ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
ПОНОВНО РОЂЕЊЕ
 
Има људи који од самог рођења носе у себи нешто изразито племенито и добро. Кад будемо неко време с једним таквим истински добрим бићем, осећамо како и сами постајемо некако бољи, како су нам мисли светлије и како нам се вера у добро повећала.
Али тих изразито и постојано добрих душа је врло мало на свету. Многи од нас само глуме да су такви. Али свет доста лако и доста брзо уочи разлику између правог и намештеног.
Кажу да је царица савска, када је оно била дошла да искуша мудрост Соломонову, донела била између осталог и саксије са природним и са уметнички израђеним цвећем, које се тешко разликовало од правог, и тражила од Соломона да погоди које је право. Соломон је на то једноставно наредио да се саксије изнесу пред пчеле, и ове су само омирисале вештачко цвеће и одмах одлетеле на право.
Исто тако и људи убрзо осете разлику између вештачки и истински доброг човека. Ако је не увиде од првог сусрета, увиде је од трећег и од десетог.
Али већ и сама та чињеница да се ми обично правимо бољима него што јесмо, сведочи да стварно и желимо да будемо бољи, али нам то, и поред све добре воље, не полази за руком.
Максим Горки има ону драму под насловом “На дну”. У једном подруму живи неколико пропалих људи: алкохоличара, нерадника, крадљиваца. Сви се узајамно мрзе и презиру, свађају и туку, и воде живот достојан најдубљег сажаљења. Једнога дана долази да међу њима живи и некакав старац – хаџија који у ту атмосферу мржње, мрзовоље, свађе и греха уноси свежину доброте, честитости и готовости да помогне свакоме. За свакога је имао реч утехе и охрабрења и ови су га пропали људи жудно слушали и тражили његово друштво. Када је старац отишао, сви су говорили о њему са симпатијама, налазили да је имао право, желели да и сами буду као он.
Али… све је само на речима и остало: нико од њих није могао да се извуче из блата у које је запао, већ су сви тонули све дубље и дубље.
Но то није случај само са пропалим људима. Тешко је човеку уопште да се мало уздигне изнад себе и да почне живети једним беспрекорним животом, премда увиђа да је такав живот далеко лепши од онога који он води. Јеванђеље тврди да је без Божје помоћи то немогуће. Спаситељ је једном рекао: Нико не може доћи мени, ако му не буде дано од Оца мојега (Јован 6, 65).
Потребно је да нам Бог помогне да доживимо непосредни додир са њим, да доживимо известан прелом у животу, да се, како то вели Јеванђеље, наново родимо (Јован 3, 3).
Како то бива?
Обично се пред тим човек мучи са собом. Увиђа да његов живот није онакав какав би требало да буде, тешко му је, тражи пут и моли се да нађе пут. Али недељама и месецима не налази излаза и бива му све мучније и све страшније. И обично кад те душевне муке дођу до врхунца, Бог долази у помоћ, озари душу, разагна сав мрак и човек се рађа за један нови живот, живот у духу, живот у Богу.
Дошао је тако био један млади Рус на Св. Гору у манастир Светога Пантелејмона и отпочео тешки искушенички и монашки живот који су испуњавали: пост, молитва, богослужења, бденија, читање, рад, неспавање… Одређен је био на тешки рад воденичара.
Пролазио је месец за месецом, а напретка у духовном животу није било. Душевне су силе малаксавале, страх и очајање расли. Монахом Силуаном је овладао ужас безнадежности. Дошао је до очајања. Једне вечери седео је у својој ћелији, размишљао и дошао до закључка: Бога је умолити немогуће. Осећао се потпуно напуштен и душа се његова погрузила у мрак адског мучења и туге.
И кад је те вечери, у том страшном расположењу, ушао у цркву, доживео је оно исто што и апостол Павле пред Дамаском. Одједном је осетио да је Бог ту присутан и да се Дух Свети уселио у његову душу… Намах су се прекратиле муке које су трајале пола године. Осетио је да му је Бог све опростио и доживљавао је велику радост и велики мир од тог помирења с Богом.
“Све је, записао је, сада било лепо: и свет величанствен, и људи пријатни, и природа прекрасна, и тело некако лакше. Дошао је неки прилив снаге, реч је Божја радовала душу, ноћна бденија у храму и дуге молитве у ћелији постале су сладосне. Од преобиља радости душа је жалила све који не осећају и не доживљавају то исто и молила се за сав свет”.
Нешто се слично било догодило и са француским мислиоцем Паскалом.
Био му је умро отац, а сестра отишла у манастир, и он остао потпуно сам у свету. Да би се разонодио посећивао је салоне у којима се скупљало друштво, забављао се, играо, слушао музику… Али му је убрзо то све постало тако мрско да је почео осећати скоро неподношљиву одвратност према читавом свету. Носио је у души страховиту празнину, мучио се читаву годину дана, молио се Богу да га избави, али помоћи није било и чинило му се да га је Бог напустио… И једне новембарске ноћи, док је читао Јованово јеванђеље, душу му је изненада озарила божанска благодат и сва се тама намах разагнала. Дрхтавом руком, кратким реченицама бележио је шта је том приликом осетио. Записао је:
 
“… Сигурност… Осећање. Радост. Мир…
Заборав света и свега, сем Бога…
Радост, радост, радост, плач од радости
Потпуно и слатко одрицање…”
 
Хартију на којој је записао шта је те ноћи доживео Паскал је ушио у свој капут и увек носио са собом да би се на ту ноћ озарења стално подсећао. Али све то није било потребно. Сам тај доживљај био је тако снажан да је потиснуо све и стао у први план у његовој души.
Отишао је да проживи извесно време у манастиру, устајао на рана богослужења, молио се, издржавао без муке постове и бдења и осећао као да је на небу. Затим се вратио своме књижевничком и научничком раду и цео живот проживео за Бога и за ближње као неки светитељ.
Писао је: “Желим свима да осећају оно што ја осећам, . . У ове дане свога живота благосиљам Искупитеља који ми је ове дане подарио. . ”
Нешто се слично догодило са св. апостолима на дан Педесетнице, са св. апостолом Павлом пред Дамаском, са оном светом девојком Јованком Орлеанком и са толиким другим светитељима. Нешто је сасвим ново, и необично, и снажно и свето сишло у једном тренутку на њихове душе и они су осетили да су се родили за један нови живот. Ништа од свега онога што су раније доживели није се могло мерити са тим. Тај је свети тренутак, тај је додир са Богом скренуо читав њихов живот једним другим путем, путем добра, правде, херојства, духовне радости. “Неки неодољиви унутрашњи притисак гонио их је у највеће подухвате. Располагали су обиљем животне снаге која је долазила из самог Извора живота – из Бога” (Бергсон).
То благодатно рођење је нешто неопходно за духовни живот. Од њега све почиње и без њега се у тој области скоро ништа не постиже. Без тога се сви напори обично свршавају само на лепим жељама, као у оној драми Горког “На дну”. А ако се шта и постигне, све то само личи на вештачко цвеће за које је песник Милета Јакшић духовито рекао: “Лептир га неће, пчела га неће”.

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!