ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
У ГРОБЉАНСКОЈ ЦРКВИЦИ СВЕТОГ СТЕВАНА
 
Захваљујући Богу и светом Стевану дочекали смо, ево, дан да поново пропева ова гробљанска црквица. Од сада ће се у њој сваке суботе држати заупокојене литургије и помени онима који су сахрањени на овом гробљу као и свима умрлима широм православља.
Јер нас наша вера учи да се и за мртве молимо као и за живе. А искуство нам казује да између умрлих и нас постоје извесне везе које се понекад обелодањују. Наше тело је изолатор који спречава да то стално доживљавамо, а можда је тако и боље. Али кад тело ослаби онда проблесци онога света допиру до душе. Кад човека измори болест, кад тело сасвим онемоћа, кад наступи смртни час, онда душа сагледа становнике онога света.
Скоро је редован случај да самртници разговарају с неким кога ми здрави и изоловани бујним и снажним телом не видимо. Они разговарају с родбином и то увек са умрлом, не са одсутном живом родбином. Некуда се спремају и моле оне које ми не видимо, али које они виде, да их причекају.
Проблесци онога света допиру понекад и до за то нарочито обдарених особа.
Када сам претпоследњи пут био у Београду, Епископ бањалучки ми је дао једну огромну свеску у коју је нека мистично обдарена Босанка уписивала своје необичне доживљаје у вези са духовним светом.
Један од тих доживљаја ме је нарочито импресионирао. За време окупације једна је госпођа живела са својом породицом у Београду као избеглица. Становали су негде на периферији. Сестра ове госпође имала је радњу у Франкопановој улици број 32. Године 1944. настала су упорна савезничка бомбардовања Београда. Људи су се склањали по оближњим селима. Склонила се била и сестра ове госпође, а на њој је оставила своју радњу која је, по ондашњим прописима, морала бити отворена бар 4 часа дневно.
Шестог септембра дошла је ова госпођа у радњу своје сестре око 9 часова изјутра. Била је сама и завршавала је шешир за неку муштерију коју је очекивала за 10 часова. У радњи је био радио. Жена }е шила крај отвореног радија који је јављао да нема непријатељских формација авиона над нашом територијом. Одједном јој се учини да чује глас свог умрлог оца: “Невенка, остављај то и иди кући!” Она је то прво схватила као неку халуцинацију изазвану свакодневним страховањем. Али не прође ни два, три минута и порука се понови: “Невенка, бацај то из руке и бежи кући”. Међутим, радио је истог тренутка поновио да непријатељских авиона нема. Збуњена жена је шила даље. Али упозорење дође и трећи пут. Она се уплаши да се није шта код куће догодило, баци посао, затвори радњу и пође. Кућепазитељ се појави из своје ложе и рече јој: “Нема потребе да журите, радио јавља да авиона нема”. Не слушајући га и не обзирући се на пролазнике, жена потрча кући. И тек што је стигла, осуше и авиони и сирене и бомбе у исти мах. Тако изненада авиони нису никада стигли, те је једва успела да с мужем и сином стрчи у подрум.
Када је прошао тај страшни напад засијало је јесење сунце над Београдом. Цветни трг и околина били су тог дана најгоре прошли. У сестриној радњи у Франкопановој улици близу Цветног трга – грозота: од стакла на излогу ни трага, а радња пуна малтера, цигли, стакла… “Не би од мене ништа остало – завршава ова госпођа – да сам послушала радио и остала у радњи”.
У француској штампи био је објављен онај случај да је неки млади човек био умро у болници и сахрањен у одсуству породице. Кад му је супруга подигла споменик, умрли јој је у сну досађивао да је споменик постављен на туђем гробу, што се тек после, откопавањем, установило као тачно. Ово се догодило у породици француског философа Анри Бергсона који се тада коначно окренуо вери. Пред крај живота написао је дело Два извора вере и морала.
Постоје дакле, извесне везе умрлих са живима. Зато се ми живи и молимо за умрле. Зато држимо заупокојене службе, и парастосе и помене, зато излазимо овамо суботом, о задушницама и о годишњицама смрти наших покојника. Тога смо се држали, па ћемо се – надам се – тога држати и убудуће.
Богу и светом Стевану нека је слава и хвала, а нашим умрлим сродницима вечни покој и спасење – Амин.

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!