ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
ДУХА НЕ ГАСИТЕ
 
За време последњег заседања Светог архијерејског сабора давао се у Патријаршији филм о нашим манастирима, који су снимили неки Немци у Жичи и Студеници. Лепо се виде жичке монахиње како ору, како копају, како дену сено, како подижу на кола неку тешку бурад и, уопште, како раде најтеже мушке послове.
Гледајући њих, сећао сам се вас…
Ми овамо дођемо обично празником и видимо вас само у цркви и на лакшим пословима. А и ви се, као и жичке монахиње, свакако мучите радећи тешке мушке послове и увече, ужасно преморене, лежете на своје тврде и неудобне монашке постеље. Нека би дао Бог да вам тај огромни труд буде на душевно спасење а не узалуд!
Једног дана вам се у младости увукла у душу жеља да одете у манастир и проводите живот у девствености, у молитви, у подвизима и свесрдном служењу Господу.
Та жеља, коју сте прво тајно носиле у дубини срца, временом је постала јавна. Прво се о њој некако сазнало у кући. Родитељима, ма колико били побожни, то сазнање обично падне тешко. Заболи их баш то што ће се њихово дете толико намучити.
Вест да ћете ићи у манастир процури некако и у село. Неки вас сажаљевају, неки исмевају, неки осуђују, а скоро сви одвраћају.
Али ви се слабо обазирете на све то и једног дана скупите оно мало својих стварчица и дођете овамо.
У души вам се смењује час радост, час горчина. Горчина од неког страха, од неизвесности, од новине, од усамљености у том великом непознатом јату. С друге пак стране, ту је радост и занос што је, ето, велика жеља, најзад, испуњена, што присуствујете тим дивним богослужењима и слушате то певање које далеко превазилази све оно што сте у својим сеоским црквама могле чути, и што имате прилике да у трпезарији слушате поуке које су писали најдуховнији људи који су на земљи живели.
И тако ступате на тај трновити горко-слатки пут искушеништва и монаштва.
Првих месеци, па и првих година, оно радосно и лепо обично преовлађује.
Али, временом, наиђе код понеке сестре извесна врста засићености и разочарања. Открију се у манастиру понеке слабости, јер нигде – па ни у манастиру – није све савршено. И та сестра почиње мислити како је она и манастир и монаштво некако друкчије замишљала.
Онда се понекој догоди да је некако заобиђу и прескоче. Нека сестра која је дошла после ње замонаши се пре ње или, уопште, испредњачи испред ње. У срцу се прво роди саможаљење, а онда револт и завист.
Понекој се, опет, учини да се према њој уопште неправедно поступа, да је превише опомињу, да добија најгоре послове, да мора највише и најтеже да ради. Кад понекад остане сама, заплаче над собом и појави јој се у срцу кајање што је уопште овамо долазила. У критичним моментима јој прекипи, па јој дође и мисао да све напусти и да оде…
Онда, код многих дође и болест…
Па се још разболи неко у манастиру и тешко, месецима умире, понекад далеко теже него ли у свету…
Мисао почне да мучи, сумња нагриза и на души буде тешко.
Свети апостол Павле је саветовао Солуњанима: “Духа не гасите” (I Сол. 5, 19).
Нека и сестре које клону духом послушају светог апостола: Духа не гасите!
Шта то значи?
У Откровењу светог Јована Богослова говори Господ: “И анђелу ефеске цркве напиши: Тако говори Онај што држи седам звијезда у десници својој… Знам твоја дјела и труд твој и трпљење твоје. Али имам на тебе што си љубав своју прву оставио. Опомени се, дакле, откуда си спао, и покај се, и прва дјела чини. Ако ли не, доћи ћу ти скоро, и дигнућу свијетњак твој с мјеста његова” (II, 1-5).
Опомени се и Ти, збуњена сестро, откуда си спала! Што си љубав своју прву оставила? “Прва дјела чини”! Некадашња дела чини! Некада си с поверењем стављала своју руку у руку Божју и Он ти је грејао душу. Врати му своју руку и своју душу, и опет ће ти бити лако као некада.
Господ нас је учио да будемо последњи на овоме свету. Послушај га из љубави и радуј се, ако се и збиља нађеш међу залостављенима и међу последњима, јер Он друго од нас и не тражи.
Свакој оној која је клонула, нека Бог помогне да поново “прва дјела чини”.
Нека Бог и света Богородица помогну и сестрама које су се синоћ и данас замонашиле да се одрже на путу којим су пошле и да не подлегну искушењима.
А свима вама, мученицама и трудбеницама, нека Бог даде да ваше муке, труд и напори не буду узалуд, него да их с љубављу полажете на небески жртвеник као мирисну жртву Ономе који се и Сам из љубави жртвовао и своју крв пролио за нас недостојне и грешне.
Њему нека је слава са Оцем и Духом Светим, сада и у све векове – Амин.
(1966. год.)

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!