ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
ЗАПЛОВИМО МАЛО РЕКОМ ИСТИНСКОГ ЖИВОТА
 
Свети апостол Матеј забележио је у своме Јеванђељу необичну Спаситељеву реч. Један од ученика, прича јеванђелист, приступио је био Господу Христу и рекао: „Господе, допусти ми да одем и укопам оца свога“. Господ му је на то одговорио: „Хајде за мном, а остави нека мртви укопавају своје мртваце“.
Живе људе назвао је Господ мртвима.
И то не само том приликом. У Откровењу св. Јована Богослова Господ поручује једном човеку од положаја: „Знам твоја дела; имаш име да си жив, а мртав си“.
Не звуче ли вам, браћо и сестре, чудно те речи којима се жив човек оглашује мртвим? А како ипак велику истину те речи казују. О, колико је мртвих међу нама, браћо: колико људи мртвих за Бога и за велике духовне вредности, мртвих за остале људе, мртвих за све што нису они лично! Колико људи има у којима као да се нешто угасило и који не осећају присуство Онога Који оживљава и надахњује све и Који нас чека на крају свих путева; колико их има који, кад из извесних друштвених обавеза и наврате у храм Божји, стоје тупо и безизразно, чија душа не задрхти ниједним трептајем и из чијих се груди не извије ни једно осећање дивљења и страхопоштовања пред тим неизмерним величанством које управља световима и нашим животима.
Па колико има људи у којима се угасио смисао за више вредности. Колико их је који су мртви за правду, за које је право само оно што је њима у интересу и који ће допустити да сав свет пропадне само да њима буде добро. Колико их има мртвих за истину, који се данас куну у једно а сутра у друго, који ће – ако им је у интересу – рећи да је бело црно и црно бело и који своја недела облаче у звучне и лепе речи и представљају их као подвиге и врлине.
Па колико их има који су мртви и неосетљиви за друге људе, који живе само за себе и које туђа несрећа и невоља уопште не дира. Узмите само један пример. Док толико наше браће тешко страда, док је много породица у самом Београду више гладних него ситих, док су хиљаде и хиљаде наших породица у црно завијене, док су читава наша села претворена у згаришта и читаве наше покрајине формално истребљене, дотле код нас, у самом Београду, скоро у сваком локалу, из дана у дан, и из вечери у вечер, без предаха и без престанка, трешти музика и има света коме је до провода и до весеља. Реците, браћо, да ли у тим људима који се могу веселити на овом нашем тужном и претужном гробљу још увек живи и куца српско и људско срце? !
Па колико има људи који су неосетљиви и мртви за туђ бол. Сада се прикупљају и сређују сведочанства о страдањима наших најновијих мученика. Тешко је човеку да прочита и две стране од онога што су људи људима чинили и могли чинити. Штедећи ово свето место, споменућу само један од лакших случајева.
У селу Прологу, близу Ливна, живела је само једна српска породица од седам чланова. Бездушним људима је и ова једна породица била трн у оку и зато су, кад је настао овај свеопшти покољ, извели њу једне ноћи у поље и стрељали. Кад су сутрадан дошли да покопају лешеве, нашли су једну девојчицу од 10 година још у животу. Седела је међу лешевима, наслоњена на мртву мајку и плакала. Видевши да поново долазе они који су поубијали све њене, обратила се једном и рекла: „Чико ја сам жива; немојте ме убити!“. Помислило би се да ће та молба из уста тог малог рањеног створења и камен дирнути. Али, међу тим људима није се нашло ниједно осетљиво и живо за туђи бол срце које би се смиловало на то дете које никоме никаква зла није учинило, на те тужне и преклињуће очи које су сву ноћ плакале, и то мало, сломљено, али жељно живота срце које је сву ноћ међу лешевима дрхтало. Нису је поштедили.
А колико је хиљада таквих и горих случајева било!
То пак све сведочи, браћо и сестре, да има људи који не знају за Бога, који не знају за душу, којих се нико на свету не тиче; има људи који имају име да су живи, а мртви су – мртви духом и мртви срцем. А од тих се живих лешева нико ничему добром, великом и стварном нека не нада.
Али зашто кад је у питању осуђивање човека, гледати само на друге. Та погледајмо мало и на свој живот. Зар смо и ми мало пута, занети собом, заборављали на Бога и на оне око нас? Колико се пута и наше срце стегло кад је требало учинити нешто за другог? Колико смо пута прошли крај човека који је био у невољи и отишли даље својим путем као онај левит из Спаситељеве приче? И уопште, колико има неурађеног и пропуштеног у нашем животу! Како смо умели брижно чувати себе и жалити и времена и труда кад је требало радити дело Божје! Зар смо једном с мало труда и жртве могли некоме приредити велику радост и – нисмо? Колико нам је пута неко приступио отворена срца и с пуно љубави и ми му нехајно окренули леђа! Колико су пута и из нашег срца помолиле своје отровне главице: нетрпељивост, заједљивост и злурадост! Колико смо пута без икаквих обзира нанели бол често своме најрођенијем, како смо му без милости рањавали срце и стварали и у његовој и у својој души пакао и после проклињали живот и час кад смо се родили!
И – с друге стране – како је топло прострујао неки нови живот кроз нас: кад смо предавали себе Богу, кад смо отварали срце своје, кад смо се с љубављу и поверењем односили према некоме, кад смо волели, кад смо чинили добро, кад смо праштали и кад смо давали и жртвовали нешто од себе. Како нам је у тим моментима био близак Бог, како смо га дубоко осећали, како смо му се топло молили! Како је из душе све нешто певало и певало са свим бићима и свима световима Богу великоме! Како се с очију скидао неки вео, како су се ширили видици, како нам је придолазила снага и како су животне тегобе постајале ништавне. Друкчије смо схватали, друкчије осећали; у другом је правцу била настројена воља. „Све је било измењено: речи Светог писма, речи молитве и црквених песама дотада тако обичне постајале су тако пуне смисла, људи дотада тако далеки постајали су ближи и равнодушност према њима претварала се у сажаљење и љубав. Споља се у ствари није ништа изменило: то су биле исте речи које смо безброј пута слушали и исти људи које смо још јуче сретали, али је изнутра нешто удахнуло свему нов живот и – све је постало друкчије“.
У чему је тајна и откуд та промена?
У светој Књизи Божјој стоји написано да је анђео Господњи с пламеним мачем у руци бранио прародитељима приступ дрвету Живота, кад су зажелели да живе по своме и за себе. И данас је ускраћено узимање учешћа у истинском, радосном, благодатном, стваралачком животу онима који хоће да живе сами за себе, а мимо Бога и без љубави према другима.
Јеванђеље нам је открило тај чудни закон живота, да личност отргнута од Бога и љубави према другима и заузета једино собом замире и да се њене истинске снаге, као у откинуте гране, гасе. И, да она оживљава кад превазиђе себе, кад заборави на себе, кад воли и кад живот свој утка у живот Божји и живот других.
Они који су бдили и страховали до самозаборава над својим дететом знају врло добро, колико животна снага придолази ономе ко заборави себе, ко живи за другог и кад без граница воли.
И, уколико је самозаборав и самопрегарање потпуније, уколико је љубав већа, уколико је предавање Богу свесрдније утолико је у души топлије, утолико се личност већма проширује и богати животним снагама, утолико више постиже и утолико су њена дела већа и трајнија.
Браћо моја, нема веће радости него осетити Христа и његову љубав у срцу свом и нема веће среће него усрећити другог. Ко живи а то не осети и не доживи, тај слободно нека не броји свој живот у живот. А они који то доживљавају и из те повезаности с Христом и људима црпе снагу, ти стварно живе и стварају.
Ретко да је ко у читавој историји света из љубави према Христу и људима тако мало штедео себе, као што је то случај са св. апостолом Павлом. Ваља само прочитати Дела апостолска из последње главе II Посланице Коринћанима, па видети шта је тај свети човек с радошћу претрпео за дело Божје. Али је та драговољна и из љубави учињена жртва била још овде, на земљи, богато награђена. Ретко да је ко у историји тако пуним животом живео, тако дубоко осећао и тако много урадио као он. Тај је мали, слаби старац с Божјом помоћи формално срушио читав стари свет са свим његовим схватањима, веровањима и заблудама и на његовим рушевинама подигао један нови, чија је атмосфера зрачила благодатним озарењем душа.
У нашој пак историји нико није тако истински живео ни толико урадио колико онај царевић-монах који није пожалио себе, него је свим бићем горео у служењу Богу и другима. Колико је владалачке деце брижно чувало свој удобни, лепи живот и одживело свој бесплодни век не оставивши чак ни имена. А овај је жртвовао свој лични живот, савлађивао се, мучио, трчао, учио, помагао, мирио и стварно сачувао живот за себе и за вечност и дао да плодове тог живота уживамо и ми после толико стотина година.
Али, можда није свакоме од нас дато да буде свети Павле и свети Сава. Не чекајмо прилику да чинимо дела која ће задивити свет, него чинимо оно што је и сада и у сваком тренутку у моћи свакоме од нас.
Браћо моја, ако сте тешко подносили живот, ако сте се стидели себе и ако сте носили празнину и пакао у души: кад сте живели не знајући за Бога, кад сте пропуштали да чините добро, кад сте били неосетљиви за другог и живели само за себе, онда се молите Богу да вас искушења те врсте што мање преовладавају.
И с друге стране, ако сте осећали радост у души и прилив новог живота: кад сте се, као дете мајци, с потпуним поверењем предавали Богу, кад сте осећали у молитви како вам Његово присуство загрева душу, кад сте све што долази из Његове руке примали са захвалношћу, кад сте радили Његово дело и творили Његову вољу, кад сте стајали на страну истине и правде, кад сте праштали и молили да вам опросте, кад сте волели и горели од жеље да чините добро, кад сте, гдегод сте стали и могли, сејали радост, онда идите и тако даље чините.
Нека вас не збуњује што свет иде другим путем. Пустите, по Спаситељевој речи, нека мртви сахрањују своје мртваце и нека самољубиви и саможиви сахрањују себе у себи, а ви идите у живот за својим Господом. И проповедајте тај живот онима који још имају уши да чују, и очи да виде и срце да осете и да разумеју – Амин.
 
(11/24. октобар 1942)

2 коментар(а)

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!

  2. Pingback: Епископ Хризостом Војиновић: Не мучи себе! | Vidovdan

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *