ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
15. ЈУНИ 1947. ГОДИНЕ[1]

 
Са извесним страхом у души узимам архијерејски жезал. Од једног епископа се много тражи и много очекује и ја се бојим да нећу моћи оправдати та очекивања, јер ни издалека не располажем оним што је за тај чин неопходно. Зато сам и био покушао да избегнем ово служење и да останем на неком нижем положају који би ми више одговарао. Ваша Светост и Свети архијерејски сабор судили су друкчије и ја не могу да не будем благодаран на томе незаслужном и неоправданом поверењу. Нека би дао Бог да сте били у праву ви, а не ја, и нека би Господ делао на добро у Цркви својој и кроз мене недостојног. Наш Спаситељ, који је обећао својим ученицима да их неће оставити сироте, нека не остави ни мене и нека нам свима буде на помоћи да очувамо његову Цркву и душе које нам је поверио.
Обичај је да новопосвећени епископ у својој првој речи изнесе програм свога будућег служења. Ја не располажем неким својим личним програмом, нити новим програмом. Ту, у левом углу Саборне цркве, изнад иконе светог Саве, исклесане су у мермеру речи: Љубите православље; љубите српство.
То је оно што бих и ја хтео да кажем као своју прву реч и што бих хтео да проповедам целог свог живота.
Да љубимо Христа Господа и његово вечно младо и актуелно Јеванђеље љубави и правде.
Да волимо његову зелену Галилеју и језеро крај којег је проповедао и горе на којима се молио.
Да волимо његову божанску благост и чистоту, и оно пожртвовање и љубав које је преносио на све који су га слушали и као опијени за њим ишли. Јер Спаситељ је позивао људе на висину и будио у њима интерес за оно што је најплеменитије, најбоље и божанско у њима. А када је то покренуо у душама, онда су људи и народи пошли за њим као очарани.
Када су га поздравили источни народи, они су му донели на дар смирну, ливан и злато.
Кад су га примили Јелини, донели су му своју философију.
Кад су га примили Романи, донели су му свој смисао за поредак и организацију.
А кад га је примио наш мали сељачки народ, он му је донео ђурђевданске и ивањданске венце од цвећа, божићну сламу, пшенични славски колач и плахо, али топло и за велике ствари способно срце.
Ми смо Срби своме хришћанству дали једно, можда, примитивно обележје, али смо у одсудним тренуцима умели да покажемо да смо схватили и усвојили и његову суштину.
И ми смо умели да будемо дубоко човечни, да се жртвујемо, да будемо храбри и да, као Спаситељ, тешко страдамо за правду.
И ми смо умели да устанемо против силника овога света и да им бацимо истину у лице као Он Ироду и фарисејима. Цео је један народ стајао на улицама 1914. године и диктирао одговор на ултиматум. И цео је један народ 1941. године рекао: „Нас је стид да се удружујемо с дојучерашњим непријатељима против до јучерашњих пријатеља. Нека сви наши суседи то учине, ми не можемо, макар нас то стајало и живота“.
И наши су људи умели, као Спаситељ у гетсиманској ноћи, да остану уздигнуте главе пред страхом која им се спрема. Није тако давно било кад је онај директор гимназије у Крагујевцу сам тражио да стрељају и њега кад већ стрељају његове ученике.
Нека нам и даље буде близак и свет тај дух.
Да се и ми одлучујемо за оно што је узвишено, племенито и праведно.
Да и ми поштујемо човека као и наши стари који су и просјака стављали за своју славску софру и дворили га као кнеза.
Да волимо ону скоро светитељску питому душевност која се и данас може срести код нашег света и ону стидљиву доброту и готовост да се и живот да за онога ко се воли.
Да нам буде свето и блиско све оно што представља спољашње обележје српства и православља:
Да волимо те наше скромне црквице у чије су зидање наши очеви унели толико душе.
Да волимо наша богослужења и звуке наших звона; наше Богојављење, нашу Врбицу, наш Ускрс и литије.
Да волимо наше Бадње вечери, сламу расуту по поду и бадњаке укрштене на ватри.
Да волимо своју Крсну славу и икону, и претпразнично треперење кандила пред њом.
Да волимо све што је лепо, и добро, и свето код нас; да волимо српство, да волимо православље.
А Господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у малом био си ми вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара својега!
(Мат. 25, 23).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Прва архипастирска беседа одржана после хиротоније у Саборној цркви у Београду.

2 коментар(а)

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!

  2. Pingback: Епископ Хризостом Војиновић: Не мучи себе! | Vidovdan

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *