ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
ВАВЕДЕЊЕ
 
За празник Ваведења везан је један изузетно дирљив тренутак. Живело је двоје старих који су на читавом овом свету имали само једно благо, своју трогодишњу кћерчицу Марију. Она им је била све – сва радост, сва нада, сав живот. Ништа драгоценије и драже на свету није за њих постојало.
Али далеко пре но што се Марија и родила, они су је били заветовали Богу. И на дан Ваведења дошао је био тренутак да тај завет испуне и да се од своје мале и љупке девојчице растану.
Узели су је на тај дан, онако малу, за ручицу и одвели у јерусалимски храм да се ту – далеко од родне куће, од мајке и оца и њихове родитељске љубави – припрема за велико дело које јој је Бог био наменио.
Кад гледамо икону Ваведења, увек нам прво пада у очи оно величанствено степениште и стубови јерусалимског храма, онда тај достојанствени првосвештеник који малу Марију прима од родитеља, па онда поворка свечано одевених девојчица са цвећем у рукама, које је прате. Гледајући ту икону, увек заборављамо да је та Анина кћерчица била дете и имала само три године. Заборављамо да је растанак с родитељима морао болети, и да је тај тренутак – крај све величанствености – био и за саме родитеље ужасно болан.
Да се подсетимо управо на тај болни тренутак, јер нам он дочарава сву величину Анине и Јоакимове жртве. Велика је ствар даровати оно што ти представља највећу и једину вредност у животу. Као што је Аврам био готов да жртвује Богу јединца сина и као што су хришћански мученици давали за свету Божју ствар своје животе …
Ми нисмо способни за такве и толике жртве, али стојимо пред њима с дивљењем и с неким светим трепетом. Свесни смо само да је то нешто велико и да се кроз једну такву велику жртву нешто истински велико и постиже.
Према тим великим жртвама “Бог дужан не остаје” Та трогодишња девојчица коју су родитељи жртвовали, и која се томе кротко и без опирања повиновала (чији је и сав потоњи живот био једна непрекидна жртва), доживела је да на своме крилу одњиха највећу Личност овога света – Спаситеља нашег Господа Христа и да постане славнија не само од људи него и од анђела и да је, ево, вековима славе сви људски нараштаји…
Има два празника када се човек у цркви не може отети тузи која некако и нехотице навире у срце.
Први је празник Велики петак када нам пред очи излази измучени и окрвављени Спаситељев лик и под крстом нема и болна од туге Богомати.
Други је празник Видовдан када се сећамо у молитви свих оних чијим су младим телима засута сва брда и долине ове наше намучене земље.
Сећамо се прво оних који су на данашњи дан у сунчеву заласку лежали у крви заједно са својим Честитим Кнезом на тужном Косову и међу којима је Косовка девојка узалуд тражила свога заручника.
Сећамо се затим свих оних које су мајке испратиле у бојеве за ослобођење, који су изборили слободу, али се нису вратили својим белим кућицама, него су оставили своје лепе главе широм целе ослобођене земље.
Сећамо се и оних наших младића, ближих и даљих рођака, с којима смо се последњи пут опростили пре двадесет година уочи овог последњег рата и које више никада нисмо живе загрлили.
Сећамо се оних чији се гробови знају и које смо сахрањивали уз музику и венце, али се сећамо и оних чији се гробови не знају и чији су очеви узалуд лутали с празним лименим мртвачким ковчезима по сремским пољима и босанским планинама и чије су мајке, уместо над синовима, нарицале над синовљим хаљинама.
Сећамо се бола свих тих мајки које су после ратова осетиле ону очајну празнину у дому и у души, и чији је загрљај остао празан; које су, кад се рат завршио, излазиле на друмове, гледале низ поља, чекале, али нису дочекале да им се деца врате.
У манастиру Каленићу има један прекривач који је поклонила цркви једна од тих мајки и на коме је крупним невешто писаним словима извезла:
“Сине драги, кад орачи на орање и копачи на копање пођу, ја јадница низ друм погледам, нећеш ли се, сине, појавити. Од свега је најболније, чедо, што те мајка рањеног није понеговала, што ти мајчина рука није понуде донела”.
Свих тих наших младића који су, жедни и измучени, умирали у ранама тамо далеко и које блага и топла мајчина рука у тим последњим и болним часовима није понеговала и подворила, сетимо се данас, дајмо им мало места у својим срцима и рецимо: хвала им и слава!
Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њиме, и он са мном.
(Откр. 3, 20).

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!