НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
II. О СВЕТУ И ЧОВЕКУ
 
По свету који носи у себи човек суди о свету око себе. Помоћу онога што је у њему, он прима утиске о ономе што је око њега. Он не може другачије видети спољни свет него кроз призму свога духа. Свима људима је заједничко ово искуство: оно чиме човек живи у себи, чиме мисли, осећа, суди, просуђује, хоће, јесте нешто невидљиво, неопипљиво, па ипак врло реално. То људи називају: свест, сазнање, осећање, воља. Једном речју: душа. Сама душа указује на неки духовни свет у човеку. А тело човеково представља физички, материјални, видљиви, опипљиви свет. Али да је наше тело нешто физичко, материјално, видљиво, опипљиво, казује нам душа која је по природи духовна, невидљива, неопипљива. Наше тело нас везује за физички, материјални свет који је око нас. Но ми смо све сни те везе помоћу душе која је нематеријална, духовна. Човек је врло тајанствено и загонетно биће. Иако има самосвест, он није потпуно свестан нити зна шта све има у своме властитом бићу. Утолико мање зна шта све у себи скрива тајанствени свет који га окружује. Човек не располаже ни сазнањем, ни чулима, помоћу којих би могао све измерити, све испитати, све открити, све сазнати. Зато је неопходно да човеку притекне у помоћ Бог и својим Откривењем расветли и објасни тајну човека и света.
Човек осећа: тајна његовог бића је нерасплетиво уткана у тајну света који га опкољава. А тамо негде, на крају свих крајева, ове се две тајне сливају у једну тајну: тајну Творца светова. Ако људска мисао иде логички до краја, неминовно долази до овог закључка: колико год има тајни у човеку и у свету око човека, све истичу и све се стичу у једну главну тајну: Творца. Ограничена и несавршена, људска мисао није у стању да реши загонетку света и човека. Да би то постигла, она мора да прибегне Творцу света н човека: Богу и његовом Откривењу.
 
ПОСТАНАК СВЕТА УОПШТЕ
 
Своја невидљива и бескрајна тајанствена савршенства Бог нам је донекле открио у стварању видљивог и невидљивог света. Богом је постало све и без Њега ништа није постало што је постало.[1] Пре постања света постојао је само Бог. Он је силом воље своје и енергије своје створио свет. А то значи: „Бог је створио из небића биће, из невидљивог видљиво, из непостојећег постојеће“.[2]
Начин стварања овако сложеног и тајанственог света, у основи својој, недокучан је за ум људски. То је тајна Божја коју открива вера.[3]
Све нам показује да је Бог створио свет по једном изванредном поретку и плану. Божанско Откривење разликује два момента у стварању: први је: стварање духовног света и безобличне космичке материје,[4] а други – стварање бића и ствари из већ саздане безобличне материје, и то стварање постепено, по врстама, у току од шест дана или периода. Свети Оци уче да под првобитним небом и земљом, о којима се говори у самом почетку Библије[5] не треба разумети небо које данас видимо, ни земљу на којој сада живимо, јер је ово небо постало касније, у други дан стварања, а ова земља у трећи дан. Првобитно небо означава свет духовни, анћелски, а првобитна земља – космичку масу која је садржала у себи материју свега онога што је у току шест дана (јеврејски „јом“ значи: дан, тренутак, и период) добило своје постојање и свој облик.[6]
 
О ДУХОВНОМ, АНЂЕЛСКОМ СВЕТУ
 
Своју творачку мудрост и силу Бог је пројавио најпре у стварању духовног света. Бића духовног света он је обдарио животом, разумом, слободом и моралним особинама. Створена да буду извршиоци и весници воље Божје, ова су бића и названи анђели. А анђео значи: гласник, весник.
По учењу Откривења, анђели су посебна бића и слободне личности. Они се као такви јављају и делају и у Старом и Новом Завету.[7]
Природа анђела је бестелесна, духовна, јер су они – духови.[8] Као духови, они су невидљиви, разумни, слободни, бесмртни, бестрасни. А када се по наређењу Божјем јављају људима, анђели се не јављају онакви какви су по себи у својој невидљивој природи, већ у неком преображеном облику у каквом их људи могу видети.[9]
Анђели су савршенији од људи по природи, уму, вољи, моћи и сили.[10]
 
О ЗЛИМ ДУСИМА
 
Откривење показује да постоје и зли дуси. И то постоје као лична, самостална бића, која су отпала својом слободном вољом од Бога и драговољно се и непоправљиво утврдила и усавршила у злу.[11] Зли дуси или ђаволи, својевољно су сву природу свога бића претворили у радионицу зла и греха, те су стога главни творци зла и греха и у нашем човечанском свету.[12]
Порекло ђавола треба тражити у њима самима, у њиховом драговољном отпадништву од Бога као вечне Истине, Светости и Добра. Бог је и њих био створио светима, добрима, светлима и слободнима. Али они нису хтели да се љубављу према Богу одрже у добру, да остану у истини, те су стога пали и отпали од Бога и постали лаж, тама и зло.[13]
Основна је одлика ђавола и његових слугу: противити се Богу и издавати себе за Бога.[14] Ђаволи могу наводити људе на зло, али их не могу без њиховог пристанка приморати на зло. Зато је и човек, као слободно биће, одговоран за своју сарадњу са ђаволом.
 
О ЧОВЕКУ
 
На средини измећу невидљивог и видљивог света стоји човек. Бог га је створио мањим од анђела, а већим од осталих створења. Тело му је саздано од земљаног праха, – тиме је у човеку заступљен видљиви, материјални свет; и задахнуо га духом живота, – тиме је у њему заступљен невидљиви духовни свет.[15] Припадајући душом духовном свету а телом материјалном, човек представља мали свет у великом – микрокосмос – или (по достојанству) велики свет у маломемакрокосмос. Тако створен, човек претставља собом тајанствено јединство материје и духа, видљивога и невидљивога, земаљскога и небескога, временскога и вечнога, просторнога и бескрајнога.
Начин стварања човека упадљиво се разликује од начина стварања материјалнога света. Откривење сведочи да је материјални свет створен по речи Божјој, а човек по лику Божјем. – „И створи Бог човека, по лику Божјем створи га, мушко и женско створи их“ (1.Мојс.1,27). Истинита је реч светог Григорија Ниског: „Човек је створен Творцем да буде оваплоћено обличје трансцендентне, натприродне Божанске моћи“.[16] Човек није ни само тело, ни само дух, већ тајанствено јединство тела и духа, духовно телеона боголика личност.
 
СВОЈСТВА ЧОВЕКОВЕ ДУШЕ И ТЕЛА
 
Својства човекове душе и тела несумњиво зависе од Творца који је створио човека и од грађе коју је унео у састав његове душе и тела. Иако је тело неопходни састојак човекова бића, његов материјални основ, ипак је оно оруђе, орган, а душа је живот и животворно начело у човеку. Душа може живети и без тела, али тело не може живети без душе: дух је оно што оживљава, тело не користи ништа,[17] јер је тело без духа мртво.[18]
Душа је биће просто, бестелесно, разумно, слободно, животворно. Као просто биће, она је недељива; као бестелесно – невидљива; као животворно – бесмртна; као разумно – слободна. А тело је прашина земљина, глинени сасуд душе, земљани дом душе,[19] у коме душа живи овде привремено,[20] али ће се поново сјединити са њиме када га Бог бесмртно васкрсне на свршетку овога света и ове историје, када ће отпочети вечни живот.
Сву своју вредност тело добија од боголике душе која борави у њему; без ње – оно се распада, умире и губи своју вредност. Душа представља бесмртну, вечиту, божанску вредност човекова бића. То потврђују Спаситељеве речи: Каква је корист човеку ако сав свет добије, а душу своју оштети? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?[21]
Тело живи душом, а душа – Богом. „Душа је живот тела, а живот душе је Дух Божји“.[22] Човек је најсложеније и најразноврсније биће: душа му је од Бога, и има небеску племенитост, а тело му је од праха земљиног. Што је Бог за душу, то је душа за тело, сједињујући га и управљајући њиме.[23]
Сва непролазна вредност, драгоценост и незаменљивост душе долази од њене боголикости, тј. од тога што је човек створен по лику Божјем. Боголикост душе састоји се у одражавању лика Божјег у души човековој: Бог је свесавршена духовност, свесавршени Ум, свесавршена Слобода, апсолутни Живот и Вечност, свесавршена Доброта и Светост, а душа човекова је одражај, одблесак, отсјај свега тога. Бог је врховни господар и управитељ светова, човекова способност владања над природом јесте одражај тога. Уопште, све карактеристичне црте Божанства, по речима св. Григорија Ниског, садрже се на известан начин у боголикој души човековој.[24] Али, поред све сличности која постоји између Бога и човека, створеног по лику Божјем, постоји и велика разлика међу њима, јер док је Бог нестворен, неизменљив и увек исти, дотле створена природа не може постојати без промене.[25]
 
БЕСМРТНОСТ ДУШЕ
 
Водећи порекло непосредно од свога Творца, вечнога Бога, душа је непролазна и бесмртна. Ту непролазност и бесмртност своју она показује кроз све што чини и ствара. Из целокупног стваралаштва њеног избија човекова чежња за бескрајношћу у свима областима: у знању, у животу, у постојању. Дух људски неуморно чезне за бескрајним знањем, за бескрајним животом, за бескрајним постојањем. А кроза све то он жели и хоће једно: да савлада пролазност и ограниченост, а омогући и осигура непролазност и безграничност. На крају свих крајева, у свима културама и цивилизацијама сви напори и све муке духа. људског сливају се у један гигантски напор: савладати смрт и смртност по сваку цену, а осигурати бесмртност и живот вечни.
Али, зар све то не подстиче на питање: откуда у духу људском та чежња за бескрајношћу у свима правцима? Ако се ова чежња за бескрајношћу и може наметнути слабијем човеку, онда откуда она код најсамосталнијих мислилаца и стваралаца у роду људском? Јер она је код њих најјача и најразвијенија.
Све то показује да се чежња за бескрајношћу налази у самој суштини духа људског. Саздан по лику Божјем, човек тежи за бескрајним знањем; природа самог осећања тежи за бескрајношћу осећања; природа самог живота тежи за бескрајним животом. Сав дух човеков: и кроз сазнање, и кроз осећање, и кроз вољу, и кроз живот хоће да је бескрајан, а то значи: бесмртан. Једном речју: дух људски хоће бескрајност, хоће бесмтрност по сваку цену и ма у ком облику.
Очигледно је да ову чежњу за бескрајношћу није могла наметнути човеку вештаствена природа, јер је сама ограничена и нема у себи те чежње. Такође је очигледно да је духу људском није могло наметнути ни тело човечје, јер је и само ограничено. Као једини могући и логичан излаз остаје ова поставка: људска чежња за бескрајношћу, за бесмртношћу налази се у самој природи духа људског. Саздан по лику Божјем, човек је сав у тој чежњи. Јер боголикост и јесте оно у бићу људском што чезне за бескрајним Богом и Божјим истинама у свима световима.
Природно је за боголику душу људску да чезне за Богом као за својим оригиналом. Ово је закључак, заснован на свеколиком искуству рода људског. Јер то искуство на најразноврсније начине сведочи о неодољивој чежњи духа људског за бескрајношћу, за бесмртношћу, за вечним животом било у овом или у оном свету. Ако се ослонимо на свеопште искуство рода људског и сведемо човека на његове основне елементе, сигурно ћемо пронаћи да је ова чежња за бесмртношћу најосновнији елеменат човековог бића.
Стварајући човека по лику свом, Бог је самим тим разлио по бићу његовом чежњу за божанском бескрајношћу живота, сазнања, савршенства. Стога се ова силна чежња бића људског за бесмтрношћу не може потпуно задовољити и заситити ничим до Богом. И кад Господ Христос објављује да је божанско савршенство главни циљ човекова постојања у свету: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески,[26] – Он тиме одговара на основни захтев и главну потребу боголиког и богочежњивог бића људског. И још показује тиме да је душа људска стварно бесмртна. Јер само бесмртно биће може постојати слично вечном Богу по савршенству.
Због свега тога Господ Христос је своје Еванђеље истине, правде, љубави, доброте, вечнога живота назидао на бесмртности људске душе као на богоданом темељу. Главни и једини циљ његовог живота и рада у човечанском свету јесте: да људима осигура и да вечни живот, испуњујући људско биће вечном божанском истином, правдом, љубављу и добротом.У тој намери је Он и победио смрт својим васкрсењем, јер је васкрсењем доказао и показао да је душа људска заиста бесмртна. А када је од Бога дата бесмртна, онда и може живети вечним животом Божјим.
 
ЦИЉ ЧОВЕКОВА БИЋА И ПОСТОЈАЊА
 
Циљ човекова бића одговара природи и способностима које је Бог ставио у човека при стварању. Циљ је човекова бића и постојања: уподобити се Богу, тј. постати сличан Богу и заједничарити у вечном Животу Божјем. Пошто је Бог створио човека по лику свом, Он му Је самим тим дао силе и могућности да се уподобљава Њему. Човеково уподобљавање Богу састоји се у његовом правилном развијању и усавршавању боголиких сила и способности са циљем – да постигне божанско савршенство.
Нови Завет је сав у тој истини: циљ је човекова бића и постојања да постане савршен као што је савршенБог.[27] То човек постиже упражњавањем еванђелских врлина: вере, љубави, наде, молитве, поста, кротости, смирености, богољубља, братољубља и других. Човек несумњиво иде своме циљу ако свако дело своје чини у име Божје и ради славе Божје,[28] ако живи онако како је живео Бог у телу – Господ Христос,[29] који својим правим следбеницима даје благодатне силе и моћи да могу тако живети.[30]
 
ПОРЕТКЛО И ЈЕДИНСТВО РОДА ЉУДСКОГ
 
Када се људи ма ког континента, ма које расе и ма ко-је народности, посматрају са стране њиховог психофизичког састава, брзо се увиди да су сви од исте грађе и да сви имају исте физиолошке састојке, исте органе, иста чула. Не само то, него и делатност људи, у последњој линији, има исте битне ознаке, тј. увек се креће у оквиру човечјег, људског. По психофизичком саставу и делатности сви су људи у основи једно и исто. Ма где били, ма који били, људи су тиме људи што своје биће пројављују, и морају пројављивати, у одређеном оквиру човечјег, тј. онога што човека чини човеком.
Од људи рађају се људи. А сви људи, пошто су у основи исти, могли су постати, и несумњиво су постали, од једног пара људи, од првог човечанског пара. Као што Откривење учи: Од Адама и Еве. Као што је природи дао стваралачке силе да из себе производи разноврсна бића, тако је Бог и првом пару људском дао благослов и силу да се множе и напуне земљу.[31] Стога је и прва жена названа Ева, што значи мајка свију живих.
Јединство рода људског је једна од основних истина Откривења. О томе се каже: Бог је учинио да од једнога човека постане сав род људски и да живи по свој земљи.[32] Први човек, Адам, јесте родоначелник целог рода људског: све што њега чини човеком прешло је на све његове потомке, па и грех и смрт. Богочовек Христос је нови родоначелник рода људског, и собом представља новог Адама. Све његове спасилачке силе прелазе на његове духовне потомке: јер се људи спасавају греха и смрти само рађајући се духовно од Спаситеља Христа.[33]
 
НЕХРИШЋАНСКА СХВАТАЊА И РЕШАВАЊА ПРОБЛЕМА СВЕТА И ЧОВЕКА
 
Проблем постанка света и човека је стар као и човек. Јер нема умно нормално развијеног човека који не би осећао потребу за решењем овога проблема, пошто од начина решења овога проблема зависи и начин човекова живота на земљи. Отуда су људи били одвајкада приморани да проблем постанка света и човека схватају и решавају како најбоље знају и умеју.
Хришћанско схватање и решење овога проблема, иако једино истинито, није и једино постојеће у свету, него је само једно од многих досада познатих. Оно је тачно и задовољавајуће за хришћане, али, поред хришћана, у свету постоје и нехришћани. Отуда су и пре и после појаве Хришћанства постојала многа схватања и давана многа решења овога проблема, која су нехришћанска. Нека од њих су чак и потпуно опречна хришћанском. Таква су схватања материјалистичко и пантеистичко.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Јн.1,3; ср. 1.Мојс.1,1. 3. 6. 9. 11. 15. 16. 20. 24. 27. 31; Кол.1,16; Јевр.3,4; Јов.12,9; Д.Ап.4,24; 14,15; 17,24; Откр.10,6; 14,7; Рм.11,36.
  2. Св. Јован Златоуст, In Hebr. Hom. 22,1.
  3. Јевр.11,3.
  4. 1.Мојс.1,1. 2.
  5. 1.Мојс.1,1.
  6. Св. Јован Дамаскин, De fide, II, 6; P. gr. t. 94, col. 880 A. B.
  7. 1.Мојс,3, 24; 19,1. 15; Јов.38,7; Ис.6,2-7; Лк.1,11-20; 2,9-13; Мт.1,20; 2,13. 19; 28; 2; Лк.24,4-8; Јн.20,12; Д.Ап.1,10-11; 5,19-20; 10,3; 12,7-11 итд.
  8. Јевр.1,14; ср. Мт.22,30.
  9. Св. Јован Дамаскин, De fide, II, 3; P. gr. t. 94, col. 869 A.
  10. Пс.8,5-7; Јевр.2,7; 2.Петр.2,11; Пс.102,20.
  11. Мт.4,1-11; Лк.4,1-13.
  12. 1.Јн.3,8.
  13. Ср. Јн.8,44; Јуд.6.
  14. Ср. 2.Сол.2,4. Ср. св. Кирил Јерусалимски, Catech. IV, 1; св. Дамаскин, De fide, II, 4; col.877 C.
  15. 1.Мојс.2,7; 1Кор.15,45.
  16. Orat. catech. c. 6.
  17. Јн.6,63.
  18. Јак.2,26.
  19. Ср. 2.Кор.5,1. 10; 1.Кор.6,20; 7,34; 3-5.
  20. Еклез.12,7; ср. Пс.145,4.
  21. Мт.16,16; ср. Лк.8,36-37; Мт.6,25-26; 10,28.
  22. Св. Макарије Велики, Homil. 30,5.
  23. Св. Григорије Богослов, Orat. II, 16 и 17; P. gr. t. 35 col. 425 AC.
  24. Orat. catech. c. 5.
  25. Св. Методије, De hominils opific. 5, 1.
  26. Мт.5,48.
  27. Мт.5,48.
  28. Ср. 1.Кор.6,20; 10,31; Мт.5,16.
  29. 1.Сол.2,12; Кол.1,10.
  30. Гал.2,20; Флб.4,13.
  31. 1.Мојс.1,28.
  32. Д.Ап.17,26.
  33. Ср. Рим.5,12-21.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *