Проф. Велимир Хаџи-Арсић
ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
О ЦРКВИ КАО БЛАГОДАТНОМ ЦАРСТВУ БОЖЈЕМ
Све што је Христово има богочовечански карактер. Отуда и Црква, основана Богочовеком, има богочовечанску мисију и богочовечански карактер. Зато што је од Богочовека, Црква је пре свега богочовечанска заједница: заједница Бога и људи. У њој је Бог увек на првом месту а човек на другом: Бог води, човек је вођен; Бог спасава, човек се спасава; Бог освећује, човек се освећује; Бог просвећује, човек се просвећује; Бог ради, човек сарађује. Један исти живот који долази од Бога у Цркви се даје свима верницима; тако и истина, и правда, и љубав, и доброта, и све божанске силе: долазе од Бога, и Богом се дају у Цркви свима. То је тако, јер је Црква, по речима апостола Павла, тело Христово[1]. А то значи: Црква је богочовечански oргaнизам; њега оживљује и држи у постојању сам Богочовек. То је Он објавио када је себе назвао чокотом а своје следбенике лозама[2]. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и следбеници Христови ако не буду у Њему. Јер без Њега не могу чинити ништа истински добро, праведно, свето, божанско, бесмртно, вечно[3].
То показује да је живот Цркве – органска заједница Бога и човека, Божјег и човечјег. Само накалемљен свим бићем на Богочовеку (а накалемљује се човек вером, љубављу, молитвом и осталим еванђелским благодатним врлинама),човек добија животворне силе од Богочовека Светим Духом и тако оспособљује себе за еванђелска и божанска дела, мисли, осећања, жеље. По свему, Црква је богочовечански организам, и са тим – богочовечанска организација. Прво организам, па онда организација. Као богочовечанска организација, заједница или друштво Црква се одликује од осталих људских организација, заједница и друштава тиме што она представља и стварно јесте један живи, недељиви организам, једно живо и недељиво тело Христово. Глава тога тела је Богочовек Христос, а чланови су тога тела хришћани[4]. То богочовечанско друштво, као тело Бога и Спаситеља, има сва спасоносна средства и силе које су неопходне за спасење сваког посебно и свих људи скупа. Стога се може рећи: Црква је Богом установљена богочовечанска заједница људи у Христу, који су Духом Светим сједињени православном вером, законом Божјим, јерархијом и светим тајнама.
На истини да је Бог, Исус Христос је саградио своју Цркву[5]. Црква осећа и зна себе као Тело Господа Христа. Њено постојање, сила и моћ потпуно зависе од Божанства Господа Христа. Само тиме што је Христос – Бог, Црква је божанска установа и ризница божанске благодати. Када Христос не би био Бог, Црква не би могла непрестано чинити божанска дела у свету: отпуштати грехе, исцељивати од зла и смрти, ослобађати од ђавола, давати дарове Духа Светога. Од Божанства Христовог долази сила њене целокупне делатности и живота.
По природи својој Црква је у исто време и видљива и невидљива, и божанска и човечанска. Она је видљива, јер је њен оснивач – оваплоћени Бог који је као видљив живео међу људима; јер благодат спасења даје људима кроз видљива средства; јер јавно исповеда веру Христову; јер има видљиву апостолску јерархију; јер има видљиве људе за своје чланове; јер живи у видљивом свету. Али она је и невидљива, јер је невидљива глава њена – Христос; јер је невидљива душа њена – Свети Дух; јер је невидљива благодат спасења; јер су невидљиви њени преминули чланови. Као што је Богочовек тајанствено и несхватљиво јединство Бога и човека, тако је и Црква тајанствено и несхватљиво јединство божанског и човечанског елемента. Због овог тесног јединства божанског и човечанског елемента, Црква је, иако видљива установа, ипак предмет вере. Стога Други Васељенски Сабор деветим чланом Символа вере и прописује веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
Црква је једна и на земљи и на небу, и једна јој је глава: Господ Исус. Она је у исто време и земаљска и небеска: земаљска је уколико је на земљи и уколико јој припадају сви православни хришћани који живе на земљи; небеска је уколико јој припадају они који су преминули са вером и побожношћу и сада живе на небу[6].
У Цркви као телу Христовом непрекидно и у изобиљу борави невидљива благодат Божја. Да је тако, сведочи нам то што је Спаситељ глава Цркве, а Он је – „пун благодати и истине“[7], и том благодаћу и истином непрестано испуњује тело своје, Цркву. Ова благодат никад неће пресахнути у Цркви, јер је Спаситељ рекао: „Сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“[8]; и: „Ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века“[9]. Исто тако, Спаситељ је послао од Оца Цркви својој Духа Светог да буде у њој довека[10]. Ове речи показују да свемоћни и вечни Спаситељ непрекидно борави у Цркви својој, испуњује је својом благодаћу и истином, освећује и спасава све који су у њој и побеђује све који су против ње.
НАПОМЕНА:
- Еф.1,23; Кол.1,24.
- Јн.15,5.
- Јн.15,1-8.
- Еф.1,22-23; Кол.1,18; Еф.5,23.
- Мт.16,16-18.
- Јев.12,22-24.
- Јн.1,14-16.
- Мт.16,18.
- Мт.28,20.
- Јн.14,16-17 и др.
hvala