ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
ШТО ГОД ЧИНИТЕ, ОД СРЦА ЧИНИТЕ
 
У старим књигама пише да у Марковцу дуго и дуго година није било храма и да су Марковчани ишли чак у стару лаповску цркву, а понекад припадали и парохији манастира Миљкова.
Тек пре сто година, за владе књаза Милана Обреновића и митрополита београдског Михаила сазидана је и освећена ова црква Рождества Пресвете Богородице, чију стогодишњицу данас славимо.
Не знамо да ли је онда – онако сасвим нова – овако лепо изгледала. А што данас овако красно изгледа у многоме имамо да захвалимо предузимљивости о. Радомира, његових одборника и сарадника, сликара и мајстора, а особито дарежљивих приложника из Марковца, Париза и Београда.
Дошао сам да им свима у име наше највише црквене управе од срца захвалим на свему овоме што су учинили. Они обрадовали цркву, а Бог нека обрадује све њих сваким добром, и срећом и напретком!
Ове године[1] ми славимо и једну педесетогодишњицу. Наиме, пре 50 година почела је да постоји ова наша мала црквена јединица која се зове Епархија браничевска.
Кад је први браничевски владика дошао у Пожаревац, затекао је на територији новостворене епархије само 56 цркава и манастира. Богу хвала, за ових 50 година подигнуто их је још 55 нових[2]. У то време једва да је где било поред цркве парохијског дома. За ових 50 година подигнуто их је, Богу хвала, преко стотину. И, веровали или не, само сада после рата, управо за последњих 20 година подигнуто их је 60, међу којима је и овај марковачки црквени дом[3].
Тих 55 нових цркава и тих 110 парохијских домова није подигла ни Држава, ни Патријаршија, ни Епархија, па ни оно што се назива црквена општина. Подигли су их добровољни прилози народа. Управо је дирљиво да и у ово наше време, кад се сви толико грабе и отимају за динар, нађу особе које дају прилоге за обнову цркве, за подизање парохијског дома и за друге опште потребе. Особито задивљује што ни ти дародавци обично нису нарочито имућни.
Никада нећу заборавити једну сцену коју сам – између два рата – посматрао у манастиру Светом Науму на Охридском језеру. Била је летња манастирска слава и дошло је било огромно много народа. После службе прилазио је свет и – по тамошњем обичају – предавао дарове манастиру. Дошао је и неки – по оделу судећи- убоги сиромашак и донео и он једно јагњешце. Везао му је плаву пантљику око врата, узео га у наручје и тако трипут обнео око цркве, док су за све то време звонила манастирска звона. Када је, после трећег опхода, дошао пред западна црквена врата, пољубио је јагње у чело и – пун неког усхићења и поноса – предао јагњешце ономе који је био одређен да прима дарове. Никада нећу заборавити како је оно пољубио јагње и како га је – сав озарен и пуних очију суза радосница – предао, као да га даје у руке самоме светом Науму.
У Светом писму, браћо и сестре, пише: “Што год чините, од срца чините” (Колош. 2, 23). Када радите, радите од срца. Када дајете дар, дајте од срца. Кад долазите овамо на молитву, стојте пред Богом и молите се од срца.
Био сам пре неколико година у манастиру Пећке Патријаршије. Дирнуло ме је када сам видео како тамошњи наш проређени српски живаљ, када улази у цркву и када излази из ње, љуби – не као ми – само икону, него како се крсти и побожно целива и црквена врата и црквени камени, довратак. Ни те пољупце не могу никада заборавити јер сам осетио да су од дубоке вере и – од срца.
Што год чините, од срца чините!
Кад волите, волите истински од срца!
Ту скоро, писало је о некој богатој госпођи која је много волела друштво, провод и путовања. На несрећу имала је болесну ћеркицу и та јој је девојчица много сметала да се слободно и до миле воље проводи. Али је та госпођа све време изигравала добру мајку и стално је обасипала то своје болесно дете поклонима. Једном, друштво те госпође – из жеље за разонодом и проводом – одлучи да крене на пут по далеким земљама. Пође и та госпођа, а своју болесну девојчицу препусти најомиљенијој болничарки. И тамо, негде у далеком свету, сети се да је њеној болесној ћеркици рођендан и пошаље јој отуда неки скупоцени поклон. Мала се поклону није особито обрадовала и написала је мајци: “Драга мама, примила сам Твој рођендански дар. Ти, мама, најбоље знаш да ја поклона имам исувише. Нисам жељна поклона, жељна сам Тебе”. То јест, жељна сам твоје истинске
материнске љубави.
Драга браћо и сестре, ни Бог, ни људи, ни наши ближњи не траже од нас да се – као та госпођа – само правимо добри, него да стварно будемо такви.
Наш Спаситељ Господ Исус Христос је много проповедао управо против те наше људске мане. Цела једна глава у Матејевом јеванђељу уперена је против те наше дволичности, или како се то старинским језиком говорило, против лицемерја.
Несрећа је у томе што ми то и не видимо, него сваки од нас стварно мисли лепо о себи и цео живот проживи у можда и несвесном и нехотичном обмањивању и себе и других.
У књизи оног великог руског писца Достојевског Браћа Карамазови забележено је, измећу осталог, како је неки Фјодор Карамазов дошао с друштвом испоснику монаху Зосиму и – пола у збиљи, а пола у неком измотавању – замолио га за савет како да се влада у животу. Иако га је старац прозрео, испосник му је озбиљно одговорио: “Прво је правило: Немој обмањивати ни себе ни друге. Почни од тога!”
Нека би и нама, браћо и сестре, Бог помогао да не глумимо да смо бољи него што јесмо, да не обмањујемо ни себе ни друге, него да истински живимо по заповестима Божјим и да од срца чинимо оно што је честито и поштено.
Зато, “Бога се бојали, људима се не омразили, образ светао вазда носили и душе своје не огрешили, него их чисте пред суд Божји изнели!”
А дотле – здрави били и ми и наши мили и драги; у добру, у миру, у слози и у љубави пребивали од сада па довека!
Још једном, хвала вам на овоме што сте учинили и – живели на многаја љета!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1972. Тим поводом издат Шематизам Епархије браничевске
  2. До данас освећено још 20, као и 10 капела.
  3. До данас подигнуто још 45, као и 24 манастирска конака.

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!