НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
ТРЕЋИ ДЕО
 
ОСНОВНЕ ИСТИНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНСКЕ ВЕРЕ
 
I. О БОГУ
 
Свакодневно искуство сведочи нам да ниједно биће не живи само собом и од себе, већ много штошта позајмљује од других бића око себе. Травка, да би постојала, храни се светлошћу и топлотом сунца, ваздухом, водом и свим осталим силама природе. Што важи за травку, важи за све биље, за све животиње, и за сва бића редом: од протоплазме до човека. Исти закон влада и у свему ономе што постоји у космосу, Тако, земља живи сунцем и свим силама нашег сунчаног система; наш сунчани систем живи космосом; космос пак мора живети неким бићем које је веће од њега и представља собом Свебиће. То Свебиће може бити само Бог. Нема сумње, сва су бића главним нервом свога постојања везана за Свебиће, које им, посредно или непосредно, даје све што им је потребно за постојање. Отуда, основна истина, на којој стоје и помоћу које постоје све остале истине живота и света, јесте истина о Богу. Ма којим путем ишла људска мисао кроз тајанства и загонетке овога света, мора на крају крајева доћи до сазнања: да иза овако тајанственог, загонетног, чудесног и огромног света постоји неко свемоћно Биће, које држи у постојању све што постоји и даје живот свему што живи.
Ако се логички мисли до краја, човек мора доћи до оваквог закључка: све стваралачке силе у овоме свету долазе, и морају долазити, од неког бића које је и веће, и дубље, и моћније, и мудрије, и трајније од овога света.
Сам живот је нешто несравњено шире, јаче, независније и огромније од човека. Значи, живот је нешто што човек није могао ни измислити ни створити, стога стваралац и давалац живота мора бити неко биће несравњено веће и моћније од човека. Оно што ми људи називамо свешћу, осећањем, толико је тајанствено, загонетно и сложено, да се не може произвести ни у једној лабораторији људске науке. То мора бити дар неког бића које је несравњено умније и савршеније од човека. А то биће може бити само Бог.
Човек је личност и најсавршеније биће у сфери земаљских стварности. А ми људи знамо да човек не може додати себи једно ново чуло, а камоли измислити и створити свет, сазнање, савест, осећање, и из свега тога саставити личност. Судећи по свему, личност није творевина ни човека ни неког бића нижег од човека. Свим својим бићем, личност указује на неко биће које је као личност несравњено савршеније и моћније од човека. Та савршена Личност, то савршено Биће јесте Бог.
 
БОГ КАО АПСОЛУТНО И ЛИЧНО ДУХОВНО БИЋЕ
 
Сам човек, и све што постоји у свету, јесте нешто ограничено и релативно. А ограничено је тиме што се око његових граница налази нешто шире и веће од њега. И тако идући од више ограниченог ка мање ограниченом, ми најзад долазимо до појма о безграничном Бићу.
Тако исто, све што је релативно, релативно је стога што према њему и око њега постоји нешто апсолутно. Устројство, хармонија, логичност свега релативног указују да иза њих стоји апсолутно Биће као свезнајући и свемоћни творац свих релативних бића. У односу према Богу који је апсолутно Биће сва створена бића су релативна и ограничена. Два апсолутна бића не могу постојати, јер постојање једног апсолутног Бића логички искључује постојање другог таквог Бића.
Ми људи знамо: у нашем сунчаном систему човек је најсавршеније биће. И то биће је личност. А личност представља нешто најсавршеније, најхармоничније и најкомпликованије у нашем земаљском свету. Питање је, како је човек постао личност када је све око њега несавршеније од њега и када сам он није у стању да пронађе психофизичку формулу своје личности, а камоли да ту личност створи? Логички одговор може бити само један: човека је могло створити као личност само биће које је и само савршена Личност. А таква Личност јесте Бог. Апсолутно биће ми не можемо замислити савршеним ако није Личност. Јер и човек је међу земаљским бићима најсавршеније биће зато што је личност.
Нема сумње, Бог је апсолутно и лично биће. Али та апсолутност и та савршена личност претпостављају потпуну духовност. Јер, када би Бог био, макар у најмањој мери, материјално биће, Он би самим тим био ограничен, јер је материја зато материја што има граница, што се не може замислити без ограничености. Апсолутно биће мора бити духовно, јер је безгранично и бескрајно. Савршена личност мора бити духовна по природи, јер су битне особине свесавршенства – бескрајност, безграничност и апсолутност. Према томе, Бог је бескрајно, безгранично, апсолутно и лично духовно биће.
 
САДРЖИНА, КАКВОЋА И ГРАНИЦЕ ЉУДСКОГ БОГОПОЗНАЊА
 
Људско познање Бога зависи од две ствари: прво, од природе људских органа сазнања и друго, од природе предмета сазнања. Искуство нам сведочи: људски органи сазнања су ограничени, релативни и несавршени, стога и наше познање Бога јесте ограничено, релативно и несавршено,
Садржина и каквоћа људског познања Бога зависи колико од садржине и каквоће људских органа сазнања, толико и од садржине и каквоће самог предмета сазнања: Бога. Бог може бити, и јесте, предмет људског познања само утолико, уколико су органи људског сазнања способни да Га приме. Од безграничног Бога, људски ограничени органи сазнања могу захватити нешто; од апсолутног Бога, људски релативни органи сазнања могу докучити нешто.
Људско сазнање је ограничено, релативно и несавршено не само у области познања Бога него и у свима осталим областима познања. И у научној, и у философској области познања, људско сазнање може ићи само донекле и у висину, и у дубину, и у ширину. Но оно није у стању да обухвати и докучи последњу суштину ствари, живота и света. Кант је тачно изразио ограниченост, релативност и несавршеност људског сазнања, када је разграничио свет: на свет нуменa, тј. суштина недосежних људском сазнању, и на свет феномена, тј. појава подложних људском сазнању. И философија и наука приказују нам свет са његове појавне стране, док суштина света остаје недоступна философском и научном сазнању.
Пошто ово важи у области познања у коме је реч о видљивом, материјалном свету, утолико је природније да то исто важи и у области познања Бога, који је по свему нешто несравњено веће и тајанственије од видљивог, материјалног света. Као што људско сазнање није у стању да докучи суштину света, тако неупоредиво више није у стању да докучи ни суштину Бога. О томе Свето Писмо вели: Бог живи у светлости којој се не може приступити; Њега нико од људи није видео, нити може видети.[1]
Оно што се може сазнати о Богу јесте делатност и дела Божија у свету („енергије“ Божје). Те доступне сазнању силе Божје и енергије по природи својој су вечне. Суштина пак Божја, коју те силе јављају, остаје недоступна за људско сазнање. Помоћу својих органа сазнања људи могу познати дела Божија у свету и себи, и на основу њих говорити о Богу и Његовим особинама. Уствари, тиме се и баве такозвани логички докази људски о постојању Бога. Међу њима су најглавнији ови: космолошки, телеолошки, религијско-историјски и морални доказ.
 
1. КОСМОЛОШКИ ДОКАЗ[2]
 
Желећи да познаду Бога, људи су створили космолошки доказ о постојању Бога. Он се заснива на логичкој поставци: nullus effectus sine causa – нема последице без узрока. Свака ствар и свака појава у свету има свој узрок. Према томе, и овај космос мора имати свој узрок. Иза свих узрока свију ствари и појава у космосу мора посто јати неки Праузрок. Тај Праузрок и јесте Бог.
Космос је нешто несравњено веће, јаче и моћније од свега што човек види у себи и у свету око себе. Стога и узрок космоса мора бити неко биће неизмерно веће, јаче и моћније од човека. То биће може бити само Бог.
 
2. ТЕОЛОШКИ ДОКАЗ[3]
 
За људски разум је очигледна чињеница: у васиони влада поредак, ред и хармонија. Нека мудра целисходност и неки логички план опажа се у свему: од највећег до најмањег, од бесконачно великог до бесконачно малог. Та целисходност и тај план примећују се не само у сунчаним системима и звезданим јатима, него и у свима бићима и стварима, од највећих до најмањих. Очигледна је нека чудесна целисходност и у органском и у неорганском, и у психофизичком и у психичком свету. Људски разум стоји запањен пред целисходношћу устројства и рада не само једне пчеле него и једног атома, не само човекове свести него и човекових чула.
Та чудесна целисходност не потиче од човека, нити од неког нижег бића. Јер човек, иако разумно биће, нема ни толико памети ни толико моћи да може створити једнога мрава или један листић љубичице, а камоли чудесну целисходност која влада васионом и свиме што је у њој. Нема сумње, целисходност, која влада свуда и свиме, указује људском духу на неког творца и уметника, несравњено мудријег и моћнијег од човека. Такав творац и уметник може бити једино Бог.
Као што ћемо из даљих излагања видети тачност космолошког и телеолошког доказа потврђује и сама наука.[4]
 
3. МОРАЛНИ ДОКАЗ
 
Човек има у себи силу којом разликује добро и зло, којом процењује вредност добра и зла, и којом хвали једно а осуђује друго. Та сила јесте савест. И у њој – морални закон. Сама по себи, савест је нешто што не постоји код бића нижих од човека. Али је ни сам човек није могао створити, јер је јача од човека: мучи га када зло чини, испуњује га радошћу када добро чини. То показује да је човеку могао дати савест само Бог као биће савршено праведно и савршено мудро.
Наше људско искуство сведочи нам: човек није у стању ни да достојно награди човека за добро ни казни за зло. То може учинити само свезнајуће, свемудро и свесавршено биће. А такво биће јесте само Бог.
 
4. РЕЛИГИЈСКО-ИСТОРИЈСКИ ДОКАЗ
 
Постоји чињеница: у историји света, од најстаријих времена па све до данас, није било на земљи народа који не би веровао у неко божанство, Из те чињенице разум људски изводи закључак: пошто је вера у Бога општа карактеристика свих народа свију времена, логично је и природно закључити да Бог постоји. Јер једна општа појава као што је вера у Бога мора имати и један општи узрок као што је Бог.
Овај доказ оснива се уствари на психолошком доказу, по коме је људској души урођена чежња и тежња за бескрајним, за бесконачним, за вечним. А то значи – за Богом. А та чежња у човека за Богом води порекло од самога Бога.
 
БОГ У СВЕТОМ ОТКРИВЕЊУ
 
Истину о Богу, о његовом постојању, својствима и делима најбоље и најверније открива и даје Свето Откривење.
Такозвани логички докази о постојању Бога немају, нити могу имати вредност „стварних“ доказа, јер су засновани на принципима ограниченог, релативног, несавршеног и огреховљеног људског разума и чулног опажања. Они немају вредност „стварних“ доказа још и стога што истина о постојању Бога није логичка „претпоставка“ коју треба доказивати путем логичких силогизама или закључака. На основу „логичких доказа“ постојање Бога може се, у најбољу руку, указати и наговестити, али не и стварно показати. Јер се логички докази губе у противуречностима слабе људске ограничене логике. Међутим, истина бића и егзистенције Божје је изнад људске логике. Зато, „научним путем“, у строгом смислу речи, не може се доказивати постојање Бога. Наука се бави оним чињеницама које подлежу чулном опажању, тј. феноменима или појавама. Бог није предмет обичног чулног опажања и схватања заснованог на њему, зато не може бити предмет научног истраживања. Наука ради по утврђеном методу посматрања, анализе и синтезе. Али се такав метод не може применити у доказивању постојања Бога због саме природе Божје која је бескрајна, апсолутна, невидљива, неухватљива, недознајна, недостижна, вечна. Недосежан за научна средства сазнања, Бог се не може научним путем ни сазнати, ни доказивати. Али то још никако не значи да Бог не постоји.
Пошто се помоћу логичких доказа Бог не може ни познати ни доказати, то је неопходно да човеку притекне у помоћ Свето Откривење. Сама природа Божанства чини неопходним и Откривење, и Цркву, и веру. Основна истина Откривења о Богу јесте: по својој бесконачној природи Бог је невидљив и живи у неприступачној светлости,[5] зато не може бити предмет људског „научног сазнања“ и логичких надмудривања. Бог је предмет наше вере и благодатног искуства.
Бога, чија је суштина недокучна за људски разум, људи могу знати само онолико колико је Он сам открио себе. Знање о Богу добија се као дар од Бога, као откривење Божије.[6] Без помоћи Божије немогућно је познати Бога. Св. Иринеј вели: „Нико не може знати Бога ако га Бог не научи, тј. Бог се не може познати без Бога“.[7]
 
СВОЈСТВА БИЋА БОЖЈЕГ
 
Биће Божје, недоступно људском разуму по својој суштини, доступно је донекле кроз своја вечна својства и дејства. Под својствима Божјим разумемо оне особине које Бог има као Бог. Кроз љубав, правду, доброту, свемогућство и остала своја вечна својства Бог нам саопштава онолико стварне истине о себи колико је људима потребно за живот и спасење. А по учењу Светога Откривења, својства Божја су: самобитност, неизменљивост, свудаприсутност, свезнање, свемудрост, слобода, свемогућство, доброта, светост, праведност, блаженство, љубав. Он се преко њих нама саопштава и открива, остајући по суштини Својој неприступан за сва створена бића.
 
ЈЕДИНСТВО БИЋА БОЖЈЕГ
 
Бескрајан, безграничан, вечан, апсолутан бићем Бог је, у исто време, један једини. Јер када би поред Бога постојало још неко биће равно Њему, онда Он не би био бескрајан, безграничан и апсолутан, већ крајан, релативан и ограничен. Једном речју: Он не би био Бог. Јер „ако Бог није један, онда не постоји“.[8]
Сам појам о Апсолутном неминовно претпоставља и појам о једном. Јер апсолутно биће је тиме апсолутно што је једно, пошто два или више апсолутна бића не могу постојати а да не престану бити апсолутна. Другим речима, два или више богова као апсолутна бића не могу постојати.
Основна божанска истина, на којој стоје све истине Откривења, јесте ова: постоји један једини истинити Бог и Господ.[9] Сам Господ Христос чини зависним спасење људи и стицање вечнога живота од познања и исповедања вере у једног јединог и истинитог Бога.[10] Али исто то хришћанско Откривење учи нас да је Бог један по бићу, по Божанској природи својој, али и тројичан по лицима, то јест да је један и једини Бог: Отац, и Син и Дух Свети.[11]
 
О СВЕТОЈ ТРОЈИЦИ
 
Свето Откривење нас учи, дакле, не само да је Бог један по бићу, него и тројичан по лицима. Сва три Лица Св. Тројице: Отац, Син и Дух Свети сачињавају једно Божанство, и стога нису три бога него један Бог: Отац, Син и Св. Дух. Свако Божанско Лице (Ипостас) има у пуној мери сва божанска савршенства, те су сва три Лица у свему по природи једнака, једносушна и равна по Божанству. То значи: и Отац је Бог, и Син је Бог, и Дух Свети је Бог; али нису три бога него један једини Бог – Света, Животворна и нераздељива Тројица. У Светој Тројици свако Божанско Лице има своја лична својства или особине. Лична особина Оца јесте нерођеност, Сина – раћање од Оца, Духа Светога – исхођење од Оца.
Иако нам Откривење јасно казује и силно посведочава истину о Св. Тројици, ипак нам не објашњава како су и на који начин три божанска Лица Један Бог. То је тако у Богу и то је тако дато нашој вери, јер је то тајна коју људски разум не може схватити нити речи изразити. Нама је о Светој Тројици откривено онолико колико нам је потребно за наше спасење, за наш побожни живот у овом и вечни живот у оном свету. Зато се ми и крштавамо (и крстимо): у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт.28,19).
 


 
НАПОМЕНА:

  1. 1.Тим.6,16; Јн.1,18.
  2. Реч „космолошки“ је сложеница од две грчке речи: космос, што значи васиона, свет као уређена целина, и логос, што значи реч, учење, наука.
  3. Реч „телеолошки“ долази од грчке речи: телос, што значи циљ, сврха, и речи логос о којој смо већ говорили (у претходној напомени).
  4. Види стр.
  5. 1.Јн.4,12; Јов.1,18; 2.Мојс.33,20; 1.Тим.6,16.
  6. Мт.11,27; ср. Јн.14,7-11; 1.Кор.2,10; Рим.8,16; 1.Јн.4,13; Д.Ап.5,32.
  7. Contra haereses IV, 6, 4.
  8. Тертулијан, adv. Marc. I, 3.
  9. 5.Мојс.4,39; ср. 4,35; 32,39; Ис.Нав.2,11; Ис.44,8; 3.Цар.8,60; 2.Мојс.20,2. 3; 5.Мојс.5,6-7; Пс.80,11; 5.Мојс.6,4; Пс.85,8. 10; 5.Мојс.3,24; 2.Цар.7,22; Ис.45,21; Ис.45,5; Пс.17,32; 2.Цар.22,32; 2.Мојс.15,11; Ис.43,11; Ос.2,23; Захар.14,9; Мал.2,10.
  10. Јн.17,3.
  11. Мт.28,19; Лк.1,35; Јн.1,1; 10,30; 15,26; 2.Кор.13,13; Тит.3,4-6; 1.Јн.5,7; Откр.4,8 итд.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *