ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
НА СВЕТОГ САВУ
 
Пре више година много се читала код нас једна књига, по којој је снимљен и филм, под насловом “Прохујало са вихором”. У тој је књизи испричана судбина неколико породица из времена једног страшног рата. Али прохујао је с вихором тај рат, прохујало је с вихором пустошење и глад. Однела је бура многе животе, сломила многа срца и многе карактере, уништила многе вредности… А из читаве те олује као нека светла слика остала је успомена на једну телом слабу, али врло племениту жену, која је кроз све страхоте остала доследна своме хришћанском ставу. Кроз ту књигу спроведена је једна врло тачна мисао, а наиме: све пролази с вихором, само велики и постојани карактери остају да својом појавом улепшавају овај понекад тако груби свет.
Случај светог Саве то само потврђује. С вихором су прохујала многа наша уздизања и падања кроз историју; многе су буре витлале нашом земљом; много се неправди и страхота видело, и доживело, и починило. И кроз све те страхоте сећање на светог Саву остајало је увек као нешто светло, и свето, и лепо.
Када и ми, огрубели у бурама живота, слушамо данас како се пева светосавска химна, осећамо да се и кроз наше душе разлива нешто топло и мило, нешто што подиже и очарава.
Није то само сећање на дане детињства; сећање на прве рецитације којима нас је онако брижно и нежно за овај дан учила мати; није то само сећање на ону свечану атмосферу коју је тај дан дочаравао и у наше школе и домове доносио, него је то и осећање гостинског и дубоког поштовања према том светом младићу и човеку, његовој чистој души, његовој несавитљивости и постојаности у добру, у труду и у подвизима.
Постоји јеванђелско начело да се добри циљеви постижу само добрим путевима. То је начело којега се свети Сава увек држао. Шта има природније од тога? – рећи ће неко. Стварно, ништа природније, али скоро сви људи поступају сасвим другачије! Наиме, има у људској природи нечег нестрпљивог када је у питању постизање циља. Само што пре циљу! Ма којим путем!
Крај Карловаца се налази брдо Стражилово, на чијем се врху налази гроб песника Бранка Радичевића. Да се човек попне до тог јединствено лепог места, постоје два пута: један иде заобилазно и благим превојима, а други право и стрмо. Када смо били ђаци, често смо одлазили тамо. И, нестрпљиви какви смо били, бирали смо понекад баш онај стрми, најкраћи пут. Разуме се да смо се страшно умарали, да нам је преседао читав излет и да смо на половини пута сасвим застајали и, преморени, враћали се у подножје брда. И у животу људи скоро редовно тако поступају. Само што брже циљу! Најкраћим путем!
Многи су истакнути људи кроз историју хтели да усреће свој народ. Имали су пред собом добар циљ. Али су скоро увек ишли том циљу преким и стрмим путем. Скоро увек су се лаћали мача и насиља. И – њихове лепе замисли обично би се скрхале заједно са њима: уместо очекиваног добра, доносиле су свету само још више мука и страдања. “Пут у пакао, написао је Данте, поплочан је – добрим намерама.”
И свети Сава је хтео да усрећи свој народ, али је узео један други пут, пут благог успона: мирио је, убеђивао, подизао, зидао, просвећивао… И његово – наизглед крхко дело остало је и, ето, траје кроза све буре и вихоре.
Истински велики људи велики су у првом реду баш тиме што ни под каквим изговором, нити у име не знам како узвишеног циља, не праве компромисе са злом. То је оно што њиховим делима даје величину и трајну вредност.
Постоји још једна битна карактеристика великих људи, а то је готовост да се за добру и праведну ствар поднесу личне жртве.
Догодило се код нас да је на неком скупу нанета неправда једном младићу. Сви су његови присутни другови на то оћутали, само су двојица – не марећи за последице – устали против ружног и неправедног поступка. Када су одмах после овог и њих двојица због свог иступања доживели неприлике, познаници су упитали једног од њих:
– Зар није било боље да си ћутао?
Младић је одговорио:
– Никад у животу нисам себи већи изгледао и никад слично задовољство нисам осетио као онда када сам устао у одбрану праведне ствари.
Било је родитеља који су за време рата врло често само ручавали да би њихова деца могла и доручковати, и ручати, и вечерати. Сироти су то били људи, али та жртва коју су подносили, то одрицање из љубави, чини их великим и пред Богом и пред људима.
Кроз такве наше савременике можемо унеколико да наслутимо ону величину која је живела у светом Сави. Он се у интересу добра других још од младости лишавао много чега што је остали свет имао. Али он је волео тај остали свет и служио му из љубави. Осећао је болове српске земље и био је срећан што ради за њу. Повлачио се из света и учио, молио се и размишљао, преводио и писао, обнављао и зидао, путовао и проповедао, ишао у политичке мисије и на хаџилуке, носио се са браћом владарима и са синовцима владарима и – не марећи за последице – бацао им истину у лице кад год су хтели да брод српског народа скрену у страну; одлазио потом, ожалошћен, из земље и поново се враћао, јер је волео свој српски род и трудио се свим снагама да од њега нешто створи. Олакшавао је и улепшавао живот другима, а тиме је и себи прибављао ону дубоку радост живота којом Бог обрадује само велике душе.
Зато његов лик остаје да својом светлом појавом кроза сва времена улепшава нашу историју и овај Божји свет. Нека му је у српском роду слава и хвала вавек!
– Амин.

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!