ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
НИЈЕ НАШЕ ДА ОПОМИЊЕМО БОГА
 
Живео је у старозаветно доба један песник кога су звали Праведни Асаф. Њега је страшно бунило и љутило што неправедници и грешници и Божји противници благују и што им добро иде у овоме свету. Писао је песме и псалме у којима је с горчином говорио Богу:
„Устани, Боже, брани ствар своју. Опомени се како ти се безумник руга сваки дан“ (Пс. 74, 22).
Опомињао је Бога:
„Ево непријатељи твоји узавреше, и који те ненавиде, високо су подигли главу“ (Пс. 83, 2).
Али, када је боље загледао у живот тих неправедника свога времена, када је видео крај неких од њих, Асаф је узвикнуо Богу:
„Та на клизавом си их путу поставио и бацаш их у пропаст! Како зачас пропадају, гину, нестаје их од изненадне страхоте“ (Пс. 73, 18 и 19).
И свакога од нас помало боли када види како неправда често побеђује у овоме свету и како грешницима добро иде. И ми бисмо као Праведни Асаф хтели да опоменемо Господа:
„Устани, Боже, брани ствар своју, опомени се како ти се безумник руга сваки дан“.
Догодило се да је наш Епископ горњокарловачки првих година после рата послао једнога свештеника на неку парохију где се годинама није богослужило. Тамошњи противници вере одржали су митинг и захтевали да свештеник не долази. Али епископ је интервенисао преко Верске комисије у Загребу и свештеник је ипак тамо отишао. Шеф месне канцеларије рекао је свештенику: „Дању ти гарантујем за живот, али ноћу не“.
И заиста, једне ноћи навалили су Срби и камењем поразбијали прозоре на кући домаћина код кога је свештеник био одсео. Самим чудом Божјим није повређен ни он ни укућани.
Свештеник се није уплашио и није отишао.
Онда су му уочи Мале Госпојине оскрнавили храм да не би на тај дан, када се народ из целе околине окупља крај те цркве, могао служити.
Другом су приликом чак ставили експлозив и минирали западни део храма.
Када је свештеник поново обновио цркву и оспособио је за богослужење, ушли су једне ноћи у храм и спалили антиминс, свете дарове, покриваче за престо, одежде, књиге, иконе и све што се спалити могло.
На епископову интервенцију Извршно веће из Загреба послало је комисију и она је установила да су читаву ствар водила два наша човека – Србина. Поведена је против њих истрага, били су неко време у притвору и затим пуштени.
Пролазили су затим месеци, пролазили су верујући људи поред цркве у којој је све спаљено и чудили се што Бог ћути и трпи.
И када су се престали чудити, отпочела је – некако као сама од себе – несрећа за несрећом у кући једнога од ове двојице.
Прво је дошао у сукоб с мајком и отерао је из куће.
Онда се почео свађати са женом. И једном је у оштрој свађи ударио секиром и убио.
Видевши шта је урадио, хтео је да представи као да је жена умрла на порођају. Али се ствар није могла сакрити и он је осуђен на робију због убиства.
Не некоме другоме у селу, него управо томе човеку који је тако упорно настојао да затвори цркву, затворила се кућа, угасило се огњиште и крвави трагови његовог злочина још су се дуго видели по поду и зидовима у тој пустој и стравичној кући…
Није наше да опомињемо Бога.
Грех сам собом вуче несрећу и пропаст.
Што није у селу Суваји у Лици могао учинити ни владика, ни свештеник, ни Верска комисија, учинило се као само од себе, учинио је Бог. А Бог говори речитије од свих људи заједно.

2 коментар(а)

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!

  2. Pingback: Епископ Хризостом Војиновић: Не мучи себе! | Vidovdan

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *