ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС

 
ПОСМРТНО СЛОВО ИГУМАНИЈИ ЈЕФИМИЈИ
 
Прекратиле су се муке игуманије мајке Јефимије. Позвао ју је Господ себи да њену намучену и уморну душу одмори.
Кад оцењује људе, свето Јеванђеље даје само једну меру: “По плодовима њиховим – пише – познаћете их”.
А игуманија мати Јефимија излази пред Господа с пуно плодова.
Још као девојка – звала се тада Богиња Мићић – ишла је неуморно од села до села и од сабора до сабора и проповедала Јеванђеље Христово. Скупљао се око ње свет, слушао је, кајао се и почињао да живи по Богу. Стотине душа је обратила Богу, утешила, охрабрила, душевно подигла и на Христов пут упутила.
Отишла је потом у Дивљански манастир и тамо се под руководством оне чувене руске монахиње, испоснице и молитвенице, игуманије мајке Диодоре, спремала за монаштво и примила монашки постриг.
Са онда младом мајком Јефимијом је у манастир била пошла и једна група сестара и она је с њима убрзо образовала ново сестринство, примивши на управу Темски манастир.
Када је блаженопочивши епископ бачки Иринеј хтео да оснује један узоран женски манастир, позвао је мајку Јефимију у манастир Ковиљ у Бачкој и ту је она развила све оне своје богате организаторске способности које јој је Бог дао. Затекла је манастир презадужен. Дуговао је близу 400. 000 предратних динара. И неуморна игуманија Јефимија успела је да за четири године одужи дуг, сакупи 40 сестара, подигне две нове зграде, купи четири звона за манастир, набави неопходни инвентар и подигне манастир на висину на којој никада није био. Био је то заиста узоран манастир – по реду, чистоћи, појању, богослужењу, по животу.
А онда је дошла 1941. година – рат. Дошли су Мађари и наредили да све сестре са по једном бошчом најнужнијих ствари одмах напусте манастир и Бачку – мађарску територију.
И онда је настало оно тешко потуцање, мучење и гладовање.
Сестре су се у прво време биле некако сместиле у Фенеку у Срему, али су убрзо и одатле протеране.
Прешле су онда у Београд.
Ја се врло добро сећам тих тешких дана. Становале су неко време код једног свештеника, свога познаника, у једној јединој соби. Прешле су затим у део конака цркве св. Лазара и ту су се мучиле – и мени је и данас нејасно – како су уопште састављале крај с крајем.
Дошле су затим у Свету Петку. Када се из маларичног Ковиља пређе на честобродичку и изворску кошаву, када се у манастиру од целе имовине затекне само неколико десетина килограма пројног брашна и када комад проје буде недељама и месецима сав дневни оброк, онда болест и смрт долазе као неминовност. У добру је лако служити и певати Богу. Али сестринство мати Јефимије је показало да то уме и у љутој невољи. Боловало се, мучило се, умирало, али се није посустало и разбежало.
Прешло се затим на неко време у манастир Раковицу код Београда и најзад у Раваницу. Отада манастир Раваница с правом важи за један од најуреднијих у Србији.
Иако и сама годинама тешко болесна, мати игуманија Јефимија је стигла да бди над Раваницом и Светом Петком, над домом дефектне деце – који сматрају за један од најбоље одржаваних у држави – и над душом сваке своје монахиње, искушенице, сваког свог радника, па и госта и пролазника.
Две ствари су ме код Мати игуманије увек збуњивале: како је успевала, крај свих послова и брига, да толико прочита и да толико много држи у памети и да вам на свако постављено питање одговори или неким примером из Житија светих или неким цитатом из светих отаца. И друго: како је стизала да о свему мисли; да о толиким сестрама и пословима и невољама истовремено води бригу, да све конце држи у својим рукама, да не уздахне и не поклекне све док је тешка болест није оборила.
Дрво се по роду познаје, пише у светом Јеванђељу. Мајка Јефимија се познаје по ономе што је урадила у Чукојевцу и околини, у Темској, Ковиљу, Раковици, Светој Петки и Раваници. Познаје се по својим сестрама које овако бледе и тихе, послују као пчеле око Раванице и Свете Петке и нечујно обављају свој тешки посао: одржавање двају манастира и неговање оне несрећне деце. Мислим да нема поштеног човека који, кад их сретне, не осећа у души да им се мора скинути капа и одати свака част због њиховог пожртвовања, вредноће и истрајности. Те сестре нису саме од себе такве постале. Њих је неко морао годинама упућивати и васпитавати да такве буду. Тај неко – ова покојница која лежи пред нама била је, мора се признати, велики и Богом дани васпитач.
Нека јој је зато слава међу људима и вечни покој у Богу, Коме је тако предано целог свог века служила – Амин.

One Comment

  1. Какве Христове јунакиње!…… А са чим ћу ја грешни изаћи пред Господа……Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене грешног!