ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
МАНАСТИРИ – МУЗЕЈИ
 
Захвалан сам Богу што ме је удостојио своје велике милости да и по трећи пут служим у овој величанственој Деспотовој задужбини.
Кад сам пре неколико година узишао први пут на амвон ове славне цркве наврле су ми сузе од узбуђења што сам удостојен те велике части.
Јер, свака ова наша стара црква изазива у нама слике из времена наше тужне и славне прошлости. Овде је 1418. године деспот Стефан Високи присуствовао са својом властелом освећењу цркве. Крај овог су манастира ресавски монаси даноноћно вредно преписивали књиге за целу Српску цркву. Овде је Константин Филозоф писао своја дела. Ту је можда и сам Деспот написао ону своју надахнуту песму о љубави. Ту су многобројни манасијски монаси својим крупним гласовима вечером певали псалме и песме духовне. Овамо је Деспот са својом мајком царицом Милицом долазио на молитву. Под сводовима ове своје задужбине био је и сахрањен. Ту су се над његовом гробницом држала бденија и служиле свете литургије преко пет стотина година скоро без престанка.
Зато нас је пре недељу дана болно дирнуо онај напис у Политици у коме неки новинар тражи да власти забране обављање богослужења по овим старим црквама, јер, тобож, чађ од свећа и кандила смета живопису.
Ко је, браћо и сестре, чувао ове старе цркве кад се за новине и за новинаре још није ни чуло ни знало? Чували су их наши монаси и наш прост српски народ и вера тих монаха и тог народа. Кад дим из кадионица и од свећа и кандила није сметао толико векова, неће – надамо се – сметати ни одсада. Немањићи и Лазаревићи и нису подизали ове цркве да их туристи гледају, него да се у њима српски народ Богу моли. Ово, браћо и сестре, нису само културни споменици. Ово су у првом реду наше светиње. Да су били само споменици они би давно и давно нестали као што су нестали сви владарски и властелински дворови и скоро све чисто световне грађевине из оног времена. Шта је остало од читавог града Крушевца? Само света црква Лазарица. А од световних грађевина – само део једне куле и више ни камен на камену.
У име ових наших светиња ја вас све, браћо и сестре, молим да свуда и на сваком месту заступамо мишљење да се ове наше старе и славне цркве не претварају у музеје, како то онај новинар предлаже, него да остану и даље то што су вековима биле и чему су намењене од оних који су их зидали.
Ми не знамо шта се иза оног новинарског чланка крије и зато стрепимо. Јер чујемо да се у Македонији већ не служи уопште у манастиру Светом Науму на Охридском језеру, у црквама Светог Климента и Свете Софије у Охриду, у манастиру Светог Јована Бигорског код Дебра и у цркви Светог Спаса у Скопљу. На Косову и у Метохији Савет за културу покренуо је кораке код обласног извршног већа у Приштини да се забрани служење у Пећи, Дечанима, Сопоћанима и Грачаници…
Ја вас са овог светог места поново молим, браћо и сестре, ма какав положај заузимали, да овуда заступамо мишљење да до тога не дође јер би једна таква одлука код нашег живља болно и преболно одјекнула.
У име ових светиња и у име Српске цркве ја вам унапред захваљујем ако ову праведну ствар – стварајући јавно мнење – будете помогли. У то име: Од Бога вам милост, од срца радост, а од светог деспота Стефана и свих српских светитеља благослов овде и свуда, сада и вазда – Амин да Бог да!

2 коментар(а)

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!

  2. Pingback: Епископ Хризостом Војиновић: Не мучи себе! | Vidovdan

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *