ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
ДОБРО У ЧОВЕКУ – БЕСЕДА НА ДУХОВЕ
 
Добро је, браћо и сестре, оставити с времена на време свакодневна занимања, свакодневне трзавице и бриге, свакодневне мисли и разговоре, и доћи на ово свето место, па ту освежити себе молитвом и другим, новим, несвакодневним мислима.
Празници су зато и дати да човек предахне од оног обичног и свакодневног и да, погружујући се у молитву и подсећајући се на велика дела Божја, прибира снагу за даљи пут, даље жртве и даља уздизања.
И данашњи празник пружа мисли које освежавају и подижу дух. То су мисли о првим, светлим данима хришћанства и о животодавној снази добра и љубави.
На данашњи дан је једна мала група људи у далекој и забаченој Палестини добила надахнуће одозго да пође у свет и објави нове и спасоносне истине.
Пред њима је било огромно Римско Царство од Еуфрата до Атлантика и од Рајне и Дунава до Етиопије, у којем се живело, уживало, робовало, узајамно презирало и понекад од муке убијало. Располагало је то царство узорним законодавством и високом културом, спољашњом организацијом и спољашњим обиљем, али то није све што човек тражи и жели. Људи су били жедни нечег дубљег, топлијег, животнијег.
Пред тај свет су изишли на данашњи дан апостоли и објавили Спаситељеву благовест да то што људи траже није далеко од њих, да сваки човек носи у себи благо којега није свестан, благо богосиновства и доброте, да се с тим благом ништа на овоме свету не може мерити и да му га, ако га човек у себи и у људима око себе не нађе, ништа на овоме свету не може заменити ни надокнадити.
Објавили су да је Спаситељ прилазио и људима које су остали презирали и одбацивали и откривао и у њима читав један свет лепоте: у несрећном непоштеном Закхеју, у јадној грешници Магдалини, у брзом на гнев и потезање ножа апостолу Петру, у распетом разбојнику.
Објавили су да је сва несрећа у томе што људи заузимају погрешан став, што слуте, проналазе и виде један у другом оно што је рђаво, а не оно што је добро, што траже оно што храни мржњу и убија дух, а не оно што подиже дух и што рађа љубав и радост.
Саветовали су:
Престаните да тражите оно што је рђаво у вашим ближњима и потражите и заволите оно што је добро и спашћете и њих и себе.
Спашћете њих јер сваки човек већ верује у своју доброту, сваки воли и жели да је добар, сваки осећа вечни божански зов ка савршенству. Требало би га у томе подржати: поверовати му и помоћи да се добро, које живи у њему и које он цени у себи, развије, ојача и однесе победу над злом.
Спашћете и себе јер ћете, само ако будете умели, у дну свакога срца наћи нешто достојно љубави и уместо злом хранићете и појићете душу добром и љубављу.
А само се добро у човеку може волети и само се љубављу може живети.
Са том науком су на данашњи дан апостоли изишли пред свет.
Људи који су се осећали усамљени у свету имали су прилике да се после сваке апостолске проповеди на делу увере да има душа пуних скривене доброте које умеју да воле и које се могу волети.
Људи су желели да се ослоне о неко добро, племенито биће, које би их својом добротом подржало, налазили су међу првим хришћанима то што су тражили и осећали су како пупољци оног што је најлепше у њима обилно бујају и цветају у тој атмосфери топлине и срдачности.
На молитвеним скуповима првих хришћана горела су срца од љубави и од близине и присуства Онога који је ту скоро био рекао: “Нову вам заповест дајем – да љубите једни друге!”
Ко се једном нашао на скупу тих људи, из којих је под утицајем благодати Духа Светога проговорило оно што је најбоље у човеку, и ко је осетио и заволео Христа, тај више није одлазио. Јер, људи су жедни добра, жедни љубави, жедни Христове близине више него ичег на свету. Када то негде пронађу, не одвајају се лако и не одлазе.
И тако је хришћанство, не борећи се оружјем, не користећи силу и не убивши ниједног противника, за непуна три века победило свет.
Нека неко нађе ишта слично у историји!
Пролазили су затим векови, пролазила су краљевства и царства, а хришћанство је остајало.
Само, нови нараштаји хришћана су често заборављали оно што је прво и основно у хришћанству.
А једно од првих и основних правила за хришћански духовни живот јесте не тражите и не гледајте један у другом оно што је зло, него оно што је добро, да бисте престали мрзети и отпочели волети – јер је у љубави спасење и радост и живот!
О, кад бисмо и ми послушали тај савет! Ако не сав терет, а оно бар пола терета скинуло би нам се са душе, па би се лакше и радосније живело.
По нашим књижарским излозима може се видети књига Живот оивичен тамницом. Стварно, живот је оивичен тамницом ако се свуда око себе види и слути само зло. Упропашћујемо себи живот пребирајући непрестано по ономе што је ружно, нечисто и рђаво у другоме. Зар нам је живот зато дат и зар од своје душе збиља не умемо да начинимо ништа боље до сметлиште туђих мана и туђих грехова? А нико, рекао је велики Апостол, не зна шта је у човеку.
Знамо једног црквеног великодостојника кога су пред рат сви једнодушно ружили и осуђивали. Дневни листови су писали против њега, растурани су леци против њега, општински одбори читаве Босанске Крајине доносили су резолуције и протесте против њега и тражили да се уклони из њиховога краја. Али, дошао је рат и “Независна Држава Хрватска” и из тога човека је блеснуло нешто што нико није ни слутио: понео се као највећи пастир и херој и завршио свој живот лепше него краљевски – завршио га је величанствено, као великомученик. Сада је понос Цркве којој је, по општем уверењу, некада служио на поругу. Нико не зна какво се све добро крије у човеку.
На овоме се свету не може наћи савршен човек, али се не може наћи ни такав у коме не би било баш ничега доброг. Сваки човек који пролази крај нас носи у себи слику Божју, сваки – и онај најгори – има тренутке када је велики, добар и мио. То и јесте оно на шта првенствено треба обраћати пажњу, што треба тражити и чему се треба радовати.
Зато, кад нас зло гони да ма о коме мислимо ружно, када нам се при сусрету с неким или при сећању на неког лице грчи од нетрпељивости, умиримо одмах себе и са љубављу помислимо: па и тај човек, кога ја не трпим, дете је Божје; и за њега је умро Христос; и на њега Бог гледа са љубављу и очекује да Му се врати у очински загрљај; и тај човек уме да буде добар, можда далеко бољи него ја, и он свакако има своју невољу, и њега нешто пече и боли; и он је мој брат, достојан сажаљења и љубави…
Те мисли и та осећања открављују срце и руше преграде које деле човека од човека, те човеку лакне и буде му ведро на души и, крај свих недаћа и невоља споља, лакше се дише и живи.
Истраживањем зла само се већма рањави душа, загорчава се и трује и сопствени и туђи живот. Само се љубављу и вером у добро човек подиже, само се њима живи.
Зато, када данас будете плели венце од зеленила и уплитали у њих молитве за оне који су нас оставили, прешавши у други свет, и за све који су вам драги на овој земљи, уплетите у њих и молитву да нам Бог помогне да не гледамо један у другом оно што је зло, него оно што је добро, да се радујемо томе добру, те да нам добро буде.
И када те венчиће будете гледали крај домаће иконе, пред којом се будете молили, додајте својој свакодневној молитви и прозбу:
Господе, помози ми да у сваком човеку видим и заволим оно што је добро, те да и у мојој души зашуми Твоје велико, и свето, и бескрајно море љубави! Амин.

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!