NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TIHI GLAS

TIHI GLAS

 
Episkop HRIZOSTOM (Vojinović)
TIHI GLAS

 
„NE NAGINJI SE VAN“
 
Dok sam bio učenik bogoslovije, održavao se jedne jeseni bogomoljački godišnji sabor u manastiru Feneku u Sremu. Pošli smo i mi bogoslovi na taj sabor. U vozu, u vagonu ondašnje III klase, naiđemo na vladiku Nikolaja, koji je i sam putovao za Fenek. Okupimo se oko njega i počnemo ga zapitkivati. Jedan mu od nas postavi pitanje: „Koje je pravilo za nas hrišćane najvažnije u životu? “ Kako je sedeo kraj prozora, Vladika upita: „Šta piše ovde? “ i pokaza na emajliranu tablicu pričvršćenu u podnožju vagonskog prozora. Onaj pročita: „Ne naginji se van!“ – „To je, reče Vladika, najvažnije. Ako želiš dobra sebi, ne naginji se izvan onoga što je Bog naredio“.
I – imao je Vladika pravo.
Otišao je pre nekoliko godina neki novinar u jedan ženski kazneno-popravni zavod i snimio tamošnje osuđenice za televiziju. Koji god su tu emisiju gledali uveravaju nas da su te žene tako jadno izgledale da tu emisiju neće moći nikad zaboraviti.
Novinar je postavljao osuđenicama pitanja, zašto je koja osuđena. Većina ih je, kažu, odgovarala: „Za privredni kriminal“. Naime, ne obzirući se na onu Božju zapovest: Ne ukradi! uzimale su tuđe, najčešće državno. I kao što to obično biva, jednog a dana delo je ipak izišlo na videlo, i one su se, osramoćene, našle iza zatvorskih rešetaka.
Kažu da su mnoge od tih žena pred novinarom plakale, kajale se i strepile šta će s njima biti kad iziđu iz zatvora. Obrukale su i sebe i svoju porodicu, izgubile dobra službenička mesta koja su imale i upropastile svoju budućnost i svoj život, samo zato što su se – kako ono u vozu u podnožju prozora piše – „nagnule van“.
Jedan naš lekar imao je suprugu koja je bila paralizovana i dugo ležala i mučila se. Dođe im neki poznanik u kuću i vidi tu mučnu situaciju. Kad je polazio, reče lekaru: „Zaboga, doktore, zar nemate neki prašak ili neku pilulu koju biste stavili doktorki u jelo i prekratili muke i sebi i njoj i ovima koji je neguju“.
Doktor mu odgovori: „Imam, kako da nemam! Samo, da li bi hteo biti ljubazan da joj ti to staviš u jelo? “ Prijatelj se iznenadi i sa snebivanjem reče: „Pa meni je to nezgodno. Zašto baš ja? “ Onda mu doktor razloži: „Imam ja na raspoloženju i prašak i pilule, ali neću ni ja da joj sipam otrov u jelo. Hoću i ja mirno da spavam“…
Pametan je bio taj lekar. Znao je da se ni iz samilosti ne može prekršiti ona Božja zapovest: Ne ubij! a da se to čoveku teško ne osveti.
A nemoguće je nositi nekog na savesti i mirno spavati i živeti kao ostali svet…
Sećam se: pre nekoliko godina došao je u našu portu rano izjutra neki čovek na čijem se licu ogledala neispavanost i teška potištenost. Raspitivao sam se kod sveštenika, ko je to? Rekli su mi da je iz jednog obližnjeg sela, da je sin bogatih roditelja i bio bogato oženjen. Prešao je iz sela u grad, otpočeo se prvo baviti trgovinom, a onda se odlično zaposlio. Oženio je sina i udao kćer. Ali, u poslednje vreme počeo je, vele, sve više zapostavljati svoju ženu i provoditi se s drugima. Žena je neko vreme trpela, a kad je već sve prevršilo meru, pokušala je da ga napusti i prešla je kod sina i snahe. Ali oni su bili navikli na samostalan život i posavetovali je da se vrati mužu… Onda je otišla kćeri i zetu, ali su je i oni nagovarali da se vrati kući… Kad je videla da joj nigde nema mesta, vratila se mužu i jednog dana – posle neke nove svađe – pokušala je da mu saspe sodu u oči, ali soda mu je samo poprskala lice. On je jauknuo i brzo istrčao da spere ono malo sode s lica. Dok se on umivao, žena je ispila ostatak sode. Odneli su je hitno u Beograd u bolnicu, ali je tamo u najtežim mukama izdahnula.
Sin i kćerka počnu onda optuživati oca da je on kriv za majčinu smrt i nisu hteli da znaju za njega. On je mesecima posle toga išao ulicama kao izgubljen, provodio noći bez sna, dolazio ponekad i do crkve, palio sveće, kajao se, mučio, nosio pakao u duši i stalno govorio: „Bojim se da ne poludim'“! Ne zna, veli, šta bi dao da se sve to nije dogodilo, da je sve to bio samo jedan ružan san: jer, kaže, nema težeg bola nego kad boli duša. Kad je zagazio u greh, činio je to s lakoćom i bez snebivanja. Nije mu tada ni padala na um ona Božja zapovest: Ne čini preljube! I nije ni slutio do kakvih će ga sve duševnih muka to „naginjanje van“ dovesti.
Pravo je, dakle, kazao pokojni Vladika da je za nas hrišćane najvažnije: ne naginjati se izvan onoga što je Bog zapovedio.
Videći kako se stanovnici grada Jerusalima greše o Božji zakon, naš Spasitelj Gospod Hristos im je rekao: „Voleo sam da vas sakupim kao što kokoš skuplja piliće pod krila, ali vi ne htedoste“ (Mt. 23, 37)…
Premda se iz dana u dan na delu uveravaju da se na dnu i najslađe grešnikove čaše nalazi gorčina i otrov, ljudi su uvek skloni da misle da im je izvan Božjeg zakona i Božjeg okrilja bolje.
Da se ne povodimo za njima bar mi koji se još nismo odrekli Boga i vere.
„Ostanite u ljubavi mojoj“ (Jn. 15, 9), moli nas naš Spasitelj. Ostanimo za svoje dobro! Ne bežimo ispod Njegovih krila kojima nas brižno zakriljuje!
Ne napuštajmo Njega i Njegov dom i ne odlazimo na „tamne staze života“, kako je onaj novinar nazvao svoju emisiju o zatvorenicama.
Neka Bog bude pred nama – da nas vodi!
Neka bude iza nas – da nas čuva!
Neka bude u nama – da nas uzdrži i
Neka bude iznad nas – da nas blagoslovi!

2 komentar(a)

  1. Kakve Hristove junakinje!…… A sa čim ću ja grešni izaći pred Gospoda……Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj mene grešnog!

  2. Pingback: Episkop Hrizostom Vojinović: Ne muči sebe! | Vidovdan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *