ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
У СПОМЕН АРХИМАНДРИТА АМВРОСИЈА
 
На јучерашњи дан пре двадесет година умро је у овом манастиру архимандрит о. Амвросије кога су поштовали као светог човека и волели не само богомољци и људи из ове околине, него и сви који су га знали и чак и они који су само слушали о њему.
Много сам се обрадовао кад је о. архимандрит Андреј предложио, а мајке Параскева и Доротеја прихватиле, да се овај дан обележи једном свечаношћу као што је ова. Јер је о. Амвросије то заслужио оном љубављу коју нам је указивао и оним што је за монаштво и за православље учинио.
Ја сам као мали ученик богословије долазио к њему у овај манастир и у тој атмосфери молитве, љубави и духовне радости проводио по неколико незаборавних недеља.
Чини ми се да ни пре ни после тога нисам срео човека тако јеванђелски просте, тако широке и тако пуне љубави душе као што је био о. Архимандрит. Он није писао књиге, није држао говоре, ретко је држао и кратке поуке, али нас је својом љубављу, својим изразом и оном љубављу која је тако богато зрачила из читавог његовог бића, више освајао него све књиге и говори и поуке које смо слушали и читали. Када сам га упознао имао је близу 40 година, али је у њему било нечег дечачког, нечег скоро детињег: веселог, доброг, простодушног, наивног. Волео је црквену песму, уставно црквено богослужење и умео је да у ту црквену стихију неодољиво увуче сваког ко би дошао.
Сећам се данас оних миљковских богослужења са староруским кијевским и валаамским напевима, који су освајали душу и узносили је некуд изнад времена и простора.
Сећам се заједничких вечерњих молитава у трпезарији украшеној новим живописом…
Сећам се долазака богомољаца из Кушиљева и околине с којима је о. Архимандрит, сав сијајући од радости и неке унутрашње топлине, дуго седео увече под орасима и разговарао срдачно како је само он умео.
Сећам се доласка митрополита Антонија у посету манастиру, оне радосне ужурбаности око дочека, монашења тројице од сабраће и оне дивне Митрополитове проповеди како наш Спаситељ на растанку није ништа тражио од апостола Петра који Га се био одрекао. Само га је питао да ли Га воли и онда га умолио:
Паси овце моје,
паси јагањце моје.
Мислим да се у овоме састојао сав смисао живота о. Архимандрита. Он нас је стварно пасао том јеванђелском љубављу – љубављу према душама, љубављу према Спаситељевом делу у свету. Настојао је свим својим бићем да дело Господње у свету не пропадне, него да напредује и будио је у свима људима са којима је долазио у додир ону јеванђелску љубав и доброту која блажи душу, подиже човека и чини да овај живот, крај свих невоља, постаје узвишен, вредан и леп.
Нека Господ подари вечни покој и мир светитељској души архимандрита Амвросија и нека му је међу нама вечна хвала и слава – Амин!
(1953. год.)

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!