НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ТИХИ ГЛАС

ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
НА ДОЧЕКУ СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА У РАВАНИЦИ
 
Светости,
Од свег срца поздрављамо Ваш први свечани долазак у ову древну задужбину Честитога Кнеза.
Дозволите да сви данас овде сакупљени заједно са Вама, нашим духовним Поглаварем, укратко прелистамо раваничку личну карту и подсетимо се: да је овај манастир равно пре шест векова подигао свети српски Кнез Лазар; да је свети Кнез с Кнегињом Милицом и својом децом лично овуда ходио и радове око зидања и украшавања цркве надгледао; да је у овом манастиру још у доба живописања цркве израђен Кнежев оригинални портрет на ктиторској икони, као и портрети његове супруге и њихових синова – тада још дечака – Стефана и Вука; да су годину дана после Косовске битке пренете Кнежеве свете мошти с Косова, из приштинске цркве светог Вазнесења, овамо у Раваницу и да су овде почивале равно 300 година…
Да се још подсетимо да је Раваница после Косовске трагедије била као неки „надгробни споменик српске славе и величине“; да су Турци безброј пута нападали, пустошили и рушили град око Раванице, тако да и данас – кад овамо наиђемо – прво што видимо, то су камене рушевине од којих се човеку срце стегне. Овде се, крај тих рушевина, наш народ годинама окупљао, молио, борио и надао, очекујући боље дане …
За време наше Сеобе под патријархом Арсенијем III Кнежеве су мошти морале бити однете одавде из Раванице чак у Сент-Андреју изнад Будима, а одатле – неколико година касније – у Срем, у манастир Врдник – „Нову Раваницу“, где су остале читавих 250 година и где су видовданске црквене свечаности биле највеће српске националне манифестације за целу Војводину…
Да се још подсетимо како је и за време последња два светска рата Раваница такође пустошена и да су за време II светског рата Кнежеве мошти морале бити пренете из Срема у београдску саборну цркву, где и данас почивају…
Од 1946. године Раваница је први пут у историји постала женски манастир. Тренутно она има шездесетак монахиња и шест духовника. Ово је ваљда једини наш женски манастир који – поред богослужбене – врши и каритативну делатност; негује деведесеторо женске дефектне деце.
Али и пре доласка сестара и болесне деце, Раваница је вршила добротворну мисију. Ја се лично могу похвалити да ме је Раваница прихватила као свршеног богослова и ишколовала за време студирања на Богословском факултету. Још се могу похвалити да сам једног Великог четвртка у овом манастиру из руку оца Јустина примио монашки чин. Прво ми је службеничко место у животу било: парох на овдашњој манастирској сењскорудничкој парохији.
Захваљујем Богу што сам с браћом епископима, мајком игуманијом, раваничким духовницима и сестрама, нашим свештенством, монаштвом и народом дочекао да нам данас, поводом прославе шестогодишњице Раванице, лично служи српски Патријарх.
Хвала Вам, Ваша Светости, што сте превалили толики пут и дошли и овамо међу нас и међу ове наше рушевине, са жељом и молитвом Христу Господу:
„Да се дигне што је било пало,
Да пропева што је проплакало,
Да се споји што је растављено,
Да заблиста што је потамнело,
Да се здружи што се отуђило,
Да се збрати што се одродило.
Амин, Боже, амин роду моме!“
Живео наш Патријарх!
Живео наш Народ!
(Јули 1981. год.)

2 коментар(а)

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!

  2. Pingback: Епископ Хризостом Војиновић: Не мучи себе! | Vidovdan

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *