НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ТИХИ ГЛАС

ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА
 
На дан Недеље православља (у прву недељу Часнога поста) Црква слави победу вере.
О каквој се то победи ради?
Кад су стари сликари – символисти хтели да на слици представе хришћанску веру, они су је сликали као буктињу око које бесни олуја и чији пламен бура повија, али не успева да га угаси.
И збиља, кад човек чита историју Цркве добија утисак да је судбина хришћанске вере у овоме свету слична ономе што је представљено на тој слици. И хришћанска вера личи на светиљку око које бесни олуја, повијајући њен пламен на све стране и претећи да је сваког часа угаси, али упркос свега она и даље траје из века у век.
Тек што се хришћанство родило, отпочела је бура око њега. Кад је наш Спаситељ уз бесно и бурно клицање разапет, Његови су непријатељи мислили да ће се пламен оног одушевљења које је Он запалио у душама ученика намах угасити и да ће Његово дело пропасти. Али се та очекивања ни издалека нису остварила. У доба апостола хришћанство се само још већма распламсало и брзо захватило све крајеве ондашњег римског света и све слојеве тадашњег друштва.
Онда су на хришћанску веру устали силни цареви: Нерон, Трајан, Декије, Диоклецијан. Настао је онај необуздани бес гоњења. Најзад, за Диоклецијаново време издата је она страшна наредба да се широм царства до темеља разруше све хришћанске богомоље, спале све хришћанске књиге и казне смрћу сви који остану упорни у исповедању те вере. Кад се та наредба са свом свирепошћу и безобзирношћу стала приводити у дело, мислило се: сада је хришћанству крај. Цар Диоклецијан је, шта-више, подигао тада један стуб на коме је написао: „Ја Диоклецијан искорених име хришћанско“.
Али… није било те силе која ће хришћанство до краја дотући. Није прошло ни неколико година од Диоклецијанове смрти и цар Константин Велики морао је прекратити гоњења и прогласити да је хришћанска вера – слободна.
Али онда се узвитлала бура друге врсте. У самом хришћанству настале су велике распре и јереси – аријевство, несторијевство, манихејство, иконоборство. Међу самим хришћанима настале су такве препирке, свађе, богословски спорови, цепања, узајамна оптуживања, анатемисања и проклињања да је поново изгледало да од хришћанства тешко да ће ишта остати. Да бура буде још већа, у време тог унутрашњег цепања у хришћанству, које је трајало неколико векова, наишла је и Велика сеоба народа. Са севера и истока су као бујица нагрнули снажни варварски народи и рушили и пустошили све пред собом. На хришћанске земље сручили су се били као поплава: Хуни, Вандали, Готи, Свеви, Авари, Словени… „То је било доба ратова, пустошења, пљачке, неодговорних злочина, свеопште несигурности, глади, заразе. Просвећеност и култура су ништени, закона и управе је нестајало“. Многима се у тим страшним данима чинило да у Европи умире све оно чиме се дотада живело, па и хришћанство. Али је хришћанска вера – преко очекивања – преболела доба великих јереси и издржала страшну најезду варвара и, штавише, током времена припитомила те варваре, узела их под своје окриље и увела у ред културних народа. Сви су ти варварски народи, који су се као поплава били сручили на Европу, током времена и сами постали хришћани.
Нешто касније, источни део Европе преплављен је Монголима, Татарима и Турцима. Сви су бољи хришћански храмови, почев од Аја Софије у Цариграду, претворени у џамије, крстови с цркава поскидани, звоњење забрањено, вршена насилна потурчавања, наметан харач, вршени покољи хришћанског становништва, хришћани вођени по анадолским пијацама и продавани као робље. Ретки су и једва писмени били хришћански духовници, ретке цркве у којима се служило, ретке хришћанске књиге, ретка богослужења… Па ипак, хришћанска вера је издржала и то тешко искушење, премда је оно трајало неколико стотина година.
Почетком новог века западна Европа се опоравља од спољашњих и унутрашњих удара и почиње долазити себи. Отпочела је обнова културе, уметности, науке… Али сада званични представници хришћанске цркве нису били на висини. Било је безбожних поглавара цркве, недостојних епископа, свештеника и монаха. Трговало се светињом, практиковала се инквизиција, у име вере спаљивани су на ломачама недужни напредни људи и научници… И хришћанство је надживело и то можда најстрашније и најтеже искушење. Ако у званичним представницима цркве није горео пламен оне вере коју је Спаситељ запалио, горео је он код оних малих и незнатних који су од Голготе па кроз целу историју били она часна Христова мањина у свету и преносили пламен вере с колена на колено.
Најзад, дошла је Француска револуција и време борбеног безбожништва. 1793. године хришћанство и хришћанска црква су у Француској законом укинути, вера у Бога и бесмртност забрањена, хришћански календар укинут и уместо недеља уведене декаде. Укинута је и хришћанска ера и године се више нису бројале од Христовог рођења, него од године 1792. као године слободе. Али већ 6 година касније француска влада морала је попустити и дозволити да се Црква поново организује. Током времена напуштен је нови револуционарни календар, напуштене декаде, напуштен нов начин бројања година… А 1939. године – 150 година после Француске револуције нико други него атеиста Морис Торез изјавио је с горчином: „Данас у Француској нема снажније организације од хришћанске цркве“.
Али се борбено безбожништво после Француске револуције раширило по целом свету. За последњих 170 година написано је безброј књига, брошура и чланака против вере и противерска пропаганда допрла је до последњег села и последње куће у Европи. И чудо је да вера крај толиких порицања, толиких исмејавања и омаловажавања још увек траје.
У чему је ствар?
Достојевски је на једном месту написао: „Суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања… Ту има нечег необичног. То је нешто чега ће се сви противници вере вечно моћи само дотицати и вечито ће сви они говорити о ономе о чему није реч“. Да, у вери има нечег ванобичног. Има Некога који кроз целу историју и кроз све буре штити и чува пламен вере да се не угаси, има Некога који даје многим људским душама да осете да нису саме у овоме свету.
Вера – то нису само цркве, нису обреди, нису свештеници. Све је то само спољашњи оквир и израз, и често не прави израз. Крај многих нас свештеника какви смо, вера би већ давно и давно пропала. Тај се спољашњи оквир и израз може уништити, али се вера ипак неће до краја дотући. Вера – као и живот – потиче из извора које ни људска рука, ни људска воља не могу ни затворити, ни зауставити.
На првој страни једне Толстојеве књиге налази се онај чувени опис града у пролеће. Ма колико да су се људи старали – пише Толстој – да унаказе онај комад земље на коме су се збили, ма колико да су газили и тукли земљу да на њој не би ништа изникло, ма како да су требили сваку травчицу чим би се помолила… трава је ипак оживљавала и расла не само по булеварским травњацима, него и између камених плоча…
Исто тако стоји ствар и са вером. Има у њој нечег тешко уништивог као и у животу природе. Пример Русије то нам најбоље казује. Четрдесет година тамо је вера нешто презрено, нешто што је осуђено да пропадне, нешто чему стално проричу да ће у најскоријем времену ишчезнути и нестати. Скоро 30 година тамо није постојала ниједна богословска школа, није штампана ниједна верска књига, није било дозвољено чак ни звона да звоне. Ту скоро дате су Цркви извесне слободе, и за неколико година отворено је 8 богословија, 2 духовне академије, на стотину манастира; зазвонила су поново звона, почеле поново да се штампају богослужбене књиге… Ми смо претпрошле јесени видели у Русији цркве које још увек служе за биоскопе, гараже… Видели смо једну на којој пише: „Музеј атеизма“. Али смо исто тако видели како су пуне оне цркве које су отворене и у којима се служи, и како тај народ верује, како се моли. Пуније су у Москви, Лењинграду и Кијеву цркве обичне суботе увече него код нас о највећим празницима. У ноћи уочи Ускрса – пишу страни дописници – толико је света по московским црквама да су улице око цркава потпуно непролазне. – Ових дана читали смо изводе из совјетског листа „Краснаја звезда“ с краја 1958. године (бр. 221-257). Лист пише против „сујеверних авијатичара“, против извесних официра који читају Јеванђеље, против неких иначе добрих војника, код којих је примећена „аномалија да се моле кад остану сами“, против неких официрских жена „које похађају цркву и васпитавају децу у верском духу“. Прошле године је дигао у целом свету велику прашину роман совјетског писца Бориса Пастернака „Доктор Живаго“, који је награђен највишом светском књижевном наградом (Нобеловом), које се Пастернак после морао одрећи. У том се роману заступа јеванђелски поглед на свет и износи тврдња да је „хришћанство то што представља фундамент културе“. Роман се завршава са неколико поема надахнутих Јеванђељем које носе наслове: „Гетсимански врт“, „Велика недеља“, „Марија Магдалина“, „Божићна звезда“ … За те поеме кажу да су „натопљене с толико јеванђелске једноставности и лиризма да им у томе нема премца у целој руској религиозној поезији“. – Ко је од нас могао претпоставити да ће тако писати један совјетски писац? !
У пролеће по градовима трава изникне и међу каменим плочама. У свету се проблесци вере појављују онде где их више нико не би очекивао.
Крај свих препрека, гоњења и порицања на које је на свом путу наилазила вера – као и живот – увек нађе начина да их све некако преброди и надживи.
Ту њену отпорност, ту њену победу над тешкоћама и над непријатељима славимо на Недељу православља, на дан прве недеље Часног поста.
Богу нашем великом и силном нека је слава и хвала сада и у векове – Амин.

2 коментар(а)

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!

  2. Pingback: Епископ Хризостом Војиновић: Не мучи себе! | Vidovdan

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *