ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
НАШИМ МОНАХИЊАМА КОЈЕ НЕГУЈУ ДЕФЕКТНУ ДЕЦУ
 
Дозволите да вам најпре честитам Славу и пожелим од Бога и од ваше небеске заштитнице свете Петке помоћ и снагу да пронесете кроз овај живот тешки монашки крст који сте изабрале.
Да се потом помолимо за наше нове инокиње сестру Серафиму и сестру Христину. Нека Господ испуни њихове душе небеским миром и оном тихом небеском радошћу коју нам је Спаситељ обећао!
Господ и света Петка да вас све пригрле, штите и чувају!
Узеле сте на себе подвиг да негујете ову јадну децу која су била тешка и онима који су их родили. Нека Господ прими тај ваш подвиг, и труд, и муке као чисту и миомирисну жртву пред свој престо и жртвеник небески!
Ту скоро читао сам о мајкама које имају неизлечиво болесну децу. Једна од њих је једнога дана гурала по парку колица с шестогодишњим парализованим и умно заосталим сином. Срела је једна пријатељица, поздравила се с њом, сагнула се над колица, узела малога за руке и насмешила му се. Дете на осмејак није одговорило. Лице му је остало некако укочено и само је тупо гледало час у њу час у своју матер. Видећи да је детиња мајка јако утучена, пријатељица је упитала шта јој је. Жена је одговорила: “Ти и не слутиш колико ми мајке с оваквом децом патимо. Ето, извезла сам ово своје јадниче у парк. Хтела сам да и мој Браца мало види сунца и надише се ваздуха. Стазом су нам прилазиле две познанице. Приметила сам да говоре о мени и детету. Када су пришле сасвим близу ућутале су, али сам ипак јасно разабрала последње реченице које је једна од њих казала: ‘Могла је бити паметнија. Ја га не бих држала у животу, него бих ослободила мука и њега и себе’. Па нешто и сама мислим, није ли збиља било боље да сам већ у првим месецима пустила да Браца умре? Чему он живи? И какав ће мој живот бити крај њега? ”
Онда јој је ова пријатељица испричала случај мајке чије се дете родило без руку. Чим је видела шта је родила, севнула јој је мисао да прекрати муке и себи и томе детету чији ће живот бити испуњен само болом. Гледала га је с тугом и са ужасом, и у себи разговарала с њим. Учинило јој се као да јој то јадно створење каже: “Мајчице, ја сам тако мален и тако немоћан, загрли ме мало… Ја немам руке и нећу те никад моћи ручицама загрлити. Али имам срце и загрлићу те тим својим малим срцем. Мајко, ако немам руку, зар за мене нема ни сунца, зар ми треба одузети и живот? ”
Кад је ова жена с парализованим дечачићем у колицима чула те речи, нагло се сагла, зграбила своје дете, стала га грлити и говорити му: “Не да тебе мама, сине мој!” Мали Браца у колицима почео је сам весело климати главом, као да је и он наслутио каква се промена тога часа догодила у мајчином срцу.
И вама ће, драге сестре, понеки посетилац рећи: “Зар за ту децу није боље да умру? Зар се исплати да се толико мучите око њих? ” Али, ето, и за ту јадну децу греје сунце Божје, и њима је Бог дао живот, и она – тако беспомоћна – захтевају још више старања и љубави него ли здрава. Господ је, мислећи на те беспомоћне и рекао: “Ко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде, неће му плата пропасти” (Мат. 10, 42). Неће, мученице наше, Господ заборавити ни ваш труд, ни ваше жртве, ни ваше муке.
Ту су децу сви одбацили и нико не воли да их гледа, и да води бригу о њима. А наш Господ је прилазио баш тим презреним и од свих одбаченим.
Једнога дана људи су вукли улицама грешницу ухваћену у прељуби и бацили је у прашину пред ноге Спаситељеве. А он се смиловао и на њу презрену, прљаву и одбачену и рекао јој само: “Иди и не греши више.”
С каквим су гађењем људи гледали на Симона Губавога који је био прекривен гнојем и крастама. А Господ је ушао у кућу тога човека и пустио да му тај презрени човек буде домаћин.
Рођена сестра Лазарева молила је Господа да не отвара Лазарев гроб јер је већ четврти дан како је сахрањен и – смрди. Али ни гнушање рођене сестре није Господа зауставило. Отворио је гроб онога који је заударао и извео га.
Господ је саветовао своје ученике: , , Кад те ко позове на гозбу, не седај у зачеље, него… седи на последње место да би ти домаћин рекао: Пријатељу, помакни се више” (Лук. 14, 8-11).
Драге сестре, ви сте у овом Божјем свету, за овом трпезом изабрале последње место. Радите посао који нико неће: негујете неизлечиво дефектну децу које људи не могу ни да гледају и коју су и њихове породице одбациле.
Нека Господ погледа на ваше смирење и нека вам даде да у овом животу будете под сталним окриљем своје небеске заступнице свете Петке.
А кад вам се отворе врата Његове вечности, нека вас помакне с тог последњег места и посади с вашом светом заштитницом у царству свога блаженства, заједно с душама ове Његове мале браће коју сте напојиле чашом студене воде и Он – Господ нека буде с вама кроз све векове векова – Амин.

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!