ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
СКРИВЕНО ОД ОЧИЈУ НАШИХ
 
Када је приликом свог последњег доласка у Јерусалим Господ Христос угледао са Маслинске горе тај лепи древни град, заплакао се над њим и рекао: О, кад би ти, Јерусалиме, знао шта за тебе значи овај дан! Али сада је то скривено од очију твојих (Лука 19, 41-44).
И заиста, Јерусалим није био свестан и није осетио да га је тога дана посетио Спаситељ и Господ. Као што оно у старини наш праотац Аврам није знао кога је примио у госте код Мавријског дуба (I Мојс. 18). И као што пророк Самуило није наслутио чији га је оно глас звао у храму док још као дете “служаше Господу” (I Сам. 3). Као што и ми не осећамо да “у Богу живимо, крећемо се и јесмо” (Д. А. 17, 28). И као што не чујемо оне Спаситељеве речи из Откровења: Ево стојим на вратима срца и куцам. Ако ко чује глас мој и отвори, ући ћу к њему и бићу с њиме, и он са мном (Откр. 3, 20).
Можда и над многима од нас тугује Господ што не осећамо његово присуство у своме животу. Колико пута нас је походио и ми нисмо били свесни тога? ! Толико је пута Бог био с нама и управљао кораке наше путем који нам одговара и који нас спасава, а ми смо се, не осећајући његову свету руку, опирали и роптали.
Блаженопочивши митрополит загребачки Доситеј причао нам је један свој доживљај из времена када је као млади јеромонах студирао у Берлину. Сиромаштво и мала стипендија нагнали су га били да се тамо прими за помоћника руском берлинском проти Маљцеву. И прота га једном одреди да отпутује и служи у неком немачком граду у унутрашњости, где је такође постојала руска црква и мала руска колонија. Служба је била заказана и вернима је било јављено да свештеник долази те да се могу припремити за свето причешће. Али – и поред најбоље воље – јеромонах Доситеј тог јутра не успе да стигне на време на железничку станицу. “Био сам, вели, очајан. Обмануо сам проту који ме је, сиротог, прихватио и кога сам веома поштовао; обмануо сам и оне људе који су постили и спремали се за причешће… Био сам ван себе од стида и очајања… Очајан сам био што је Бог то допустио… Али, нисам стигао од железничке станице ни до свога стана, а Берлином се пронела вест да се тај воз, за који сам задоцнио, сударио с другим возом и да се догодила страшна катастрофа… Тек кад сам то чуо, осетио сам колико је моје роптање морало вређати Бога, чија ме је рука задржала од тога пута”.
И блаженопокојни патријарх Викентије причао нам је занимљиве појединости из свога живота. Био је свршио и гимназију и Карловачку богословију са одличним успехом, и као први у рангу. Али, никако му није полазило за руком да добије парохију јер није имао добар слух ни глас. У то су време, наиме, у Војводини парохе бирали сами одборници црквене општине, а владика је тај избор само потврђивао. Пошто за две године није нигде успео добити место, морао је – по ондашњем закону – поново полагати богословску матуру да му диплома не би изгубила важност. Али ни после друге положене матуре није успео да буде изабран за свештеника. Огорчен и очајан, отишао је из своје родне Бачке у темишварску епархију и – закалуђерио се. Није ни слутио да ће га тај корак, учињен у очајању, и огорчењу и роптању, довести – истина, не на положај бачког свештеника, али – на престо српског патријарха.
Неко је од богословских писаца упоредио наш живот с персијским тепихом. На тим теписима с наличја видимо само замршене боје и конце… А исти ти теписи с лица представљају један савршени склад. Тако и ми људи, каже тај писац, често у животу видимо многе замршене и неразумљиве ствари. Тек се доцније разабере чему је шта у животу било намењено. И често је оно што смо сматрали добрим било зло, и оно што смо сматрали злом било добро. Бог полако и неприметно тка свој тепих – наш живот, премда ми то и не осећамо.
У житију једне светитељке пише како је за време неког великог искушења и невоље жарко призивала име Божје. Чинило јој се да је то било сасвим узалудно. Кад је невоља минула, упитала је у молитви: “Господе, где си био за време мојих мука? ” И добила је одговор: “Све време био сам у твоме срцу”.
Бог је с нама, и када су нам стазе засуте цвећем, и онда кад су посуте трњем. Он полако тка наш живот. Увек смо у његовим сигурним рукама. Не вређајмо га својим превременим роптањем, јер “сада видимо као кроз стакло у загонетки, а једном ћемо видети лицем к лицу” (I Кор. 13, 12) – чему је шта у нашем животу било намењено и за шта је служило.

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!