ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
У ГОРЊАКУ
 
За ово годину дана колико сам епископ у овоме крају ретко ме је шта тако пријатно дирнуло као случај са манастиром Горњаком.
Због ратних прилика манастир није служио десетак година. Дошли су људи из околине и однели из њега све што се могло однети. Не да су поскидали само врата и прозоре и рагастове, него су порушили и однели својим кућама и читаве зграде. Када сам то чуо и када сам још чуо да свет у Хомољу нерадо крштава децу, да се још слабије венчава и да при сахранама већу важност придаје својим обичајима него црквеном обреду, помишљао сам са жалошћу да је овај крај за веру и Цркву сасвим изгубљен.
И онда је дошао овај случај са манастиром Горњаком.
У рано пролеће ове године манастир је поново предат Цркви и одобрено је да се у њему служи. И одједном су из овог краја почели да стижу сасвим друкчији гласови.
Када су после десет година први пут зазвонила Горњачка звона, свет је од радости плакао.
Сваке недеље била је ова црква пуна света и скоро нико није долазио празних руху. Људи су према овој светињи показивали толику љубав да је то дирало до суза. Не да су љубили само иконе, не да су љубили зидове цркве, него су жене, долазећи овамо, клечале и љубиле нагореле греде моста који преко Млаве води у манастир. Дивили су се тој љубави војници који су оправљали мост, дивили су се калуђери који су овамо дошли и дивили смо се сви који смо о томе слушали.
Није се, дакле, угасила вера у срцу овога народа, него је још жива, и задивљујућа, и лепа.
Код нас у Србији домаћице увече затрпају ватру на огњишту. Неупућени изјутра види на огњишту само гомилу пепела, али када се тај пепео разгрне, наиђе се на румени и врели жар и довољно је ставити само неколико гранчица па да ватра поново запламса.
Чини ми се да тако стоји ствар и са вером у души нашег народа. Када погледаш споља видиш само једно мртвило, неинтересовање за цркву – пепео и ништа више. Али дође Теодорова субота, дође Преображење, дође Велика Госпојина и ти видиш да си се грдно преварио. Врви народ цркви са свих страна и ништа ту бујицу света не може да заустави.
Нека ми браћа свештеници опросте што ћу рећи једну болну истину: рђави свештеници и калуђери су све чинили да убију веру у народу и – нису успели. Пило се, лумповало, прекомерно наплаћивало, чинило се безакоње, јавне саблазни…
Ко је онда чувао веру?
Чувале су је баш ове светиње и љубав и поштовање народно према њима: према Горњаку, Витовници, Тршкој цркви, цркви Миље Везиље, Заови, Сестрољину, Рукумији… Вековима се ту долазило и налазило радости и утехе. И сав грех и безакоње свештеника и калуђера нису успели да умање вредност тих светиња.
Чувао је веру у овоме крају и овај светитељ чије смо свете мошти данас донели из Пожаревца и за кога се народ од првог дана отварања манастира распитивао када ће бити поново пренет у свој лепи Горњак, кога је кнез Лазар за њега и за своју душу сазидао.
Прошли смо данас путем поред Млаве којим је кнез Лазар пролазио, прошли смо путем којим је преподобни Григорије са Синаја преко Свете Горе дошао овамо у Горњачке планине да се подвизава и да се моли и да светошћу свога живота ево већ и стотинама година после смрти, привлачи срце народно Богу, светињи и лепоти. Света је ово земља на којој стојимо, јер су свети и велики људи овуда ходили и отисци њихових стопа и њиховог духа још увек трају.
Нисмо дошли овамо да вас учимо и поучавамо. Дошли смо да окрилимо своју веру боравком на овом светом месту и да огрејемо душу на љубави коју сте према овој светињи показали.
Нека је хвала црквеним општинама епархије браничевске које су се нашем позиву за помоћ Горњаку преко очекивања и богато одазвале.
Нека је хвала и свима вама приложницима, дародавцима и пријатељима који помогосте да овај манастир постоји.
Нека је хвала проти Славољубу и оцу Василију који су се око обнове ове светиње толико потрудили.
Нека је хвала браћи и сестрама из Бачке који су у ово уложили много материјалних жртава.
Свети Лазар и свети Григорије били вам вазда на помоћи. Куд год ступали, дај Боже, на срећу наступали, куд год ходили – ходили путем правим и с образом светлим. Бог вас све споменуо, Бог вам помогао и нико вам наудити не могао – Амин.
(1953. год.)

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!