НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ТИХИ ГЛАС

ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
БОЖЈА БЛИЗИНА
 
Отишао је ту скоро један наш новинар у село Дубравицу и питао сељаке како је понела летина. Један му је човек одговорио: „Па, хвала Богу, ове године смо имали благовремене и обилне кише и све је одлично понело“. И онда је духовито додао: „Иначе, спусти у земљу целу агротехнику, метни у њу унутра и самог председника задруге, ако нема кише, мало шта помаже“.
И, имао је тај духовити сељак право. Ма колико се ми трудили, ма какве мере предузимали, ако нам и небо не буде наклоњено, као што се ранијих година догађало, мало користи.
Ипак, чини ми се да ми за Бога све некако немамо довољно времена. Мало послови, мало разговори, мало радио, мало телевизија, а за мисао на Бога и молитву Богу једва да у дану остане који тренутак.
Можда у свету има оних који то себи могу дозволити. Ми, сељачки народ, који смо упућени да гледамо у небо не можемо, и не би требало.
У Откровењу светог Јована Богослова записане су оне Господње речи: „Ево стојим на вратима и куцам, ако ко чује и отвори, ући ћу к’ њему“.
На вратима свачијег срца и свачијег дома стоји Господ. Није паметно да га остављамо напољу. Јер, у животу увек треба разликовати главно од споредног.
Бог – Господар и Домаћин света, и живот у њему су главно, а све остало – како пише у Матејевом јеванђељу – „додаће нам се“.
Не у туђем, него у нашем сопственом интересу је да пустимо Бога у своју кућу и у своју душу да нам Он донесе оно што је донео светом апостолу Павлу и свима који су Га свесрдно примили: правду, мир и радост у Духу Светоме.
Јер, то је једино важно и потребно, а све је остало – како пише онај старозаветни Проповедник – на крају крајева, само „таштина и мука духу“.
Ниједан век није имао толико апарата да човеку олакшава живот и да га забави. Позадуживасмо се и дадосмо све што имамо да их набавимо и испропадасмо слушајући музику и гледајући филмове и телевизију. И кад увече угасимо апарат, ипак нам се тако често, врло често догоди да нам од свега тога у души остане само нека слама и празнина.
Душа је човекова, браћо и сестре, ипак створена за нешто дубље и пуније од свега тога.
Стајао сам једне вечери на тераси Патријаршије. Доле, у Карађорђевој улици, испод сијалице, стајала је на трамвајској станици само једна мајка са својом сасвим малом девојчицом. Иако нису пролазила возила, иако није пролазио свет, иако се ни оне нису кретале него су само стајале и чекале, мала се све време чврсто држала за мајчину руку. Премда није било никакве опасности, осећала се тако сигурнијом и било јој је пријатно да се чврсто држи оне коју воли и која је воли.
Пролазећи једног јутра кроз наш град, видео сам сличну сцену. Мајка је ишла с корпом на пијацу, а за руку јој се ухватила њена мала кћерчица и носила и она своју котарчицу. Било је доста рано, мала је слободно могла остати код куће да спава, или да се игра са својом лутком и својим играчкама. Не, она је више волела да се не одваја од маме и да стално буде с њом.
И ми, браћо и сестре, попут ове деце, не би требало да се одвајамо од Бога.
И ми би требало да се молитвеном мишљу чврсто држимо Божје руке. Обилна струја живота, стваралачке снаге и љубави преливала би се из Његовог у наше биће и давала нам сигурност, снагу и пуноћу живота.
Онај је надахнути цар Давид то дубоко доживљавао кад је писао:
Стално осећам крај себе Господа. Он ми је с десне стране да не посрнем.
Кад ходим и кад се одмарам Он је око мене и све путеве моје види.
Са свих страна ме је заклонио и ставио на мене руку своју.
Да се дигнем на крилима зоре и преселим на крај мора, и онде ће ме рука Божја водити и држати ме десница Његова.
И онда додаје света цар:
Како су мили станови твоји, Господе!
Гине душа моја, желећи у дворове Господње.
Срце моје и тело моје отима се Богу живоме.
Јер је боље један дан у дворима Твојим од хиљаде.
Јер је Господ Бог сунце и штит, Господ даје благодат и славу.
Онима који ходе у безазлености не ускраћује ниједног добра.
Господе над силама, благо човеку који се држи Тебе.
Нека би, браћо и сестре, данашњи свети арханђео Гаврило био и нама својим молитвама на помоћи:
да се и ми, као цар Давид, држимо Бога и да га стално осећамо крај себе,
да се молитвеном мишљу као она деца држимо за Његову руку, те да нас прожима сигурност и Његова стваралачка снага, мир, љубав и радост, и да непрекидно славимо свето име Његово – Оца и Сина и Светога Духа, овде и свуда, сада и вазда – Амин да Бог да!
Срећна нам била слава и – живели!
(13/26. јула 1966. год.)

2 коментар(а)

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!

  2. Pingback: Епископ Хризостом Војиновић: Не мучи себе! | Vidovdan

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *