде у Јерусалиму то осећате поготову. Али ми смо то особито доживели кад смо, враћајући се после бденија у „Галилеју“, прелазили преко потока Кедрона и срели руске монахиње које су то бденије одстојале у самој Гетсиманији и сада се са упаљеним свећицама враћале од „Судних врата“ у свој манастир.
Чини нам се да ћемо се тих свећица у ноћи поред потока Кедрона, које су изненада искрсле пред нас, сећати сваког Великог четвртка. Оне су нас речитије од свега опоменуле: све се то оне ноћи овуда збивало.
На Велики петак ишли смо до Пилатове суднице „на мјесто које се зове Литостротон, а јеврејски Гавата“. Сећали смо се: „А кад би ујутру, учинише вијећу сви главари свештенички и старјешине народне за Исуса да га погубе. И свезавши га одведоше, и предаше га Понтију Пилату судији… А Исус стаде пред судијом, и запита га судија говорећи: Ти ли си цар јудејски? А Исус му рече: ти кажеш. И кад га тужаху главари свештенички и старјешине, ништа не одговори. Тада му рече Пилат: чујеш ли шта на тебе свједоче? И не одговори му ни на једну ријеч тако да се судија дивљаше врло… А о сваком празнику пасхе бијаше обичај у судије да пусти народу по једнога сужња кога они хоће. И главари свештенички и старјешине наговорише народ да ишту Вараву разбојника… Рече им Пилат: а шта ћу чинити са Исусом прозванијем Христом? Рекоше му сви да се разапне. Судија пак рече: а какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: да се разапне. А кад видје Пилат да ништа не помаже него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: ја нијесам крив у крви овога праведника. И одговарајући сав народ рече: крв његова на нас и на дјецу нашу. Тада пусти им Вараву, а Исуса шибавши предаде да се разапне. Тада војници судијини узеше Исуса у судницу и скупише на њ сву чету војника. И свукавши га обукоше му скерлетну кабаницу. И оплетавши вијенац од трња метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим ругаху му се говорећи: здраво, царе јудејски! И пљунувши на њ узеше трску и бише га по глави. И кад му се наругаше, свукоше с њега кабаницу, и обукоше га у хаљине његове и поведоше га да га разапну… И носећи крст свој изиђе на мјесто које се зове коштурница а јеврејски Голгота“ (Матеј, 28, 1-31; Јован 19, 17).
Пошли смо затим тим путем који од Пилатове Суднице води према Голготи и наизменице носили нови дрвени крст који смо – по код поклоника уведеном обичају – узнели и поставили на Голготу да бисмо га при поласку из Јерусалима узели и донели у београдску саборну цркву.
Носили смо крст тим истим путем…
У сећању су се низале слика за сликом: „А за њим иђаше мноштво народа и жена, које плакаху и нарицаху за њим. А Исус обазревши се на њих рече: кћери јерусалимске! Не плачите за мном, него плачите за собом и за дјецом својом…
… Вођаху пак и друга два злочинца да погубе с њим…
… Ухватише некога Симона Киријца који иђаше из поља, и метнуше на њега крст да носи за Исусом“ … (Лука 23, 26-32).
Те вечери носили смо свету Плаштаницу, сву покривену цвећем, прво на Голготу, па с Голготе до „Камена помазања“ и одатле у Свети Гроб. И опет смо се сећали: „А потом Јосиф из Ариматеје, који бјеше ученик Исусов… моли Пилата да узме тијело Исусово, и допусти Пилат… А дође и Никодим… и донесе помијешане смирне и алоја… и узеше тијело Исусово, и обавише Га платном с мирисима… А бијаше близу онога мјеста врт, и у врту гроб нов“… (Јован 19, 38-41).
Присуствовали смо затим заиста величанственом опелу: хиљаде људи у један глас пева! И као што смо после Александрије понављали византијску мелодију „Возбраној војеводе“, коју смо на оном незаборавном бденију запамтили, тако смо после Великог петка стално певали мелодију треће „статије“ коју смо у Јерусалиму чули.
На Велику суботу водили су нас на место где је некада био Соломонов, а затим Иродов храм и где је сада огромна Омарова џамија. До градског зида према потоку Кедрону, на пространом каменом поплочаном великом платоу, уздиже се огромна осмоугаона грађевина са куполом. У средини те богато украшене грађевине налази се и сада велики камени жртвеник и под њим одводни канали којима је отицала крв жртвених животиња. То је, кажу, она стена на којој је још Аврам начинио жртвеник Богу (I Мој. 22, 9) и где су његови потомци кроз векове приносили жртве и долазили на молитву.
Ту је Соломон седам година зидао чувени храм који је сав изнутра био обложен златом (I Књ. о царевима 6 гл.). Ту је он, кад је храм био готов, клекао, подигао руке небу и рекао: „Господе Боже наш! Небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камоли овај храм што га сазидах… Али нека буду, Господе, очи твоје отворене над храмом овијем дан и ноћ… Чуј молбе којима ће ти се народ молити на овом мјесту, чуј и смилуј се (Тамо, 8, 23-30).
И приносиле су се овде молитве вековима…
А кад је храм заједно с Јерусалимом разрушен, онда је пророк Јеремија нарицао: „Погледајте сви који пролазите овуда и видите, има ли бола какав је мој, којим ме уцвијели Господ у дан жестокога гњева својега… Одбаци Господ олтар свој, предаде у руке непријатељима зидове двора Сионских… Како потамње злато? Камење је од светиње разметнуто по угловима свијех улица… Паде вијенац с главе наше; тешко нама што згријешисмо“. (Плач Јеремијин).
Овде је касније Ирод подигао храм и у тај је храм долазио и Спаситељ. Ту су га родитељи доводили, ту су га пронашли онда кад се као дете био изгубио, ту је оплео бич и истерао „оне који продаваху и куповаху по цркви“ (Мар. 11. 15). Ту је водио препирке с књижевницима, ту је похвалио сиромашну удовицу која је приложила своје две последње лепте, ту су му деца клицала: Осана, сину Давидову (Матеј 21, 15). За тај храм пише у Матејевом јеванђељу: „И изишавши Исус иђаше од цркве. И (приступише к њему ученици његови да му покажу грађевину црквену. А Исус им рече: Видите ли све ово? Заиста вам кажем? Неће остати овдје ни камен на камену који се неће разметнути“ (Матеј 24, 1-2).
И стварно, од тог храма формално није остао ни камен на камену. Остао је само тамо по страни један зид од ограде храма из огромних блокова камена крај кога су јевреји до скора плакали и који је познат као „Зид плача“.
Ишли смо затим до бање Силоамске која је јужно, изван градских зидова и која се спомиње у Јовановом јеванђељу (9, 7), а онда на други крај града до бање Витезде, где је Спаситељ исцелио дугогодишњег болесника (Јован 5, 1-17).
У подне смо присуствовали обреду светог Огња. У Јерусалиму је било много света при обреду прања ногу, приликом читања дванаест јеванђеља о страдању, приликом изношења плаштанице и опела, и касније приликом Васкрсења и „Девтеропасхе“, али ни у Јерусалиму нити игде нисмо видели толико света у цркви и око цркве као приликом тог обреда. По свима црквеним прозорима, по галеријама, скелама, „симсовима“, на иконостасу – свуда је збијен свет који држи свежањ од 33 свеће (по броју Спаситељевих година) и сатима чека појаву светог Огња. У пространом олтару цркве Васкрсења не можете да макнете. Све је ту измешано: митрополити, цивили, свештеници, фоторепортери, деца, жене – формално се гушимо. Рашчистили су некако место пред светим престолом и сместили нас ту, окренуте западу. Видимо пролаз који држи шпалир војника и ватрогасаца од олтара кроз цркву, па све скроз до Гроба. Долазе у олтар коптски и јерменски патријарх и љубе јерусалимског патријарха у руку, молећи да и њима и ове године даде свети Огањ. Јерусалимски патријарх обучен у бело одјејање и његово свештенство пробијају се затим из олтара према Гробу. Не разазнајемо шта се тамо догађа. Знамо само да је Гроб запечаћен, да Патријарх сада скида одежде и остаје само у стихару и појасу, затим улази у пештеру Гроба, моли се, прелази ватом по плочи Гроба и, кад се плавичасти Огањ појави, пали бакље, улази у предворје Гроба и кроз отворе у зиду пружа буктињу са светим Огњем коптском и јерменском патријарху који на једној страни Гроба чекају, а затим кроз отвор на другој страни пружа га јерусалимском православном проти. Онда се пробија до олтара у коме ми стојимо да одатле раздели Огањ вернима.
Ми смо видели само тај моменат. Из дубине цркве појављује се Патријарх само у стихару и појасу, у рукама држи две буктиње, и док га војници и свештеници около штите и бране од људи који желе први да приме свети Огањ, он трчећи и, скоро ношен на рукама свештеника и војника, уз урнебесну цику и усклике, једва се блед и измучен дочепа олтара и просто пада од узбуђења и умора. Док сте трепнули а оно у олтару и храму горе на све стране свежњеви свећа и хука, као на дан Педесетнице, не престаје. Они с галерија и прозора спуштају конопцима свеће да их припалимо и онда их вуку горе. Калуђер из манастира светог Саве Освећеног дошао је са својим фењером, узима и он свети Огањ и носи га у свој далеки манастир, дајући успут, у свим насељима кроз која пролази, да свет узме од њега „Агион Фос“.
Нама сва та хука, то клицање и сва та усплахиреност, то „иступљење“ смета, стално се обзиремо да нас ко не запали, па ипак – када, по установљеном обичају, принесемо свој свежањ свећа са светим Огњем лицу, осећамо како – и против наше воље – сузе саме навиру и теку. Нешто неземаљско дирне и вас до срца. Нестаје страха: иако је, такорећи, сва црква у пламену, нисмо се упалили, и нико се није упалио, и не памти се да се ико на тај дан упалио.
У ноћи између Велике суботе и Ускрса богослужење се врши у самом Светом гробу. Чим јерусалимски Патријарх запева Христос васкресе, настаје поново она јучерашња хука, клицање, аплаудирање, певање са свих страна и са тих унутрашњих балкона и галерија те огромне ротунде која се простире око Светог гроба. Окрећу се брзо у рукама вештих носача литије као дечије вртешке, поцикују нељудски високим гласовима жене са истока, иду процесије једна свечанија од друге, около се свет тиска и пева из свег гласа. Нисмо на све то навикнути и никако да се приберемо и дођемо к себи. Ту се пред светим Гробом служи и света Литургија. За време Малог входа улазимо у предворје Гроба. Као свети престо служи нам онај камен на коме је оног раног јутра седео „младић обучен у бијелу хаљину“ и рекао уплашеним мироносицама: „Не плашите се, Исуса тражите Назарећанина распетога; уста, није овдје, ево мјесто гдје га метнуше“ (Лука 16, 5-6).
Проскомидија се на овај дан врши на самом светом Гробу. Улазимо један по један у Пештеру. Дрхтавом руком вадимо свете честице и помињемо све којих се сетимо. Једно сасвим необично осећање: проскомидишете на Гробници у којој је Он лежао и не знате како да захвалите Богу на томе што у овај мах доживљујете.
По свршеној служби прешли смо у Патријаршију на свечани обед, а онда се упутили преко потока Кедрона у нашу Галилеју. Сунце се тек рађало. Пред нама је Гора Јелеонска изгледала сва као позлаћена; опет се с брега забеласао Јордан, опет се у даљини назирало Мртво море и поново су нас у боровој шуми око виле поздравиле птице и опојни мирис четинара.
У подне смо опет дошли доле у Град, обукли богослужбене одежде у самој патријаршији и тако обучени, са свећама у рукама, прошли смо, кроз препуне улице свечано одевеног народа који је правио шпалир и клицањем и аплаудирањем поздрављао патријархе, до цркве где је служено вечерње које овде називају „Девтеропасха“ и на коме се чита Јеванђеље о Васкрсењу на разним језицима.
Та литија кроз искићени и раздраганим светом преплављени град на овај велики Празник и то свечано подневно богослужење у ствари представља завршни део празновања, пошто поклоници већ сутрадан полако напуштају Јерусалим.
Трећег дана Ускрса нас је јерусалимски патријарх кроз „Манделбаумову капију“ превео из јорданског у израелски део Јерусалима. Прешли смо само стотинак метара и учинило нам се да смо ушли не само у другу државу, него у један сасвим други свет. Ово је модерни део Јерусалима: широке улице, нове грађевине, савременије обучен свет. Али ту срећете и ортодоксне Јевреје са типичним плитким шеширима, дугачким црним „иберцигерима“ и зулуфима. Чинимо званичне посете и свуда нас, по јеврејским прописима, дочекују под капом. Под шеширима седе у надлештвима, под шеширима обедују на банкетима, под шеширима се моле Богу у синагогама. И у најмодернијем хотелу спрема се само ритуална храна и на вратима сваке хотелске собе прикуцане су плочице у којима се налазе исписани одломци из Старог Завета.
Неколицина од нас је зажелела да оде на брдо Сион које се уздиже ту недалеко од хотела према јорданском делу Јерусалима. Крај њега смо, док смо били с оне стране границе, свакодневно пролазили.
У псалмима опевани Сион је сада као неко израелско национално светилиште. Колима се горе не сме, него само пешице. Асфалтираним серпентинама излази се до терасе са које се лепршају заставе и одакле је диван поглед на град. Затим се кроз борову шуму и парк улази у цитаделу где се налази гроб царева Давида и Соломона.
Ту је и „Сионска горница“ у којој је Спаситељ одржао последњу вечеру са својим ученицима уочи распећа; ту су негде апостоли били сабрани у дан Педесетнице; ту је био дом Јована Богослова у коме је живела и умрла света Богородица.
Извезли смо се потом сви мало даље изван града до села у коме је рођен свети Јован Претеча и у које је долазила у походе својој рођаци Јелисавети Света Дјева. „А Марија уставши онијех дана отиде брзо у Горњу земљу у град Јудин. И уђе у кућу Захаријину и поздрави се с Јелисаветом“ (Лука, 1, 39-40). На томе се месту сада уздиже трећи велики руски женски манастир.
Пошто смо се вратили у град, разгледали смо хипермодерну зграду Рабината и с њеног крова посматрали Јерусалим, обишли нови универзитетски град и одвезли се потом у руску цркву. Нема ваљда на свету народа који уме у свечане црквене дочеке да унесе толико стварне срдачности и топлине као што то умеју Руси… Из огромне цркве прешли смо потом у још огромнију зграду Руске мисије. Опет дочек, певање, поздрави и тако жив полуруски, полуцрквенословенски разговор да су нас одатле једва одвукли на званични пријем који нам је приредио министар вера. На том пријему, најзад, нисмо се морали мучити с француским, руским и грчким нити говорити оним „четвртим језиком“ скрпљеним од та три, јер су већина званица били Јевреји који су се у Израел доселили из Југославије и који су једва дочекали да с неким проговоре језиком који су говорили у детињству. Настало је распитивање за заједничке познанике, жаљење за „нашом лепом земљом“, уверавања да је никада не могу заборавити, да у кући говоре само српски, да се често састају, обнављају успомене из детињства, приређују југословенска посела, играју наше позоришне комаде.
У Светлу среду опростили смо се од Јерусалима и рано јутром кренули за Тиверијаду. За нама је остајао Свети град… Још су се неко време видели торањ руског манастира на Гори Јелеонској и висока купола зграде Хришћанске заједнице младих људи и онда је слика Јерусалима ишчезла …
Не само да израелски део Јерусалима пружа сасвим другачију слику од оног јорданског, него и сама поља. За ових десет година, колико Израел постоји, много је учињено да се земља култивише: врши се пошумљавање, подижу се читаве плантаже воћњака, саде виногради, наводњавају поља… Целим путем гледали смо како помоћу вештачке кише заливају њиве и баште.
Идемо прво у Лиду, јер данас је Ђурђевдан, а у Лиди се налази гроб светог великомученика Георгија.
Стижемо тамо у цркву за време јутрења, силазимо у крипту, целивамо гробницу и убрзо полазимо даље на север. Поново пролазимо кроз младе шуме, нове воћњаке и винограде. Видимо десно градић Наин, где је Господ срео спровод сина оне удовице; видимо лево Гору Тавор и под њом село пророчице Деворе, пролазимо поред Горе Блаженства и, пред подне, угледамо с брега питомо и плаво Генисаретско језеро које и обликом и величином тако подсећа на наше Охридско. Силазимо у градић Тиверијаду који лежи крај језера и спуштамо се право на обалу.
Благо пролетње сунце, пријатно плаветнило језера, привезани чамци који се љуљушкају на води, љубичасти равни брегови тамо преко језера и у даљини под снегом планина Јермон … Чини вам се да удишете ваздух Јеванђеља …
Дали су нам ту на обали обед од рибе печене на жару, а онда су нас кроз бивши Генисарет и Магдалу и поред Витсаиде, родног места апостола Петра и Андреја, одвели на место где се некад уздизао Капернаум. Пред Капернаумом на једном полуострвцу зароњеном у језеро вири из кипариса и палми мали, лепи манастир „Умножење хлеба“. Да је човеку такав један манастирић да у њему проживи старост!
Долазимо у Капернаум. Ту је Господ неко кратко време становао: „И оставивши Назарет дође и намјести се у Капернауму приморскоме … Од тада поче Исус учити и говорити“ (Матеј. 4, 13-17). Ту је живео и римски капетан који је оно рекао: „Господе, нијесам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч и оздравиће слуга мој“ (Тамо 8, 8). То је онај град коме је Господ претсказао страшну судбину (Матеј 11, 23). Од целог Капернаума „који се до неба уздизао“ стоји сада само један део синагоге са мермерним колонама и капителима. Вратили смо се истим путем у Магдалу, на извор Марије Магдалине, где Руси имају мали манастир, седели на веранди окренутој језеру и трудили се да га што боље запамтимо. Кренули смо онда натраг на југозапад. Док смо се колима пели уз брег за нама је остајало свето језеро са малом Тиверијадом на обали и белим Јермоном у даљини.
Прво место у које смо потом дошли била је Кана Галилејска. Мало село, кривудаве улице и пуно деце: на сваком прагу седело их је по четворо-петоро и по двапут толико их се играло пред њима. Ушли смо у малу цркву у којој су постављена два камена „водоноса“ ради сећања на догађај који се овде збио. „И трећи дан би свадба у Кани Галилејској, и ондје бјеше Мати Исусова. А позван бјеше и Исус и ученици његови на свадбу… А ондје бијаше шест воденијех судова од камена који узимаху по два или по три ведра. Рече им Исус: напуните судове…“ (Јован 2, 1-11). Силна деца навалила су за нама у цркву. Неко је почео делити крстиће, те смо се једва спасли и кренули даље за Назарет.
Назарет је највећа хришћанска арабљанска оаза у Израелу. Дочекало нас је ваљда целокупно становништво и једва смо ушли у цркву, а после је сав тај свет кренуо за нама, као у некој великој литији кроз град, према Митрополији, где смо свратили да предахнемо.
У томе је градићу света Породица живела. Ту су се догодиле Благовести (Лука, 1, 26). Ту је Спаситељ живео као дечак. На онај једини извор насред града, са кога и данас сви захватају воду, долазио је и Он по воду с Мајком. Тим је путевима и бреговима ходио, по томе се граду прозвао Исус Назарећанин.
Предвече смо продужили према Хајфи. Прошли смо близу „кибуца“ у коме живе југословенски Јевреји, видели „југословенску“ шуму, угледали Гору Кармил пророка Илије и онда – Средоземно море и на његовој обали модерни приморски град Хајфу.
Преноћили смо у новом хотелу чије собе гледају на море. И опет: ритуална храна, ка довратцима хотелских соба кућице са натписима из Библије и у ресторану хотела објава: „Моле се гости да суботом не пуше и не пишу писма“. Видели смо сутрадан на обронцима Горе Кармилске храм те нове богате секте „бахаита“. Усред једног од најлепших паркова диван храм са позлаћеним куполама. Около: цвеће, поткресано украсно шибље, богато степениште које се с брега спушта чак у подножје према мору. Све је врло, врло лепо, али однекуд невероватно хладно и празно.
Прошли смо после поред Кесарије Филипове, чије рушевине леже крај мора, и дошли у Тел-Авив, негдашњу Јафу и бившу Јопу из Дела Апостолских. Истина, наш је хотел изван града на обали мора, али је зато југословенска амбасада у центру бивше Јопе и сва окружена црквама.
Кесарија Филипова и Јопа, и уопште овај приморски крај, често се спомињу у Новом завету. „А у Ћесарији бјеше један човјек по имену Корнилије, капетан од чете која се зваше Талијанска; побожан и богобојазан са цијелим домом својијем, који, даваше милостињу многијем људима и мољаше се Богу без престанка, он видје на јави у утвари око деветога сахата дневи анђела који му рече Корнилије, молитве твоје и милостиње твоје изиђоше пред Бога. Пошљи у Јопу људе и дозови Симона прозванога Петра; он стоји у некога Симона кожара, којега је кућа код мора: он ће ти казати ријечи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој… Корнилије дозвавши двојицу од својијех слугу и једнога побожна војника… посла их у Јопу… А сјутрадан уставши Петар пође с њима, и неки од браће која бјеше у Јопи пођоше с њим. И сјутрадан уђоше у Ћесарију. А Корнилије чекаше их сазвавши родбину своју и пријатеље. А кад Петар шћаше да дође, срете га Корнилије, и паднувши на ноге његове поклони се. А Петар га подиже говорећи: устани, и ја сам човјек. И с њим говорећи уђе, и нађе многе који се бијаху сабрали… А Петар отворивши уста рече: заиста видим да Бог не гледа ко је ко; него у сваком народу који се боји њега и твори правду мио је њему“ (Дела апостолска, 10 гл.).
… „А у Јопи бјеше једна ученица, по имену Тавита, што значи Срна, и она бјеше пуна добријех дјела и милостиње што чињаше. И догоди се у те дане да се она разбоље и умрије; онда је окупаше и метнуше у горњу собу. А будући да је Лида близу Јопе, онда ученици чувши да је Петар у њој послаше два човијека молећи га да не пожали труда доћи до њих. А Петар уставши отиде с њима, и кад дође, изведоше га у горњу собу, и скупише се око њега плачући и показујући хаљине које је Срна радила“ … (9, 36-39).
Сутрадан, 8. маја, опростили смо се на лидском аеродрому са Његовом Светости јерусалимским патријархом Бенедиктом, назаретским младим митрополитом Исидором и са свима који су нас на овом путу толико задужили, и кренули за Цариград.
Кипар и Малу Азију видели смо само из авиона.
После Александрије, Бејрута и нових, модерно изграђених израелских приморских градова Хајфе и Тел Авива, Цариград даје утисак нечег старог и оронулог. Годинама и годинама ништа ту није приновљено. Нова се турска држава, кажу, бавила углавном на изграђивању Анкаре. Цариграду још увек дају лепоту само Босфор, Златни Рог и – старине. Дивили смо се Аја Софији, Ахмедовој „Плавој џамији“ и Кахри-џамији (негдашњој хришћанској цркви) у којој је откривен онај најлепши мозаик на свету.
Врло снажан утисак учинио је на нас Његова Светост Васељенски патријарх Атинагора. Он не само да заузима у Православној цркви највише звање, него је и један од највиших растом људи у целом Православљу и много личи на Микеланђеловог Мојсија. Као ђакон службовао је пре првог светског рата 6 година у Битољу и још увек доста добро зна наш језик. Има у себи нечег врло присног и природног те смо се код њега стварно осећали као код оца.
Изненадила нас је и Богословска школа на острву Халки крај Цариграда. Кад се наша богословија преселила из Раковице у нову зграду у Београду, мислили смо: овакве школе нема у Православљу! Како смо се постидели тога кад смо видели ону на Халки! Налази се на једном од, у свету чувених по лепоти, „Принчевских острва“. Купасто брдо обрасло боровином, са три стране море, и на врху брда школа: светла, пространа, најмодерније опремљена. Крај ње спортска игралишта за ученике, доле у дну брда ђачка плажа. У школи: од америчког грчког архиепископа скоро добијени физички и хемијски кабинет; пројектори, степенасте слушаонице, огромна библиотека, читаоница у дуборезу, ђачке умиваонице као купатила најмодернијих хотела, електрична кухиња, електрична модерна вешерница, потпуно опремљена фризерница, богато снабдевена кантина у којој ученици могу да набаве неопходне ствари те не морају због сваке ситнице да силазе доле у град. Окружена школским зградама, у средини стоји црква у којој се свакодневно служи. Школа сада има око 90 ученика. Ови су обучени у беспрекорна тамно-плава цивилна одела и чине јако леп утисак. Скоро сви професори школовани су на страни и сваки говори по неколико језика.
На Томину недељу служили смо у препуној патријаршијској цркви светог Георгија у којој је старешина прота Анастасијадис који је некада студирао на нашем Богословском факултету.
У Турској је законом забрањено ношење мантије на улици, те смо се по граду кретали само колима и много смо шта пропустили да видимо: Долма-Бакче, Румели-Хисар, цркву Влахерну, Балуклију, Цистерну са хиљаду стубова …
Кад смо прешли турску границу и ушли у Грчку, на свакој већој жељезничкој станици приређиван нам је дочек: излазили су на станицу грађани, војска, школе; држани поздравни говори, предавани букети, свирала музика. Особито је велики дочек приређен у граду Драми где је сву околину станице био притиснуо свет, који је поздрављао и аплаудирао. Оно пак што смо доживели у Солуну нећемо дуго моћи заборавити: митрополит солунски Пантелејмон објавио је био солунском грађанству да долазимо и скупило се код цркве светог Димитрија око петнаест хиљада да нас дочека и поздрави.
Сутрадан смо на Зејтинлику крај Солуна извршили помен нашим војницима изгинулим у првом светском рату који су ту сахрањени. После нам је митрополит показао све старе ранохришћанске солунске базилике: Свету Софију, Светог Ђорђа, Светог Димитрија, затим једну позно византијску цркву и најзад један манастир са чије је терасе најлепши поглед на Солун и Солунски залив.
Сутрадан нас је преко Аристотелове Стагире и Јерисоса митрополит одвео у Свету Гору. Дошли смо из Солуна аутобусом до неког малог пристаништа Трипити. Ту смо се укрцали у војни бродић и запловили према Атону. Било је сунчано поподне, море је било мирно, пловили смо све поред зеленог Халкидикија, прошли кулу која обележава светогорску границу и ускоро угледали на обали прве манастире Дохијар, Ксенофонт и Пантелејмон… Искрцали смо се ускоро у светогорском пристаништу Дафни. Ту су нас дочекали гувернер, други званични представници и о. Никанор из Хиландара.
Користили смо се до сада на путу: возом, аутобусом, бродом, авионом… Сада су нас на пристаништу чекале – једино светогорско „превозно средство“ – мазге. Незгодно је што се од Дафне одмах пут нагло пење узбрдо, што су стазе окомите, самари некако климави и неучвршћени, што мазге воле да иду све поред провалија које ненавикнутог јахача сваки час доводе у прилику да претрне од страха. Прошли смо поред манастира Ксиропотама, не смејући честито ни да се окренемо да га видимо, и после трочасовних мука и страховања некако стигли увече у Кареју. Одлакнуло нам је кад смо још далеко пре Кареје сјахали и нашли се на својим ногама.
Кареја је нека врста престонице Свете Горе. Ту је седиште гувернера, ту је светогорска општина – Протат (на челу које је ове године хиландарац о. Данило), ту сваки светогорски манастир има свој „конак“ и свога представника. Овде се, у руском Светоандрејевском скиту, налази светогорска монашка школа. Ту је у Кареји и седиште светогорског епископа Натанаила, који је под јурисдикцијом Васељенског патријарха.
Разуме се да је на дочек изишло не само све што живи у Кареји, него су дошли и монаси из свих оближњих манастира. И за нас свештена лица била је то чудна слика, све сам монах: од оних стараца који једва иду до ове деце у мантијама која су из монашке школе дотрчала да виде Патријарха. Уводе нас у карејску Саборну цркву: богослужење, три говора, упознавање… Чинимо затим посету општини и онда нас одводе у зграду манастира Ватопеда на вечеру и конак. Сутрадан зором посећујемо Испосницу у којој се подвизавао и писао Типик свети Сава и коју сада чува хиландарски старац о. Нићифор. Затим идемо у хиландарски конак, па поново у Саборну цркву да по дану видимо чувене Панселинове фреске. Потом поново на мазге, па кроз хладовиту густу светогорску шуму за Ватопед. Да ли што стазе нису тако стрме, или што су самари боље притегнути, тек данас се путује сигурније и веселије. Пролазимо поред огромног Светоандрејевског скита, видимо тамо далеко на мору манастир Ивер, затим кроз једну увалу Ставроникиту и пред подне падамо у ватопедске воћњаке, а затим свечано улазимо у тај аристократски светогорски манастир, где су свети Сава и свети Симеон живели док се није био изградио Хиландар.
После ручка укрцали смо се на један већи моторни чамац и кренули према Хиландару. Море је било немирно и чамац се љуљао на таласима. Није било никакве озбиљне опасности и слатко смо се смејали онима из наше групе који су са страхом гледали како се катарка дубоко савија час на једну час на другу страну, док нам таласи, далеко већи од барке, све један за другим долазе у сусрет.
Указао се у једном заливу манастир Есфигмен и одмах иза првог рта – хиландарско пристаниште: на стени зароњеној у море манастир светог Василија и ниже њега нове пристанишне зграде… Чим смо одмакли од мора ушли смо у чисто шумадијски пејзаж: шумарци, ливаде, наше типичне ограде, у пластове зденута сена… А онда поред стазе: кула светог Милутина, крст и маслина цара Душана, и тамна кипарисова шума коју је пре четрдесетак година засадио проигуман Михаило Коматовић. Док пешачимо кроз сву ту лепоту, осећамо како се душа одмара. После пола сата указује се најзад кроз зеленило Хиландар окружен са свих страна старинским, високим и помало неуједначеним конацима. Пред главним улазом свечани дочек и онда улазимо с литијом у порту. Хиландарских монаха је мало и они су позвали у помоћ Грке из Есфигмена и Ватопеда да увеличају свечаност. И овде, дакле, дочекују нас с грчком песмом. Нисмо је очекивали и у Хиландару и неки мали болни грч стеже срце. Улазимо у пространу порту и пред нама се указује слика коју смо по нашим ђачким књигама толико пута видели: хиландарска велика црква и неколико огромних кипариса пред њом…
У цркви на богослужењу опет певају грчки монаси. Прилазимо икони свете Богородице коју је с Истока донео свети Сава, целивамо место где је био гроб светог Симеона и мисао се стално враћа на њих. Ту је у келији одмах десно од олтара Немања лежао на поду на асури, с каменом под главом, када је умирао. Ту је он оног јутра „кад је започело црквено појање“ изговорио своје последње речи: „Хвалите Бога ва светих јего“… Ту је свети Сава „пао на лице светога Старца и плакао дуго“. Ту је живео и у овој се цркви молио архиепископ Данило, ту је био наш универзитет, кроз овај су манастир прошли толики наши најбољи људи…
Показали су нам у Хиландару библиотеку рукописа и ризницу. Једно огромно богатство смештено је у старим и за то већ неприкладним просторијама. Душанова застава је већ у таквом стању да нам је нису могли ни показати. Неопходно је да се тамо подигне нека зграда изолована од влаге и пожара за библиотеку и ризницу где би те силне повеље, пергаменти, рукописне књиге са чудесним иницијалима и богата збирка дубореза, филиграна и везова била прегледније изложена и сигурније заштићена. Можда је време да се и Карејска испосница и Хиландарска црква рестаурирају и конзервирају као Студеница и Дечани: да све то поново сине у првобитној лепоти и да се још мало дуже очува…
Пошто смо у недељу 17. маја одслужили у Хиландару свету Литургију, кренули смо одмах преко Јерисоса и Солуна за домовину и у уторак 19. маја пре подне ушли у препуну света београдску саборну цркву. Крст, који смо на Велики петак носили од Пилатове суднице до Голготе, и кадионице са светим Огњем добијеним у Јерусалиму на Велику суботу.

2 коментар(а)

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!

  2. Pingback: Епископ Хризостом Војиновић: Не мучи себе! | Vidovdan

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *