ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
СЕЋАЊЕ НА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ПАНТЕЛЕЈМОНА
 
У Светој Гори Атонској, на самој обали мора, налази се, окружен кестеновима и чемпресовом шумом, велики и лепи манастир посвећен светом великомученику и целебнику Пантелејмону чију успомену данас скромно празнујемо и чији се део моштију чува у овој цркви.
Када сам с једном групом поклоника посетио тај манастир, монаси су нам причали о животу и делима овог светитеља. Пошто је отада прошло неких четрнаест година и заборавио сам многе појединости које сам те вечери у врту пантелејмонског манастира чуо, али ми је све до данас остао у души онај први светли утисак о том светом младићу који је свом душом заволео Христа и целог свог живота испуњавао његов завет да се према људима односи милостиво као онај Самарјанин из Јеванђеља који је био нашао на путу рањена човека, опрао му и превио ране, и постарао се за његово смештање и лечење.
Свети Пантелејмон је био из града Никомидије који је лежао на обалама Мраморног мора. Још као дете остао је сироче без мајке. Они, који су у детињству остали без мајке, знају колико неутољене жеље за нежношћу и топлином та деца носе у себи и како се свом душом приљубе уз онога ко има топлије срце и који им уместо мајке пружи мало нежности.
И свети Пантелејмон је као дете био жељан мајчине нежности. И он је својом осетљивом младалачком душом тражио некога ко ће му дати то што осталој деци пружа мати.
Божја је воља била да је наишао на једну заиста честиту душу која му је пружила можда и више но што би му рођена мајка могла дати. То је био неки стари и необично душевни свештеник Јермолај крај чије је куће млади Пантелејмон, идући у лекарску школу, свакодневно пролазио.
Старац је необично заволео ово сироче и младић се свом душом прибио уз њега, тако да није било дана да нису били макар мало заједно и грејали душе на узајамној љубави.
Премда је већ и рано преминула мајка била почела упућивати малог Пантелејмона у основе вере, ипак он је осетио сву лепоту Јеванђеља тек када је почео долазити свом старом пријатељу. Јермолај му је причао о оној светлој витлејемској ноћи када су пастири нашли у пећини Богомајку с Младенцем; причао му је о животу те сироте свете породице која у четрдесети дан по Детињем рођењу није имала да по тадашњем обичају, принесе јагње на жртву, него је донела у храм само два голубића; причао му је о малом дванаестогодишњем Исусу који је у јерусалимском храму задивљавао учене старце својим питањима и одговорима о великим тајнама живота; причао му је о Спаситељевим дугим усамљеним ноћним молитвама под звезданим небом Галилеје, о његовом изласку на проповед; причао му је како су се око њега сакупљали људи и жедно слушали његове речи пешачећи читаве дане до места где је Он проповедао, заборављајући на јело, на дом и послове који су их очекивали.
Причао му је како је Спаситељ учио своје да буду благи једни према другима, да буду кротки и незлобиви као деца и као голубови, да буду светлост под чијим ће зрацима људи осетити сву лепоту и топлину живота. Понављао му је Спаситељеву науку да човек чини добро себи једино кад чини добро другоме и да живот има вредности само ако човек воли, ако живот испуни љубављу и служењем другима.
А свети Пантелејмон је волео и служио.
Изучио је био лекарску вештину и даноноћно су му долазили они којима је била потребна његова помоћ. Од оца му је био остао пристојан иметак, те је све оне који су му долазили лечио бесплатно и чак материјално помагао оне који су му се за лекарску помоћ обраћали. А Богу је тај млади и побожни лекар био толико у вољи да му је дао моћ да лечи и болести које остали лекари нису могли. Живот му је био пун љубави за оне који пате и пун успеха.
Разумљиво је да га остали никомидијски лекари нису могли оставити на миру. Дознали су некако да је хришћанин и поднели против њега тужбу. У то време бити хришћанин значило је исто што и бити државни непријатељ. Када је св. Пантелејмон на суду признао да стварно припада Христовој цркви био је прво страховито мучен а затим осуђен на смрт.
Војници којима је било наређено да посеку св. Пантелејмона извели су младог мученика из града и одвели на место где се вршило погубљење. Никомидија није била тако велики град и војници су знали тог младог и лепог лекара, знали су да је невин, знали су да је многима у граду помогао и чинио добро. Можда је излечио и помогао и кога од њих, можда је помогао њиховим познаницима и родбини. А морали су да изврше оно што им је наређено. И догодило се нешто слично ономе што ће много касније испричати у књизи “Робовање и величина војничког позива” француски писац Де Вињи. Наиме, војници су пред погубљењем замолили светог мученика за опроштај, у сузама се изљубили с њим и онда извршили оно што су морали.
Гледан, дакле, споља живот светог Пантелејмона није био посут ружама. Водио је живот сирочета, кришом и са страхом је морао посећивати хришћанске заједничке молитве, изгубио је рано оца, од ступања у лекарску школу па све до смрти имао је посла с болесницима, гледао је њихова страдања и превијања у мукама, гледао сузе и страховања њихове родбине, осећао задах болесничких соба и гнојних рана и, најзад, за сва добра која је људима учинио осуђен у цвету младости на мучење и смрт.
Али гледан изнутра живот светог Пантелејмона је пун и узвишен. Велики Достојевски је написао: “Нашто дани и нашто године кад је довољан и један час да човек сву срећу позна”. А у животу св. Пантелејмона је било часова када је познавао сву срећу и све блаженство живота у Богу.
То су били часови када је слушао старог Јермолаја како говори о светлим сликама из Јеванђеља, то су били часови када је присуствовао тајним молитвеним скуповима хришћана на којима су се душе отварале надахнућу и благодати као крунице цвећа јутарњој роси, то су били часови када су његовим трудом и Божјом помоћи престајали болови код болесника, залечивале се ране и живот полако враћао у паћеничка болесничка тела, то су били часови када су га пресретали захвални погледи исцељених и њихове родбине, то су били часови када је јавно пред судом признао да исповеда Господа Христа, то су најзад били часови када су га тронути војници љубили и грлили уочи погубљења и када је с усхићењем у души ступио на праг вечности.
Недељом поподне многи од вас долазе овамо да се поклоне моштима тог светог младића. Кад прилазите тој реликвији сетите се какву је свету душу она у себи чувала. Јер ништа тако не подиже човека у овом животу пуном грубости као помисао на те ретке светле душе које су као звезде прешле преко ове наше земље, које су блажиле срца за живота и које помажу и подижу душе још и сада. И нека би дао Бог да из ове цркве увек понесете у себи више духа Јермолајевог и Пантелејмоновог, духа јеванђелског – духа благости, духа самилости и љубави, духа Спаситеља нашег Исуса Христа, коме нека је слава са Оцем и Светим Духом. Амин.

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!