НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ТИХИ ГЛАС

ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
БЕЛЕШКЕ СА НАШЕГ ПУТА ПО ГРЧКОЈ
 
… У Атини је све било на таквом нивоу да нас је то помало збуњивало. Тај дочек са војном музиком на жељезничкој станици… Онда, смештај у најбољем хотелу у граду. Па то вечерње богослужење у старој византијској црквици Капникареји и – сутрадан, у недељу (5. новембра) – у препуној великој атинској катедрали – рана света Литургија, коју су заједно служили поглавари Грчке и Српске цркве са шесторицом српских и грчких архијереја и више архимандрита и протопрезвитера… Онда, свечани заједнички обед недалеко од града – у манастиру Пенделију, који има прекрасну типично византијску цркву, огроман нови конак с безброј једноставних, али савремено опремљених келија за сваког сабрата и госта посебно… Исте вечери приређен је у нашу част и концерт византијске црквене музике у амфитеатру дома „Апостолики дијаконија“. Све, све је било примерно организовано и изведено.
У понедељак (6. новембра) учинили смо прво посету нашем Амбасадору, а затим били код Председника Грчке Републике и у подне присуствовали банкету који нам је приредила Грчка Влада. Крај оних силних огледала и полијелеја у трпезарији, заузимали смо – међу толиким непознатим светом -са извесним снебивањем места за столом…
Истога дана после подне кренули смо авионом за острво Крф, где нас је поново дочекала војна музика, гувернер острва, свештенство и смирени митрополит крфски Поликарп (који нас је својом појавом доста подсећао на владику Павла призренског). Одвезли су нас с пристаништа у препуну цркву Свете Теодоре на доксологију, а затим смо у краћој шетњи колима обишли град… Нисмо очекивали да је острво Крф тако лепо. (Мој отац је и сам прешао Албанију и боравио на Крфу нешто више од годину дана. Био је по природи ћутљив човек и, кад се вратио из рата, ни Крф ни његове лепоте није пред нама никада ни речју споменуо. Свакако је то лепо острво запамтио само по масовном умирању својих другова. А морао је на Крфу и много туговати за кућом и за нама који смо остали у Србији, те сву ову лепоту није ни примећивао, нити је имао воље да се тих својих крфских дана уопште сећа)…
Увече су нам приредили пријем у крфској градској већници. Ту је стари градоначелник (који добро памти српске војнике како су се полумртви овде искрцавали), упутио нашем Патријарху неколико спонтаних топлих речи које су и Патријарха и нас намах дирнуле. Просто, као да је одједном креснула нека варница. То је дало повода и нашем Патријарху да ту, у крфској старој градској кући, импровизује један од својих можда најлепших говора. Имали смо прилике да га више пута слушамо, али овај пут је говорио некако изузетно надахнуто, те смо му и Грци и ми били од срца захвални што је те вечери пробудио и у нама нешто светло и лепо. После смо му скоро сви редом изражавали захвалност за оно што смо за време његовог говора, и још дуго после тога, осећали…
Сутрадан смо се поклонили моштима Светог Спиридона које се чувају у сребрном саркофагу у једном од крфских храмова. (Саме цркве на Крфу немају скоро ничег византијског. И по живопису и по архитектури су венецијанског типа и нама помало стране)…
Око 10 часова укрцали смо се на бродиће и кренули на мало острво Видо, које је само неколико километара удаљено од Крфа.
„Плава гробница“ није „на пучини“, како се у песмама обично пева, него у малом мореузу између Крфа и Вида. А ни Видо, тзв. „острво смрти“, није стравично, како смо га замишљали. Једна шира стаза води од малог пристаништа узбрдо кроз шуму четинара до архитектонски једноставно и лепо уобличене капеле од белог камена. Ту је Њ. Св. Патријарх запалио свећу донету из Београда, положио венац и грумен српске земље и одржао помен нашим војницима, који су овде у мору „сахрањени“ … Било је истовремено и свечано и тужно…
Ћутећи вратили смо се на мало пристаниште, укрцали се поново на бродиће и Њ. Св. Патријарх је, уз појање песме „Вјечнаја памјат“ и уз звуке посмртног марша, спустио венац и грумен земље, донете из Србије, у саму „Плаву гробницу“… Обишли смо затим бродићима око целог острвца, а онда по подневном сунцу, пловили покрај живописног Крфа. Кад смо се искрцали, посетили смо на самој обали скромни Митрополитов дом, а онда – све путем поред мора – отишли колима далеко у поље где су маслињаци и где се налази споменик ратницима Дринске дивизије („Свети Матеја“). И ту смо одржали помен. Неко је узбуђено запевао , , Тамо далеко“… Та песма и иначе увек болно дирне човека. Отпевана, уз сузе, на овом месту, узбуђивала је до самог дна душе…
Вратили смо се онда истим путем, и само издалека видели на брегу тај чувени дворац аустријске царице Јелисавете (, , Ахилеон“). Нисмо имали времена (а ни много воље да одемо до њега и погледамо те силне статуе око двора, због којих на Крф долазе стотине хиљада туриста. Обедовали смо на једној сунчаној тераси окренутој мору, као гости Митрополита, и после подне вратили се авионом у Атину.
Сутрадан (8. новембра) присуствовали смо званичном отварању нове зграде Богословског факултета (у оквиру новог атинског Универзитета), у чијем је амфитеатру, поред младога декана др Брациотиса, прочитао своје предавање (о Светом Павлу у Атини) и наш Патријарх. У подне смо већ били на званичном пријему у нашој Амбасади.
Четвртак (9. новембар) био је за већину од нас изузетан дан. Били смо на острву Егини где је живео светитељ нашег времена – Нектарије Егински, који се слави управо тога дана… Пробудили су нас још пре сванућа да бисмо благовремено стигли на атинско пристаниште Пиреј, где нас је чекао брод, који нам је за ову прилику ставио на располагање један грчки бродовласник. Егина је у заливу између Пиреја и Коринта (Саронички залив) и до ње се путује од Пиреја око једног и по часа. Море је било мирно, али смо ми у себи били помало узбуђени, премда о светом Нектарију нисмо много знали.
На пристаништу у Егини наишли смо прво на скоро световну атмосферу: опет војна музика, добоши, трубе, свирање сирена на свим бродовима у луци, деца с букетима цвећа, радознали народ, војници, ђаци…
Кренули смо одатле градом узбрдо према манастиру, који је на неколико километара одавде подигао свети Нектарије, у коме је и живео и где се налази и његова гробница. Ово је већ један други свет! Пред сваком кућом на сточићу светитељева икона, запаљена свећа и ручна кадионица из које се шири мирис тамјана… На свим раскрсницама пољских путева минијатурне капелице и у њима: икона, и упаљено кандило. Кроз поља: скромне црквице као усамљене кућице, са малом олтарском апсидом на истоку и „преслицом“ (малим „приморским звоником“) над западном страном храма. (Возач нас је уверавао да на том малом острву има преко 300 мањих и већих храмова).
Кад смо изашли на брег и приближили се манастиру, угледали смо на једном косом обронку двадесетак таквих црквица, а пред самим манастиром и око њега масу побожног света (оног „трећег сталежа“, који се и код нас виђа о манастирским и црквеним славама), онда, са обе стране пута ред старица – монахиња; угледасмо и икону светог Нектарија у природној величини (у ствари његову истинску фотографију)…
Само што сте закорачили у порту, истог тренутка, и нехотице, само од себе, осетите близину Светиње, и сав онај кошмар и све оно зло које се накупило у души намах ишчезава и неки се Божији тихи поветарац. нека лакоћа, мир и топлина усели у срце…
… Ту је приљубљено, све једна уз другу, неколико црквица … Нас уводе у ону у којој је годинама служио свети Нектарије… Сада у њој служи наш Патријарх са егинским митрополитом Јеротејем и са још неколико архијереја и других свештенослужитеља. Црква је малена, знојимо се у препуном простору, али нам то не смета, и оно расположење које нас је осенило приликом уласка у порту, никако се не губи …
И садашњи егински митрополит Јеротеј је велики аскета. Нико тако предано и смирено не служи као он. Чини ми се да никада нећу заборавити како нам се на „Херувимској песми“, полазећи светом Жртвенику да проскомидише скрштених руку смирено поклонио. Такве спонтане кретње при богослужењу нисам видео ни код кога. (А понекад је довољан само један покрет, па да прочитате целог човека)… Можда је његово присуство и допринело да се то благодатно стање у души стално одржавало … Он је при крају Службе и поздравио нашег Патријарха. Говорио је просто, једноставно. Не бих умео поновити шта је све рекао. Памтим само да је спомињао ту свету Трпезу и тај свети Олтар, где је свети Нектарије толико година лично служио. Однекуд је споменуо и нашег оца Јустина Поповића и о. Атанасија Јевтића… На крају је изјавио да Њ. Св. Патријарху даје на дар делић моштију светог Нектарија…
После Службе изашло се из црквице у орнатима, а у порти и пред портом по путу лежи болесник до болесника да литија пређе преко њих. При том призору узбуђење се повећава, и сви се са искреним саосећањем молимо за ту своју јадну браћу…
Сишли смо поново колима доле у град на пристаниште, где се формирала заиста величанствена литија, какве само на острвима умеју да организују… Све је блештало на сунцу: и ковчег са светим моштима, и „небо“, и патријарх и архиепископ у својим сјајним орнатима, и безброј архијереја и свештеника у својим најлепшим одеждама, и музика и ђаци, и густи шпалири свечано одевене деце, омладине и одраслих…
Певали су свештеници, певао је и онај свет на тротоарима, балконима и прозорима, а сваку је песму започињао митрополит Јеротеј који је сав сијао од силне унутрашње радости.
Још је некако присније било кад смо пошли кроз оне узане сиротињске острвске улице, где је такође пред сваком кућом била постављена икона светог Нектарија са упаљеном свећом, мирисном ручном кадионицом и где су читаве породице стајале, побожно се крстиле и клањале. Свака је породица прекрила улицу својим собним простиркама да литија пређе преко њих… Ишли смо тако до цркве Успења Пресвете Богородице, у коју су унете свете мошти и постављене на амвон, где су их прво Патријарх и Архиепископ, а затим и ми и сав онај силни народ целивали …
Било је давно прошло подне када смо ми изишли из цркве (народ је, свакако, морао целивати мошти целог дана)… Посетили смо затим црквени дечији дом, присуствовали обеду и – не знам зашто – журно сишли на пристаниште, губећи успут оне силне дарове које нам је Митрополит надавао у обе руке …
Сутрадан изјутра (у петак 10. новембра) напустили смо Атину и колима која нам је Архиепископија ставила на располагање кренули за Солун (520 километара). У рану зору дошао је к нама у хотел сам Архиепископ Серафим са својом пратњом да нас лично испрати. Били смо искрено захвални и њему и свима који су се око нас ових дана толико потрудили (и истрошили).
Успут смо се задржали прво у Термопилском кланцу, где је некада јунак Леонида са 300 Спартанаца храбро погинуо, бранећи Ксерксу пролаз из Тесалије у средњу Грчку и Атину… (Да споменемо и то да Термопили више нису кланац, јер се море далеко повукло од планине Ете, и сада је то пространа равница на којој је Леониди и његовим Спартанцима подигнут диван споменик).
Пред подне смо стигли на чудне Метеоре. То су огромне стене које изгледају као да су изникле из земље или пале однекуд из васионе. Скоро на свакој од њих налази се по један манастир, до кога је уз ону стрмину немогуће доћи. Право је чудо како су ти манастири уопште подигнути, како су људи на те усамљене окомите стене уопште узлазили и како је материјал за зидање на ту висину допреман! Сада је иза тих стрмих стена пробијен пут и до најнеприступачнијих манастира постављене су степенице (по неколико стотина), али се грађевински материјал, видели смо то својим очима, подиже горе огромним мрежама, ужадима и чекрцима!
Свратили смо у први манастир (Светог Стефана) до кога се лако може доћи и колима. То је женски манастир са 20-30 сестара. Одвеле су нас у своју већу цркву, а затим и у мању, где су на фрескама свецима ископане очи као и у нашој Грачаници. Показале су нам и свој мали музеј и – изазване нашим запиткивањима – саопштиле да имају у сестринству једну калуђерицу која је дипломирала филологију, једну са факултетском дипломом теологије и једну која је дипломирала историју уметности. Ова последња је „поставила“ музеј, и објавила целу књигу о Метеорима (на 260 страна) и сада нам објашњавала музејске експонате и излагала историју свога манастира… Онда су нас одвеле у трпезарију. За протеклих недељу дана били смо на више свечаних обеда и банкета. Све је било првокласно, али ту седите , , по рангу“ и то најчешће између двојице високодостојника чијим језиком не говорите, и – крај свег настојања домаћина да вас угосте што лепше могу – пада вам све то некако нелагодно… А овде смо у манастирској трпезарији сели где је ко желео, били опуштени и у свом амбијенту. Зато нам се ваљда ништа на путу није учинило укуснијим од тог посног манастирског ручка. Како су са тог камена само пронашле толико тих бираних посних ствари!?
И оне су нас, сироте, на растанку обдариле књигама, иконама и сликама. Обрадовале су се када смо им предложили да се сликају с Њ. Св. Патријархом.
Путем који је изграђен с друге стране провалије одвезли смо се до на крај Метеора и из извесне удаљености видели свих шест метеорских манастира, па и манастир Преображење, чији је велики ктитор био синовац цара Душана – свети Јоасаф Немањић…
Кренули смо затим даље према Солуну. Они који су међу нама били млађи и јачи, свратили су у кланац живописне речице Темпе испод Олимпа да виде црквицу Свете Петке, до које се тешко силази, и од које се још теже узлази…
Кад смо тог петка увече стигли у Солун, одвели су нас у један хотел пун Југословена. У холу, ходницима и лифту чује се само српски, и тек по која грчка реч. Наиме, сутрадан је био 11. новембар – Дан примирја, када се на Зејтинлику крај Солуна полажу венци на гробљима изгинулих и умрлих војника у I светском рату, па су десетине аутобуса из разних наших градова довезли извесне корпорације, старе ратнике и сроднике оних који овде почивају да и они положе венце и цвеће. А било је ту и пуно излетника који су дошли да нешто купе и проведу викенд у Солуну…
Сутрадан (у суботу 11. новембра) прво смо ми одржали помен пред капелом на Зејтинлику, а онда су почеле стизати с венцима и остале групе. Сишли смо у огромну крипту испод капеле и прелили гробове вином, донетим из Србије. Дуго смо потом ишли подземним мермерним ходницима крипте и читали имена сахрањених војника, и места одакле су. Има их из свих крајева, а највише из Србије.
Посетили смо затим нову веома модерну цркву Благовести, која као и многе савремене цркве у свету, има испод храма огромну салу за веронаучну наставу, предавања, духовне концерте и друге црквене приредбе.
Град Солун је сада подељен на три посебне епархије (а Атина на 12). Ова црква Благовести Пресвете Богородице је катедрални храм за једну од те три нове солунске епархије која се зове „неопољска и ставропољска“. Њом управља митрополит Дионисије, чији смо гости тога дана били. И он и наш Патријарх подсетили су нас у својим говорима да је ту у Солуну боравио и проповедао Свети Апостол Павле, да су из тог града кренула словенска браћа Свети Кирило и Методије, да крштавају и описмењују Словене и да је овде био епископ свети Григорије Палама, чији списи у савременој православној књижевности све више долазе до изражаја…
После подне нас је митрополит китруски и катерински Варнава, који је био задужен да нас води за цело време овога путовања, одвео да погледамо његов град Катерини.
То је било нешто невиђено! Изашао је на дочек стварно цео град. Доксологија се није могла обавити у цркви него је висок трон за Патријарха изнет на највећи градски трг, постављен на узвишени подијум и ту, на сред града, одржано је богослужење пред хиљадама верних који су прекрили и трг и околне улице, и начичкали све околне прозоре и балконе… На богослужењу су учествовали најбољи певачи, певала су два дечија хора – мушки и женски – све се преко звучника орило и личило на неки велики тријумфални поход… Да су говори били мало краћи, ово би, с обзиром на велелепни призор, била својеврсна кулминација целог овог нашег пута…
… Сутрадан (у недељу 12. новембра) наш је Патријарх служио свету Литургију са митрополитом солунским Пантелејмоном у храму Светог Димитрија. Ова огромна петобродна црква била је испуњена до последњег места. Препуне су биле и галерије које са свих страна (изузев олтара) опасују горњи унутрашњи део цркве… Веома складно и беспрекорно чисто су били одевени свештенослужитељи, прецизни у служењу и одмерени и сигурни у певању… Ту, у храму Светог Димитрија постало нам је сасвим разумљиво оно одушевљење Руса, када их је кнез Владимир био изаслао у Цариград да тамо присуствују Служби Божјој. Када су се вратили у Кијев, говорили су да су у цркви Свете Софије у Цариграду били као ван себе и нису знали „да ли су на земљи или на небу“. Слично смо се и ми осећали те недеље у ранохришћанској базилици Светог Димитрија у Солуну. Складна лепота саме базилике, њених стубова, капитела и преосталих мозаика; то уредно и свечано богослужење, богати свећњаци и сасуди; мермерни ниски византијски иконостас; тај многобројни религиозни грчки свет који зна Службу Божју напамет – све то ствара јак утисак, изазива поштовање и може да одушеви …
После нас је Митрополит одвео у најлепши крај Солуна који се зове „Панорама“, где смо провели неколико пријатних часова…
… У понедељак (13. новембра) кренули смо рано за Свету Гору. Задржали смо се успут само мало у цркви градића Јерисоса, чији је храмовни ктитор манастир Хиландар. Под вођством митрополита јерисоског и светогорског Павла укрцали смо се у Уранополису (градићу на самој граници Свете Горе) на мали брод и кренули заливом према светогорском пристаништу Дафни. Био је сунчан дан и све време престојали смо на палуби. Крај нас су промицали: прво један руски скит, онда „арсана“ бугарског манастира Зографа, затим грчки манастири Дохијар и Ксенофонт, а за њима и велики руски манастир Светог Пантелејмона, који мноштвом високих конака споља више личи на неки град него на манастир. Ту у близини манастира Пантелејмона налази се у шуми и манастир Русик, у који је био одбегао и у коме се замонашио Свети Сава. Русик се с мора не види, али кажу да је кула на чијем је врху капела, у којој је Свети Сава пострижен, још у добром стању, премда – ако смо добро разумели -у Русику више нико не живи …
Стигли смо убрзо и у мало пристаниште Дафни, које се налази у једној ували недалеко од Пантелејмона. Ту нас је чекао аутобус и група монаха: о. Митрофан из Хиландара; о. Емилијан из Симонопетре (који је недавно боравио код нас и обишао с богословима више наших манастира); вечито насмејани о. Атанасије из Костамонита (који је такође скоро био код нас у Србији); о. Георгије из Григоријата и многи други…
… Аутобус за Кареју није ни тако старински ни тако „расклиматан“, као што су нам га описивали … Кренули смо тим новим путем који је „просечен“ пре неколико година када је прослављана 1000-годишњица Свете Горе. Прошли смо поред манастира Ксиропотама и испели се серпентинама на брег с кога се одмах види престоница Свете Горе – Кареја, и – тамо у даљини – она друга обала Свете Горе на којој су нанизани манастири: Велика Лавра, Ивирон, Ставроникита, Пантократор, Ватопед, Есфигмен и Хиландар. Од свих њих с брега се види само Ивирон, који је главно пристајалиште за то „друго море“…
Сишли смо у Кареју и ушли у „Протатон“ – један од најстаријих храмова на Атонској Гори, који је саграђен можда још у X веку. Црква даје изванредан утисак и споља и изнутра. Иконостас је, кажу, сликао чувени уметник Панселин, а фреске су по зидовима – вероватно – радили Михаило и Евтихије, који су живописали и цркве краља Милутина у Србији, а можда и Милутинов део самог Хиландара. Наш се човек тешко привикава на тај стари црквени живопис, али овај мора свакога да одушеви.
На „доксологији“ у Протатону певали су дечаци из карејске Монашке школе. Сви су у мантијицама које им исто онако лепо стоје као кад код нас обуку деци народну ношњу.
Онда су нас одвели у зграду Протата, што би се код нас рекло – у Председништво владе. Ове године је председник – или како се у Светој Гори каже – Прот наш Србин (јеромонах Хризостом Хиландарац, родом из Срема, бивши сабрат манастира Дечана). Он је за ручком, на перфектном грчком језику и поздравио Патријарха.
Водили су нас и до карејске Испоснице Светог Саве која је сасвим близу Протата. Ражалостило нас је помало што до те наше велике Светиње, крај толиког камена, нема честите стазе, него се до ње иде кроз неки блатњави поточић.
Њ. Св. Патријарх је с делом своје пратње једним , , лендровером“ посетио прво најближи манастир Кутлумуш, а после подне и тај високи манастир на стени – „Симонопетру“. Ми смо, остали, нашом лађицом запловили према југу и из ње посматрали манастире Симонопетру и Григоријат. Пријатно смо се обрадовали када смо изненада угледали снегом покривени врх Атоса (2. 000 м. надморске висине), који је – како је сунце залазило – добијао неку чудну румену па светло-љубичасту боју…
Вратили смо се у Дафни, сачекали Њ. Св. Патријарха и кренули, по ноћи, у оближњи манастир Пантелејмон. Чим смо се искрцали чули смо то огромно пантелејмоновско звоно од чијег звука вам се чини да земља лако подрхтава и осећате како вам нека језа струји низ леђа.
Електричне струје није било, па смо све разгледали само при светлости свећа и које ручне лампе. Али, и под таквим слабим осветљењем, видели смо прво богато украшену цркву у приземљу, па онда ону на спрату, и ону још лепшу на другом спрату, да бисмо завршили на трећем, где се налази та фантастично богато украшена икона Пресвете Богородице, као и мошти Старца Силуана, који је овде дуго живео, и представио се између два последња рата. (његово је Житије написао и Поуке издао архимандрит Софроније Сахаров, из Есекса (Енглеска), који је овде пробавио крај Старца више година и имао прилике да посматра његов свети живот. Књига „Старац Силуан“ је преведена на више језика па и на српски. Недавно је – као издање манастира Хиландара – штампао владика Лаврентије у својој епархијској штампарији , , Обод“ у Диселдорфу).
Касно смо се вратили у Јерисос, преноћили у тамошњем новом великом хотелу и – још док зора није сванула – кренули бродићем оном другом – североисточном светогорском обалом према манастиру Хиландару. То већ није био залив него „отворено море“, које је већи део године веома немирно. Немирно је било и овај пут. Шћућурили смо се у доњем делу брода а неки су од наших тешко подносили вожњу. Још је горе било кад смо обилазили онај велики рт поред кога се скреће за Хиландар. Једва смо се некако приближили пристаништу, али су таласи час примицали час одмицали лађицу од мола… Онда је дошао у помоћ крупни хиландарски јеромонах Григорије (који је некада живео у манастиру Преображењу у Овчар – Каблару). Он нас је све једног по једног, својим крупним и снажним рукама прихватао из бродића и једноставно избацивао на обалу као неке играчке…
До манастира су нас пребацили тракторима који су имали приколице и на приколицама клупе прекривене ћилимима … Њ. Св. Патријарх је отишао неким бржим колима, а ми смо у манастир стигли кад је дочек већ био обављен, па су нас само разместили по конацима.
Мени је лично ово трећи пут како долазим у Хиландар (1931, 1959, 1978). Иако смо овај пут боравили сасвим мало, видели смо доста нових, и добрих ствари. Прво, ту нову библиотеку – ризницу, за коју је план израдио архитекта проф. др Слободан Ненадовић и која се тако неприметно уклопила међу оним старим зградама иза главног олтара да се и не опажа да је нова. А сва је од камена, бетона и челика да је већ самим тим осигурана од пожара. У њој су поставили витрине и експонате наши историчари уметности, слависти и стручни кустоси и музеолози. Каталогизирани су, конзервирани и стављени у металне фијоке стари рукописи. По зидовима су поређане, очишћене, конзервиране и позлаћене оне прелепе иконе са старог хиландарског иконостаса. По витринама су: рукописи са најлепшим иницијалима, вињетама и „заставицама“, онда даровито израђени окови књига, па метални сакрални драгоцени предмети и – међу њима – мали Јефимијин диптих са посветом њеном рано преминулом јединчету…
Били смо некако поносни кад су нас уверавали да ни у једном манастиру на Светој Гори нема тако уређене ризнице.
У главној цркви смо на негдашњој гробници светог Симеона Мироточивог видели тај нови метални саркофаг који је недавно израдио наш вишеструки уметник др. Војислав Билбија.
Обрадовали смо се кад смо у манастиру видели и групицу младих монаха и искушеника. Показали су нам и најновијег искушеника који је дошао чак из Канаде, и, кажу, од априла до новембра научио и српски и црквенословенски, а напредује и у појању и послушности. Један искушеник из Босне, који стално пева за десном певницом и одлично зна црквено појање, држи повремено искушеницима и младим монасима часове из појања…
Нека им је свима Бог и свети Сава на помоћи!
… Богослужење у Хиландару почиње у 2 часа изјутра. Нас су пробудили тек за свету литургију која почиње око шест. Кад смо ушли у цркву, владика Василије тузлански већ је био почео службу. Није било електричног осветљења, па смо се у цркви, осветљеној само свећама, некако лепше осећали … У тако полуосветљеној цркви молили су се овде: свети Симеон и Сава, краљ Милутин и цар Душан, архиепископ Данило, свети кнез Лазар, деспот Угљеша и толики наши свети и велики људи…
Кад би нам молитве њихове помогле да се мало пренемо и будемо бољи!
Чим смо изашли из цркве, саопштили су нам да су с пристаништа јавили да је море врло немирно и да бродић који је дошао да нас одвезе до Јерисоса није могао да пристане, него се морао укотвити даље од обале.
Помало збуњени овом вешћу, опростили смо се с нашим Хиландарцима и кренули према пристаништу… Иако је сунце сијало, море је ипак беснело… Сви су се сложили да не идемо бродом него неким провизорним „путем“, који је за своје потребе прокрчило неко шумско предузеће… И запутили смо се њиме. Њ. Св. Патријарх и митрополит Павле „лендровером“, а архијереји и остали Срби са о. Митрофаном неким малим
камионом који је имао и неку врсту цираде (у старо су време то звали „арњеви“). Сироти домаћини – Грци нису имали ни то, него само трактор и приколицу с клупама без цираде. Дувала је бура, па је и нама под цирадом било прилично хладно. Како ли је тек морало бити њима без крова? ! – У току ове две недеље путовали смо „салон-вагоном“, авионском и бродском I класом и атинским „кадилацима“ и „мерцедесима“. Право је било да се, на крају, мало провозамо и на овај начин.
Управо поред пута којим смо ишли налази се тај савремени велики хиландарски виноград који је засадио наш књижевник Добрица Ћосић (коме је виноградарство струка)…
Пошто смо седели позади, где је цирада била отворена стално смо доле видели море и – добрим делом пута – ону лађицу која је била дошла да нас одвезе, и сада се враћала празна. Час се пропињала у вис, час тонула у дубину… С времена на време прелила би је пена и губили смо је из вида…
Нисмо зажалили што смо пошли копном.
Истина, прво нам је било неудобно и тесно. А после, током вожње цела нам се ствар учинила смешном и потекао је весео разговор који је трајао нека 2-3 часа. Срећни смо били што је била осека, те нисмо морали још и пазити воду као Патријархов лекар др Пешић, који је овуда прошао пре неколико недеља…
Неко је јавио телефоном у Јерисос и Уранополис којим путем стижемо и – кад смо дошли до асфалта – ту су нас већ чекала атинска кола. Сачекали смо у јерисоском хотелу да за нама стигне и пртљаг и кренули према Солуну. Времена до поласка воза било је и превише, те нам је митрополит Павле показао све своје цркве поред којих смо пролазили. Стварно, чистије су и лепше од наших… Пошто смо пролазили и поред Аристотеловог родног места Стагире, свратили смо и сликали се испред његовог споменика и онда коначно наставили пут за Солун, где смо ипак стигли читав час пре поласка воза… Наш је вагон већ био „прикачен“ за „Акрополис-експрес“. Изљубили смо се и опростили с домаћинима и пратиоцима, искрено их жалећи због толиког труда који су имали око нас. Сви су Грци – пратиоци остали у Солуну, само је сироти митрополит Амвросије, који нас је при уласку у Грчку у поноћ сачекао у граничном месту Идомени (које припада његовој епархији), морао сада „по протоколу“ до Идомени и испратити. (и ти протоколи умеју да буду прилично мучни).
Ноћу смо прешли границу кад смо долазили у Грчку ноћу смо сада из Грчке одлазили. .
Пожурили смо, бар ми који смо имали горња лежишта у колима да се што пре попнемо горе и легнемо.
Неки су, кажу, видели кроз прозор како у Македонији пада снег. Ми смо се остали пробудили тек кад нам је кондуктер испод прозора викнуо: „Краљево!“
У Краљеву није било снега. Само су и Шумадија и Поморавље – као да нам се нису много обрадовали – били тога дана некако тмурни.
Негде у току преподнева (16. новембра), са два и по часа закашњења, стигли смо у наш драги сиви Београд.
(1979)

2 коментар(а)

  1. Pingback: Епископ Хризостом Војиновић: Не мучи себе! | Vidovdan

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *