ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
ПОМИЛУЈ РАБА ТВОЈЕГО
У Тебе је избројено потуцање моје, сузе се моје чувају у суду код Тебе,
оне су у Књизи Твојој (Псалам 56, 8).

 
Скоро ће бити шест месеци како је у Покрајинској болници у Новом Саду умро без свеће и без присуства својих ближњих епископ сремски Макарије.
Мучан је био његов живот.
Већ као дете родитељи су га, због свог сиромаштва, морали одвести у Београд и дати га да служи по београдским имућнијим кућама и, као слушче, да учи основну школу. До суза нас је доводио кад би нам понекад причао о тим својим детињим данима: како је сваке боговетне ноћи по тим туђим кућама плакао за мајком и за својом сиротињском кућом у Коцељеву.
Тако је, сиротујући и патећи се, свршио у Београду и основну школу и нижу гимназију, а онда је у Сремским Карловцима завршио богословију и у Београду Богословски факултет. Школа му је тешко ишла, али у њему је било изузетно много упорности и све је завршио о року.
Као велики сиромах, ђачка ферија је проводио потуцајући се по манастирима, где је понекад прекореван због оне коре хлеба коју је тамо добијао, и вечито је ишао бедно одевен и обувен.
По свршетку факултета постао је суплент гимназије у Сремској Митровици и ту му се људска срећа мало осмехнула. Био је први пут у животу сит, обувен и одевен. Волео је ту школску децу и она су волела и поштовала њега. У Митровици је био одређен и за духовника Казнионе. Служио је у затворској капели и скоро свакодневно обилазио и тешио сужње. Заузимао се код Управе казнионе за робијаше и више пута мољакао да се и политичким кривцима олакша живот у затвору, те је „отац Макарије“, како су га звали и верни и неверни, био за све – душебрижник у оном најбољем смислу речи. (Неки су од тих политичких затвореника – у новој држави – постали високи функционери, али њихово поштовање према оцу Макарију остало је, и њихова су му врата још за дуго била отворена, кад је молио да се каква неправда исправи.
За време рата отац Макарије је прешао за катихету у Јагодину. Прота Младен Вукићевић сместио га је у неку собицу код цркве и ту је поново сиротовао, радио у школи и вредно помагао проти Младену и осталим јагодинским свештеницима у служењу. А служити је волео неизмерно. Понекада је изгледало да се за то служење у цркви и отимао. Код наше српске индолентности према служењу у цркви, љубав према богослужењу и то отимање да се служи, велика је врлина.
Кад је код нас по гимназијама укинута веронаука, о. Макарије се нашао у манастиру Раковици где је такође имао не малих тешкоћа.
Када се блаженопочивши патријарх Гаврило вратио из заробљеништва и када је почео редован рад у Цркви, изабрани су – после толико година – и нови епископи. Покојни митрополит Јосиф настојао је да међу шесторицом изабраних епископа буде и о. Макарије.
Али га је и ту пратила његова тешка судбина. Изабран је за крај где вековима није столовао епископ. Дошао је у Бијело Поље на Лиму… Није имао ни кревета, ни честитог крова над главом, него је становао изнад једне штале. У „приземљу“ је била стока, а на „спрату“ – владика.
После је прешао у Пријепоље где је био пристојније смештен и у том је крају успео обновити неколико храмова.
А онда је дошао за епископа у Срем. Наишао је на још разрушене фрушкогорске манастире и на безброј порушених црквених торњева, који су приликом протеклих борби служили као осматрачнице али, истовремено, и за редовне мете за топове и минобацаче. Захваљујући својим везама са функционерима, које је у своје време у сремскомитровачкој казниони штитио, епископ Макарије успео је да доста сремских парохијских храмова поново добије своје лепе звонике.
Изузетно је тешко подносио вожњу, али је ипак непрекидно путовао по Срему и – што је изузетна реткост – у току свога епископовања служио је у свакој сремској цркви. Служио је и по оним најмањим селима у којима нико живи не памти да је ту некада долазио какав владика. Једном је у неком таквом малом и забаченом селу чак и крстио неколико десетина некрштених дечака и девојчица.
Особито га је болела смрт побијених и погинулих Срба у Срему и сваке године држао је општи парастос над њиховим хумкама, који се парастос увек претварао у једну болну и величанствену манифестацију. У тим приликама проповедао је некако од срца и надахнуто, и горко плакао. Присутни ожалошћени народ плакао је заједно с њим, и те му помене дуго неће заборавити…
Умео је да воли, особито оне најмање и право је чудо како је с њима налазио заједнички језик и обасипао их тепањем пуним милоште и нежности.
Давао је утисак слабог човека али је у одсудним тренуцима показивао невероватну чврстину у основним ставовима за добро Цркве.
Био је један од оних епископа који је упорно настојао да верска штампа што више уђе у народ и у црквене библиотеке.
Али је понекад био и наиван, лаковерно поверљив и непрактичан и управљање епархијом му је задавало много мука. Западао је у тешке ситуације и често долазио Патријарху за савет: како у којој кризној ситуацији да поступи…
А онда су настала она силна нападања, вређања и ниподаштавања, не само усмено него и преко штампе, што га је све до дна срца болело…
После тога навалиле су и болести којима није било краја. И тако је завршио живот у беди како га је и започео.
А сахрана му је била свечанија од живота. Присуствовало је шест епископа, преко шездесет свештеника и безброј монахиња. Огромна карловачка катедрала била је пуна верника који су му – крај свих напада и грдњи којима је из дана у дан био обасипан – остали одани.
Положен је у крипту манастира Крушедола.
Нека се Бог смилује његовој намученој души!
(1978. год.)

2 коментар(а)

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!

  2. Pingback: Епископ Хризостом Војиновић: Не мучи себе! | Vidovdan

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *