ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
САЖАЉЕЊЕ
 
Данас се по нашим црквама уздиже Часни крст.
Поклонимо се пред тим светим знамењем бола и страдања!
Поклонимо се мукама нашег Спаситеља који је на правди разапет на њему!
Поклонимо се патњама Његове свете Мајке чије је срце раздирао бол док су јој на њене очи мучили и убијали Сина!
Поклонимо се и болу свих оних мајки чији су синови одведени, намучени, убијени!
Свакоме људском болу, свакој људској патњи поклонимо се!
Нема никога међу нама чији живот не протиче већим делом у страдању. Једне убија жалост због губитка оних који су им били најмилији на свету, друге разједа болест, треће разочарање у људе, у пријатеље и изневерене наде, четврте боли неразумевање и незахвалност од стране најближих и најрођенијих, неразумевање од стране оних које су највише волели, за које су се толико жртвовали и због којих су толике сузе пролили. Живот свакога од нас проткан је болом и протиче у знаку крста. Схватимо то и пожалимо не само себе, него и један другога.
Пре неколико година један је лист донео чланак под насловом “Човек је човеку ствар”. И заиста, ми често пролазимо једни крај других без љубави и без обзира као крај мртвих ствари. Као да ти људи које на своме путу срећемо нису деца Божја, као да нису наша браћа и наши сапатници.
Штавише, готови смо да се од првог сусрета с људима односимо према њима туђе и непријатељски. Погледајте само како се држимо у трамвају, возу, на пијаци, чак и у цркви: само једно гурање, узајамно пребацивање, подсмевање, вређање. Тек што дођемо у додир с неким, одмах га оцењујемо и меримо и гледамо у чему да га осудимо. Као да смо на земљи само зато да процењујемо туђе слабости и поступке, да их критикујемо и на видело износимо.
Тек кад неко од нас умре ми се сажалимо на њега и кажемо: сиромах! и јадник! Добро би било да смо то осетили и говорили док је још био жив. Да смо се сажалили на његове патње и слабости и да смо га мало више волели. “Ако ћеш ме мртва пожалити – молио је Страхинић Бан – пожали ме док сам у животу”. Шта ће ми твоје сажаљење и твоја љубав кад будем умро? Пожали ме и покажи ми своју љубав и разумевање док сам још жив. Пожали ме јер сам слаб човек као и ти, јер сам мученик као и ти, јер сам жељан љубави и поштовања, и топлог погледа и лепе речи као и ти. А ако ми не можеш ништа од свега тога пружити онда ме бар стрпљиво и са саучешћем послушај док ти износим своје јаде. Јер човек човеку понекад неће чак ни то да пружи.
Има код Антона Чехова дирљива прича како је старцу кочијашу био умро јединац син и он сиромах неодољиво желео да своју тугу подели с неким. Кад је увидео да нико од људи нема стрпљења да га саслуша, отишао је своме коњу, обесио му се о врат и кроз сузе, речима пуним бола, изливао пред њим своју тугу за сином.
Колико њих и данас нема ко са саучешћем да саслуша! Колико њих разговара са црним и немим гробовима, са избледелим фотографијама покојника и са хаљинама и стварчицама које су иза њих преостале. Колико њих и данас тепа мртвим стварима као што је стара Југовићка тепала мртвој руци свог сина Дамјана:
“Руко моја, зелена јабуко,
Где си расла, где си устргнута”.
Пролазе крај нас људи наизглед задовољни и весели, смеју се и шале, али кад вам у самоћи отворе своје срце, ви осетите у њима црну тугу и дубоко паћеништво. Има људи које је живот притиснуо тако страховито да само што не јаучу од бола. Има домова и породица у којима се људи муче као у правом паклу.
Зато, браћо и сестре, кад мислимо о људима, уместо да их осуђујемо и мрзимо, много је боље да их пожалимо. Да пожалимо све јер су сви достојни сажаљења, чак и они који су морално посрнули и који су рђави, и ти можда највише.
Праведни старац Зосима се до земље поклонио великом грешнику и неваљалцу Димитрију Карамазову. Кад су га у чуду запитали зашто је то учинио рекао је да се поклонио великим Димитријевим страдањима у будућности.
Иако је неко рђав, ко зна шта њега унутра боли и разједа и зашто је рђав. Многи би од њих можда били и бољи да су бољем научени и да су пред собом имали боље примере.
Свети Ава Доротеј је испричао случај како су две девојчице близнакиње остале без родитеља и дате туђем свету под своје. Једну је од њих узела побожна и честита жена и научила је побожности и страху Божјем. Другу је пак узела једна развратница и научила је своме несрећном занату. Не треба, вели свети Доротеј, ону другу малу толико осудити, колико се над њом треба сажалити, јер би и она можда била боља да је допала на боље место и у боље друштво.
И многи наши људи, велим, не би били такви какви су да су бољем научени. Зато их не треба толико осуђивати, колико жалити.
Пожалимо оне међу нама који страдају на правди, али се сажалимо и на оне који страдају због греха, јер су и они велики паћеници. Односимо се према њима као и Отац наш небески који “заповеда своме сунцу те обасјава и зле и добре, и даје кишу и праведницима и неправедницима” (Матеј 5, 45).
У светом Јеванђељу пише за Спаситеља:
“Гледајући људе сажали му се, јер бејаху сметени и расејани као овце без пастира” (Мат. 9, 36).
Кад су Му довели жену ухваћену у греху и хтели да је каменују, Он се сажалио на њу и пустио је постиђену и препорођену да се врати своме дому (Јован 8, 1-18).
Кад су Га људи разапели и ругали Му се испод крста, Он се и онда сажалио на њих и молио: “Оче, опрости им јер не знају шта чине” (Лука 23, 34).
Помолимо се, дакле, Њему Који је толико волео и жалио људе:
Господе и Спаситељу наш, помози нам да изменимо тај непријатељски и туђински став који један према другоме заузимамо; помози нам да увидимо патње једни других; да разумемо један другога; да се сажалимо један на другога; да опростимо један другоме и да заволимо један другога – Амин.

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!