НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
6. ТАЈНА СПАСИТЕЉЕВОГ ВАСКРСЕЊА И ТАЈНА СПАСЕЊА
 
Иако стварно мртав СВОЈИМ телом у гробу, Спаситељ Христос се показао јачи од смрти, јер је тело Његово било тело Бога Логоса, те га смрт није могла задржати у своме царству као плен. Богочовек је васкрсао, јер смрт није могла да Га држи у својој власти[1].
а) Место Васкрсења Христовог у Хришћанству. Нема догађаја, не само у Еванђељу већ и у историји рода људског, који је тако силно, неодољиво и непобитно посведочен као васкрсење Христово. Јер је Хришћанство, у својој целокупној историјској стварности и моћи, засновано на факту Христовог васкрсења. A TO значи: на вечито живој васкрслој Личности Богочовека Христа. Сва многовековна историја Хришћанства сведочи о томе. Јер ако има догађаја на који се могу свести сви догађаји из живота Господа Христа, Апостола, и уопште свеколиког Хришћанства, онда је тај догађај – васкрсење Христово. Исто тако, ако има истине на коју се могу свести све истине еванђелске, онда је та истина – васкрсење Христово. И још: ако има стварности на коју се могу свести све новозаветне стварности, онда је та стварност – васкрсење Христово. И најзад, ако има еванђелског чуда на које се могу свести сва новозаветна чуда, онда је то чудо – васкрсење Христово. Јер, тек у светлости васкрсења Христовог постаје потпуно јасан лик Христов, Његова Личност и дело Његово. Тек у васкрсењу Христовом добијају своје потпуно објашњење сва чуда Христова, све истине његове, све речи његове, сви догађаји еванђелски. Зато се празник Христовог Васкрсења – Ускрс, Пасха, тако светло и радосно празнује у Православној Цркви. (Ускрс се празнује 40 дана и опет сваке недеље током целе године).
Без васкрсења Христовогсве је сабласт, све привиђење: и Христос, и сва дела његова, и целокупно учење његово. Зато је и сам Спаситељ још за живота на земљи указивао на своје васкрсење као на догађај који ће објаснити и његову Личност и његово дело. Тако после свог Преображења Спаситељ наређује својим ученицима да никоме не казују шта су видели док Он не устане из мртвих[2]. Јер тек у светлости Васкрсења постаје јасан и догађај Преображења, и сав живот Богочовеков, и свеколико учење његово. Зашто? Зато што је тек васкрсењем својим из мртвих Исус непоречно и свеубедљиво посведочио да је Он заиста Бог и Син Божји.[3] До васкрсења свог Спаситељ је учио о вечном животу, али је васкрсењем показао да је Он заиста живот вечни. До васкрсења свог Он је учио о васкрсењу мртвих, али је васкрсењем својим показао да је Он заиста васкрсење мртвих. До васкрсења свог Он је учио да вера у Њега преводи из смрти у живот, али је васкрсењем својим показао да је победио смрт, и тиме осигурао осмрћеним људима прелазак из смрти у бесмртност. Једном речју: целокупно Спаситељево учење добија своју потврду и образложење у његовом васкрсењу.
Но без Богочовековог Васкрсења не би се могло објаснити ни апостолство Апостола, ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни подвижништво Падвижника, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, ни пост испосника, ни молитва молитвеника, ни кротост кротких, ни милосрђе милосрдних, нити икоји хришћански подвиг уопште. Да Господ Исус није васкрсао и као такав испунио своје ученике свеживотном силом и чудотворном мудрошћу, ко би њих, плашљивце и бегунце, скупио и дао им смелости, силе и мудрости, да онако неустрашиво, силно и мудро проповедају и исповедају васкрслог Господа, и онако радосно иду у смрт за Њега? А да васкрсли Спаситељ није њих испунио божанском силом и мудрошћу, како би они запалили свет неугасивим пожаром новозаветне вере, они – људи прости, некњижевни, неуки, сиромашни?
Да вера хришћанска није вера Васкрслог, и истог вечно живог и животворног Господа Христа, ко би Мученике одушевио за подвиг мучеништва, и Исповеднике за подвиг исповедништва, и Испоснике за подвиг испосништва, и ма ког хришћанина за ма који еванђелски подвиг? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин, који је издахнуо и умро на крсту, а са Њим – издахнуло би и умрло и дело његово и учење његово.
б) Истинитост и стварност васкрсења Христовог. Истинитост, стварност васкрсења Христовог проверена је најкритичкије од стране самих очевидаца, ученика Христових. Они нису олако поверовали у васкрсење Христово; напротив, проверили су га немилосрдним критицизмом. Може се смело тврдити: Апостоли су се насумњали у васкрсење Христово не само за себе, него и за све људе свих времена, за сву природу људску уопште.
Од саме прве вести о Спаситељевом васкрсењу, коју су чули од Марије Магдалене која је прва видела васкрслог Господа, Апостоли се односе са критичким неверјем према томе. Еванђелист пише: „Чувши да је жив и да га је она видела они не повероваше“.[4] Томе првом неверју додаје се друго: васкрсли Господ јавља се двојици ученика на путу за Емаус, и они отишавши јавише ученицима; и ни њима не вероваше[5]. Тада васкрсли Господ, да би своје неверне ученике уверио у своје васкрсење, пружа најопипљивији, најочигледнији психофизички доказ о себи васкрслом: показује им руке своје и ноге и једе пред њима. Еванђелист то овако описује: „Сам Исус стаде међу њих и рече им: мир вам! А они се уплашише и, поплашени будући, мишљаху да виде духа. И рече им: што се плашите? и зашто се јавља сумња у срцима вашим? Видите руке и ноге моје; ја сам главом. Опипајте ме и видите: дух нема тела и костију као што видите да ја имам. И кад то рече показа им руке и ноге. А како они још не вероваху од радости и чуђаху се, рече им: имате ли овде што за јело? А они му дадоше комад печене рибе и меда у саћу. И узевши поједе пред њима“[6].
Врхунац апостолског немилосрдног критицизма у проверавању стварности и истинитости васкрсења Христовог представља случај апостола Томе. Када остали Апостоли, којима се васкрсли Господ јавио, саопштавају Томи: видесмо Господа, – он им скептички одвраћа: „док не видим на рукама његовим ране од клинаца, и не метнем прста свога у ране од клинаца, и не метнем руке своје у ребра његова, нећу веровати“[7]. – И жељу овако упорног неверја васкрсли Господ задовољава. Еванђелист прича: „После осам дана опет беху ученици његови унутра и Тома с њима. Дође Исус кад врата беху закључана, стаде на среду и рече: мир вам! Затим рече Томи: пружи прст свој овамо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. – Уверен на тако очигледан и несумњив начин у стварност васкрслог Господа, Тома са вером узвикује: „Господ мој и Бог мој!“[8]
в) Васкрсење је темељ Хришћанства. Васкрсење Господа Христа је темељ на коме свети ученици његови зидају сву веру и проповед своју. Сва његова дела, уствари, ничу из тог једног Христовог дела. Јер, по речима св. Златоуста, Дела Апостолска садрже у себи, управо, доказ о васкрсењу, пошто је ономе који је поверовао у васкрсење било већ лако примити и све остало.[9] Посведочити и доказати васкрсење Христово за Апостоле значи: посведочити и доказати да је Исус Христос – Бог и Господ, Искупитељ и Спаситељ. Речима које говоре и чудесима која творе у име васкрслог Исуса они непрестано тврде и доказују да то кроз њих говори и дела Васкрсли Господ својом животворном и чудотворном силом. Сав свој апостолски позив они своде на сведочанство о васкрсењу Христовом; бити апостол значи сведочити васкрсење Христово.[10]
Без вере у васкрсење Христово немогућна је вера у Христа као Спаситеља,[11] Једном речју: немогућно је Хришћанство; немогућно је бити хришћанин. Зато Апостол Павле одлучно и јасно изјављује: „Ако Христос не уста, узалуд је проповед наша, узалуд и вера ваша“.[12] Све је изгубљено, све је пропало, ако Христос није васкрсао, вели св. Златоуст, објашњавајући ове апостолске речи.[13]
г) Неминовност васкрсења свих људи као последица Васкрсења Христовог. Иако је лично дело Богочовека, васкрсење Господа Исуса има свечовечански и свекосмички значај и силу, јер је Богочовек, родоначелник новог човечанства, те све што се тиче његове човечанске природе истовремено се тиче васцелог рода људског. Богочовек васкрсава да би васкрсењем своје човечанске природе пропутио пут у васкрсење целокупној природи људској.[14] У васкрсењу нашег Спаситеља, вели блажени Теодорит, ми имамо залог нашег васкрсења. Он је први разорио државу смрти, а за Њим, као за почетком и првином, несумњиво ће следовати и сва људска природа.[15]
Васкрснувши из мртвих, Господ Исус је васкрсење из мртвих учинио обавезним за све људе: и добре и зле. По свемоћном дејству Богочовековог васкрсења и његове силе сва се природа људска налази у власти те силе као исцељена од смртности. И сваки човек, пошто као људско биће има удела у свеопштој људској природи, мора васкрснути у последњи дан.[16]
И после васкрсења Христовог постоји смрт у овоме свету. Како то објаснити? Да, смрт постоји, али је благо даћу Богочовековог васкрсења она престала да буде за људску природу проклетство, ужас и страх, већ је постала као привремен и пролазан сан.[17] Ми и сада умиремо, вели св. Атанасије Велики, али не више као осуђени, него као.они који имају устати очекујемо опште васкрсење свију, које ће у своје време показати Бог који га је извршио и даровао.[18] Ми и сада умиремо пређашњом смрћу, изјављује св. Златоуст, али не остајемо у њој. А то не значи умрети. Власт смрти и истинска смрт је кад онај који је умро нема више могућности да се врати у живот; ако ће пак он после смрти оживети и притом живети бољим животом, онда то није смрт већ спасење.[19]
ђ) Васкрсење и морални препород људи. Да је Господ Исус заиста васкрсао и да као вечито жив непрестано делује, св. Атанасије Велики доказује и његовим непрекидним утицајем на морални препород људи међу свима народима. Јер само жива личност а не мртвац може деловати и имати утицај на људе. Пошто Спаситељ тако утиче на људе, и свакодневно свуда невидљиво убеђује премноге људе да приступају вери у Њега и да се покоравају његовом учењу, зар после тога може ико сумњати да је васкрсење Христово стварно било, и да је Христос жив, или боље, да је Он сам Живог? Зар је својствено мртвацу – душе људске приводити у такву тронутост да се они одричу отачких закона и клањају се Христовом учењу? Или, ако Христос не делује на људе, онда на који начин Он утиче да прељубочинац не чини више прељубе, човекоубица више не убија, лажљивац више не обмањује и да безбожник постаје побожан?[20]
Заиста, најјачи доказ Христовог васкрсења Је то што је умртвљени па васкрсли Христос показао после смрти такву силу, да је живе људе убеђивао да презиру и отаџбину, и кућу, и пријатеље, и рођаке, и сами живот – ради исповедања Њега, и да задовољствима овога света претпоставе шибање, опасности и смрт. Таква су дела својствена не мртвацу и не ономе који је остао у гробу, него васкрсломе и живоме.[21]
е) Васкрсење Христово и сазнање Цркве. Ако игде, он да несумњиво у животу Цркве, осећање људско неодољиво осећа и мисао људска јасно сазнаје: да је Богочовек Христос својим Васкрсењем заиста умртвио грех, победио смрт, сатро ђавола, разорио државу смрти, срушио ад, обновио, осветио, просветио, обесмртио људску природу, спасао свет, дао живот вечни људима, даровао нам опроштај грехова и велику милост, сав свет испунио радошћу, и подарио роду људском све што Бог љубави и неисказаног човекољубља може подарити.
Зато на Ускрс: ми празнујемо умртвљење смрти, разрушење ада, почетак вечнога живота.[22] Својим Васкрсењем Христос Бог нас преведе из смрти у живот, и од земље на небо.[23] Спаситељ наш, васкрснувши из гроба, васкрсе са собом сав род људски.[24] Васкрснувши трећег дана из гроба, Господ је са собом васкрсао и свет.[25] Христос васкрсе као што доликује Богу, подигавши са собом мртве као свемоћан,[26] а то значи: подигавши са собом сав род људски.[27]
Због изузетних и невиђених божанских дарова, којима je природу људску обдарио кроз своје Васкрсење Богочовек Христос, Ускрс је постао изузетни дан међу свима данима, и ускршња ноћ – изузетна ноћ међу свима ноћима. Ускрс је: дан који Господ створи, радујмо се и веселимо се због њега,[28] Ускршња ноћ је ваистину свештена, и свепразнична, и спасоносна, и светозарна ноћ светлоснога дана. Ускрс је празник над празницима и славље над слављима. Ускрс је зато највећи празник у Цркви Православној, а свака недеља је мали поновљени Ускрс. Зато ми хришћани празнујемо недељу као дан Господњи.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Д.Ап.2,24.
  2. Мт.17,9; ср. Мк.9,9.
  3. Рим.1,4.
  4. Мк.16,11.
  5. Мк.16,12-13.
  6. Лк.24,36-43.
  7. Јн.20,25.
  8. Јн.20,26-28.
  9. In Ata Apost., Homil. 1, 2; P. gr. t. 60, col. 16.
  10. Д.Ап.1,22; 1,32; 3,15; 4,10. 33; 5,30. 32; 10,39-41; 13,31; 17,3; 25,19; 26,23; 1.Kop.15,15; 2.Тим.2,8.
  11. Рим.1,3.
  12. 1.Кор.15,14. 17.
  13. In 1 ad Carinth., Homil. 29,2; P. gr. t. 61, col. 334.
  14. 1.Кор.15,21-22.
  15. Interpret. epist. 1 ad Corinth. cap. 15. v. 19. 20; P. gr. t. 82, col. 353 C.
  16. Јн.5,28-29.
  17. Ср. Јн.11,11; Лк.8,52; Мт.9,24; Мк.5,39.
  18. De incarnat. Verbi, 10; P. gr. t. 25, col. 113 C.
  19. In Hebr. Homil. 17, 2; P. gr. t. 63, col. 129.
  20. De incarnat. Verbi, 30. 21; Р. gr. t. 25, col. 148 B. C. D., 149 A. B. C. D.
  21. Св. Златоуст, In s. Ignatium Martyrem laudatio, 4; P. gr. t. 50, col. 539. – „Каква је ревност, пита св. Златоуст, побуђивала апостоле да стоје за мртваца? Какву су награду очекивали? Какву почаст? Они су побегли и од Њега живога чим је био ухваћен; а после смрти зар би могли бити онако смели за Њега да Он није васкрсао? Како то схватити? Да они нису хтели и нису могли измислити васкрсење које се није десило, види се из следећег. Њима је Спаситељ много пута говорио о васкрсењу, чак и непрестано понављао да ће устати после три дана (Мт.27,63). Стога, да Он није васкрсао, они би, као обманути и гоњени од целог народа, протеривани из кућа и градова, очигледно морали одустати од Њега; и они, као обманути Њиме и због Њега подвргнути страшним невољама, не би зажелели да шире такав глас о Њему. А да они нису могли измислити васкрсење да се оно није стварно десило, о томе не треба ни говорити. Уствари, у шта су се они при томе могли уздати? Да ли у силу своје речи? Али, они су били врло неуки људи. Да ли у богатство? Али, они нису имали чак ни штапа, ни обуће. Да ли у знатност порекла? Али, они су били сиромашни, и рођени од сиромашних. Да ли у знаменитост завичаја? Али, они су долазили из незнатних села. Да ли у своју многобројност? Али, њих није било више од једанаест, и то расејаних. Да ли у Учитељева обећања? Али у каква? Да Он није васкрсао, онда и остала његова обећања не би била веродостојна. И како би они могли укротити народни бес? Када врховни од њих није поднео речи жене служавке, а сви се остали, видећи га везана, разбегли, како би онда они помислили да иду у све крајеве земље, и да тамо усађују измишљену проповед о васкрсењу? Када се један од њих није одржао од претње жене, а други од самог погледа на узе, како су се онда могли одржати пред царевима, владарима и народима, где су мачеви, ужарени казани, пећи, безбројне врсте свакодневне смрти, да нису били окрепљени силом и помоћи Васкрслога? Учињена су била многобројна велика чудеса, и Јудејци се нису постидели ни једнога од њих, већ су распели Онога који их је учинио; а простим речима ученика зар би могли поверовати? Не, не! Све је то учинила сила Васкрслога“. (In Math. Homil. 89, 1; Р. gr. t. 58, col. 782-783).
  22. Ускрс, на јутрењу, Канон, песма 7.
  23. Тамо, песма 1.
  24. Тамо, песма 6.
  25. Недеља Антипасхе, у суботу на малом вечерњу.
  26. Трећа недеља по Ускрсу, на јутрењу, Канон, песма 7.
  27. Тамо, песма 6.
  28. Ускрс, на јутрењу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *