НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ТИХИ ГЛАС

ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
НЕОДРЖАНО ПОСМРТНО СЛОВО ПРОТИ СТЕВИ ДИМИТРИЈЕВИЋУ
 
Данас ће седи прота Стева Димитријевић последњи пут проћи својим родним градом да у миру отпочине под сводовима своје задужбине крај своје вољене рано преминуле кћери и остале родбине.
Нека га на том путу прате наше молитве и наша дубока љубав и поштовање.
Јер, био је то један изузетан човек, какав се ретко рађа и ретко среће у животу.
Последњих дана имао сам прилике да слушам и читам више него обично шта је све тај вредни старац у своме животу урадио.
Као врло младом човеку била му је поверена дужност ректора богословско – учитељске школе у Призрену. Располажући изванредном енергијом и организаторским даром, он је у тој школи увео један нов наставни план и програм, довео нове и спремне наставнике, снабдео библиотеку са неких 20. 000 свезака књига и часописа, преуредио зграде, нашао и довео воду, подигао виноград, воћњак и економију.
При богословији је основао и недељну трговачко-занатлијску школу коју је посећивало око 270 младих Срба из Призрена.
Дао је идеју да се оснује један новчани завод чији је капитал стављен на расположење Србима из Призрена и околине да би се развило занатство и трговина и подигао привредни живот нашег живља у том крају.
Оснивао је основне школе и земљорадничке задруге.
Водио је бригу о манастиру Дечанима и Пећкој Патријаршији, мирио манастирске управе с Арбанасима и притицао у помоћ кад год је требало.
Видећи његову активност Призренци су у њему гледали не само свештено лице, него су га сматрали за свога заштитника и незваничног српског конзула.
После петогодишњег рада у Призрену поверена му је дужност директора гимназије и учитељске школе у Скопљу и нешто касније и дужност референта за хиландарске послове при нашем Генералном конзулату у Солуну.
Говорећи о нашим људима и установама на југу из тога времена, књижевник Петар Кочић је 1905. године написао: „Стево Димитријевић је… својим патриотским радом с ону страну Качаника толико учинио да је у очима тамошњег нашег народа постао као неки светац, као нека загонетна, митска личност“.
Пошто је за наш голоруки народ у Турској сваким даном расла опасност од обести и зулума појединаца и многе наше куће биле скоро истребљене, Србија је преко проте Димитријевића вршила наоружање наших људи на Југу слањем пушака и другог оружја.
1910. године је прота Димитријевић поново дошао на положај ректора богословско-учитељске школе у Призрену и ту 1912. године дочекао ослобођење тих наших крајева од Турака и улазак српске војске у Призрен.
Радост због ослобођења јужних крајева и касније радост због победе на Церу и Колубари помућена је 1915. године падом Србије.
Те године су Бугари интернирали проту Димитријевића у место Карлово у Бугарској, али је он и тамо својим ауторитетом и везама успевао да олакша живот наших интернираца.
По ослобођењу, дошао је 1919. године по трећи пут за ректора Призренске богословије. Школска архива, намештај и учила били су упропашћени, зграде тешко оштећене и упропашћене, библиотека делом спаљена, а делом однета. Усиљеним радом успео је да поново организује школу, доведе у ред зграде, набави намештај, осигура неопходне намирнице за интернат и врати из Бугарске неколико хиљада однетих књига.
Кад је Призренску богословију поново поставио на ноге и оспособио је за нормалан рад, поверено му је оснивање Богословског факултета у Београду. Он је написао прву факултетску уредбу, био први декан, одабрао наставнички кадар, водио тај факултет у доба када је требало све подизати из темеља и био затим седам година декан и исто толико продекан.
Крај толиког рада на факултету, прота Стева Димитријевић је успевао да истовремено буде уредник „Весника Српске Цркве“, да за њега напише око стотину дужих и краћих чланака, да објави књигу о Св. Сави, књигу о Митрополиту Стратимировићу, књигу о Митрополиту Михаилу, књигу о Пећкој Патријаршији, да објави документа Хиландарске архиве, грађу за српску историју из руских архива и библиотека; да учествује у раду црвеног крста, да као његов изасланик однесе помоћ гладнима у Русију 1923. године и да отуд донесе на десетине хиљада богословских књига за библиотеку Богословског факултета; да учествује у раду Задужбине Симе Игуманова и да подигне ону дивну палату те задужбине на Теразијама; да учествује у раду Патријаршијског савета, да води групе поклоника у Јерусалим и Св. Гору, да се брине за обнову подмлатка манастира Хиландара, да трчи и да се неуморно заузима за сваку добру и корисну и праведну ствар.
1936. године проглашен је за почасног доктора Београдског универзитета. Када је ректор универзитета том приликом узносио његов научни, историографски и организаторски рад, прота Димитријевић је скромно одговорио: „У целини узет, мој рад није никаква нарочита заслуга, него само део извршене дужности према узвишеном форуму науке и наше опште културе, у подножју кога смо дужни да… пожртвовано принесемо сву снагу и сву вољу нашу“.
Кад је тај човек толико у животу урадио и с толико скромности говорио о себи, онда није чудо што су га на Јуту сматрали за неку врсту светог човека и што су га претпрошле године када је био у Призрену изасланик на матурским испитима Призренци молили да им уђе у кућу и унесе у њу благослов и срећу.
Томе изванредно вредном, честитом и великом сину српског народа, тој светој и поштеној души нека је међу људима вечан помен и вечна слава!
(Новембар 1953)

2 коментар(а)

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!

  2. Pingback: Епископ Хризостом Војиновић: Не мучи себе! | Vidovdan

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *