НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ТИХИ ГЛАС

ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У ВРШЦУ
 
Указала се, ево, прилика да, после толико година, поново служим у једној од вршачких богомоља.
Пре тридесетак година долазио сам овамо да – као викарни епископ – замењујем администраторе епархије банатске: блаженопочившег патријарха Гаврила, а затим и блаженопочившег патријарха Викентија, који су ме о већим празницима слали овамо у Вршац да место њих служим. Служио сам у вршачкој „великој“ цркви обично на први дан Ускрса и Божића, да бих другог дана (с много више слободе) служио у вршачкој „малој“ цркви, која много подсећа на наше малене цркве у Поморављу. Јуче и данас, по први пут, служио сам Службу Божју и обавио рукоположења и у овој вршачкој владичанској дворској капели, која је – као и моја пожаревачка црква – посвећена светим Арханђелима.
Кад су моји Пожаревљани 1690. године пошли за Патријархом Арсенијем III овамо преко Саве и Дунава и дошли до градића Сентандреје изнад Пеште, подигли су тамо такозвану „Пожаревачку цркву“, која, президана, и данас постоји. И њу су стари ктитори
– Пожаревљани, ради сећања на цркву у своме родном граду, такође посветили светим Арханђелима.
Једва нова група Пожаревљана – избеглица (из времена Патријарха Арсенија IV) задржала се и настанила се и у самом Вршцу. Млади Вршчани можда и не знају, али њихови старији су свакако слушали да је (од тих избеглих Пожаревљана) постојала некада у Вршцу – ту негде око старе поште – такозвана „Пожаревачка мала“. Из те групе избеглица – Пожаревљана био је и млади сликар Никола Нешковић, штићеник потоњег вршачког епископа Јована Георгијевића (који је владика и подигао вршачку „велику“ цркву и овај прекрасни вршачки владичански двор). Тај сликар Никола Нешковић, родом из Пожаревца, насликао је овај својеврсни и јединствени иконостас вршачке дворске владичанске капеле. А његова је кћи родила једног од најпознатијих Вршчана – књижевника Јована Стерију Поповића. Због свега тога се и ја у Вршцу помало осећам као у некој својој далекој родбини…
За Вршац ме везује и гроб мога бившег нераздвојног друга владике Висариона, с којим ме је Бог био здружио близу неких педесет година. Заједно смо студирали на Богословском факултету, заједно смо били придворни монаси у Патријаршији; исте смо године и истог месеца хиротонисани за епископе, заједно смо били патријарашки викари, заједно били епархијски епископи и чланови Синода и годинама имали у Патријаршији собу до собе.
Он је био највиспренији и најлуциднији епископ из наше генерације. Нико од нас у Архијерејском сабору није тако познавао црквено право, устав наше Цркве и црквене уредбе и правилнике као он.
Имао је и ону изузетну – и у Јеванђељу врло цењену особину – да говори човеку истину у лице. Мени, који сам живео крај њега, није било потребно неко посебно духовно огледало. Што год је запазио да сам погрешио, одмах би ми без устезања то и рекао. А и у самом Сабору и Синоду није се устручавао да о свему даде свој оштри суд. Већ осећамо да ће нам он недостајати далеко више него што смо претпостављали. Скоро сви се ми снебивамо да се некоме не замеримо. Он се није устезао да каже шта мисли, ма колико то некоме од нас било неугодно. А такви су људи у извесним приликама управо неопходни…
Иако смо већ у седамдесетим годинама, ипак нас је некако рано напустио. У „Мисионару“ је својевремено објављена једна слика како владика Висарион и нас неколико епископа идемо за ковчегом нашег бившег нераздвојног друга владике Василија Жичког. Више пута смо заједно гледали ту слику и питали се: ко ли ће од нас, који смо на тој слици, сада поћи за братом Василијем? Испало је, ето, да је владика Висарион –
– иако најживахнији и највиталнији од нас – пошао први, а ми ћемо – један по један из његове генерације – ускоро за њим…
Често је за живота спомињао да је његов отац, прота Слободан, неких седам година лежао парализован, и прибојавао се да и њега не снађе та „дуготрајна“ смрт. Био је, ето, поштеђен бар те тешке очеве судбине…
Последњих година присуствовао сам на више владичанских сахрана (владике Јована у Нишу, владике Валеријана у Крагујевцу, епископа Макарија у Карловцима, епископа Василија у Жичи)… Ипак, сахрана владике Висариона је однекуд превазишла све, како по броју присутних архијереја тако и народа… Била је масовнија чак и од неких патријарашких сахрана. Мислим да је то карактеристично колико за Вршац и Војводину толико и за самог епископа Висариона. Нико није слутио да је био у толикој мери популаран…
Хтео бих још нешто да споменем. Нико, сем мене који сам крај владике Висариона становао, није знао за једну његову прилично неочекивану особину. Имао је обичај да по кући иде сам у Патријаршијску капелу, која је била на нашем спрату, и тамо пали свеће за умрле. Свакако у првом реду за своју Мајку коју је изузетно поштовао и волео…
А кад је већ о умрлима реч, дозволите да вам испричам шта се код нас скоро догодило. У селу Доњој Ливадици код Велике Плане живео је до пре месец-два свештеник Божидар Поповић, који је имао висок крвни притисак и пред ову нову 1980. годину добио онај први, минимални, излив крви у мозак. Видећи да се отац Божидар одједном изменио у лицу, попадија га у страху упита: „Божо, шта ти је? “ Он одговори: „Ништа, само – дошао ми је брат.“ (А брат му је, као 12-годишњи дечак, погинуо још за време окупације). Док су оца Божидара преносили колима у болницу, рекао је: „Дошла ми је и мати“. (А и мајка му је погинула још за време окупације). Затим је изгубио моћ говора и, не долазећи свести, после неколико дана у болници издахнуо.
Кажу да је то прилично чест случај да се самртницима привиђају давно умрли блиски рођаци. Овај се, ето, случај збио код нас управо прошлог месеца.
Вечерас смо присуствовали и постригу у малу схиму монахиње мајке Параскеве. У обреду смо чули и оне Господње речи: „Ако и мајка заборави своје дете, Ја те заборавити нећу“. Мати Параскева је као сасвим мала једном то већ искусила на себи. За време рата, пред неком изненадном опасношћу, њени су безглаво побегли у збег, а њу, онако малецну, оставили… Кад је опасност прошла и њени се вратили, нашли су је онако саму, гладну, беспомоћну и преплашену – још живу… Најближи су је оставили, а Бог је, ето, сачувао, те смо вечерас – после двадесетак година од њеног доласка у манастир – присуствовали њеном свечаном давању завета Господу Христу, који нека јој свесрдно помогне да положене завете и одржи!
Нека Бог и Света Петка, на чији се дан мати Параскева родила, и на чији је празник дошла први пут у манастир Месић, чувају и буду на помоћи како њој тако и њеном манастиру, и мајци Игуманији и свим њеним у Христу сестрама.
А нека, са Пресветом Богородицом и светим Арханђелима, буду на помоћи и нама који смо се у овој црквици, приликом ове скромне свечаности, вечерас сабрали.
Здрави и радосни били и ми и сви наши мили и драги; у добру, у слози и у љубави пребивали одсада па довека – Амин.
(1980. год.)

2 коментар(а)

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!

  2. Pingback: Епископ Хризостом Војиновић: Не мучи себе! | Vidovdan

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *