ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
III. О ХРИСТУ СПАСИТЕЉУ И СПАСЕЊУ
 
Својим целокупним историјским искуством људски род Је показао да је немоћан и беспомоћан пред главним непријатељима својим: грехом, смрћу и ђаволом. Ma c које стране посматран, род људски је и у целини и у сваком посебном људском бићу – роб греха, смрти и ђавола. Да је тако показује чињеница: сви људи умиру, јер су сви смртни. Робовању смрти доказ је робовање греху, јер грех рађа смрт, и робовања ђаволу, јер је ђаво творац греха и смрти. To робовање рода људског греху, смрти и ђаволу, спречавало је, и спречава, у сваком погледу људе да постигну крајњи циљ свога постојања: божанско савршенство.
Кроз све своје напоре род људски је, посредно и непосредно, чезнуо за једним: да се спасе и ослободи смрти, тог најљућег и најсвирепијег непријатеља свог. На томе је он радио кроз све своје религије, философије, науке, културе. Али никако и ничим није у томе успевао. Увек је остајао роб смрти. A TO значи: посредно је остајао роб греха и роб творца греха и зла – ђавола. A грех и ђаво су плански удаљавали род људски од Бога као Свеживота и Свебића и потапали га у смрт и небиће. Тако је све људско заражено смрћу као неизлечивом болешћу. A TO значи: заражено грехом и сатанизмом као неуништивом за људе епидемијом. Људи, беспомоћно робље греха, смрти и ђавола, нису могли међу собом пронаћи ни лека ни лекара за ту болест н за ту епидемију.
Такве историјске стварности приморавају људску логику на овакав закључак: од смрти могао би човека ослободити и спасти само Бесмртни, од греха – само Безгрешни, од ђавола – само Бог. Другим речима: од греха, смрти и ђавола могао би спасти само победитељ смрти, греха и ђавола, тј. Бог.
Пошто су у питању живе и самосталне људске личности, то би и Спаситељ људи морао бити личност, али личност која није роб греха – тј. безгрешна, која није роб смрти – дакле бесмртна, која није роб пролазнога – вечна. А таква личност може бити, и јесте, само Бог.
Због свега тога човеково спасење од греха, смрти и ђавола може се обавити само помоћу његовог сједињења са Спаситељем. Јер сједињујући се са Безгрешним, човек добија силу да савлада и победи грех; сједињујући се са Бесмртним, добија силу да савлада и победи смрт; сједињујући се са Богом, добија силу да савлада и победи ђавола. Само Бог као Спаситељ даје, извршује и обавља спасење. Стога св. Атанасије Велики каже: „Од Спаситеља је спасење као од светлости осветљење“.[1]
Историја рода људског зна само за једног таквог Спаситеља. To je оваплоћени Бог, Господ Христос: историјски Богочовек. Ако људи хоће да непристрасно и објективно остану верни чињеницама, онда све чињенице из Богочовековoг живота сведоче и тврде: Богочовек je у историји нашег земаљског света заиста једини спаситељ људи од греха, смрти и ђавола.
Кроз све своје историјске делатности људи су свесно и несвесно, вољно и невољно, посредно и непосредно чезнули за таквим Спаситељем и таквим спасењем. А и сам је Бог својом божанском мудрошћу припремао људе и водио их таквом Спаситељу и таквом спасењу. Пошто је још пре стварања човека предвидео да ће човек пасти у грех и залутати у беспућа и поноре зла, Тројични Бог је решио да палог човека спасе оваплоћењем Сина Божјег, кога Еванђеље назива још и Богом Логосом.[2] А Логос значи: Разум, Мудрост, Реч, Смисао, Логика.
Припремање рода људског за Спаситеља и спасење Бог је вршио преко изабраног народа и преко незнабожаца. Изабрани народ припремао је преко својих светих изабраника: старозаветних Патријараха, Пророка, Праведника. Незнабошце је Бог припремао за Спаситеља и спасење помоћу природног откривења.
 
ТАЈНА ОВАПЛОЋЕЊА СИНА БОЖЈЕГ
 
Пратећи род људски на свима путевима и беспућима зла и греха, Промисао Божји изводио је против сваког зла божанско добро, док најзад против целокупног ђаволског зла у свету није извео целокупно божанско добро у лицу Богочовека Христа.
Ако икаква појава у овом загонетном свету заслужује да сс назове тајном, онда је то на првом месту: личност Исуса Христа – оваплоћеног Бога. Посматрали је ма с које стране, ова је Личност историска чињеница која је једновремено и неодољиво реална и неодољиво тајанствена. Ако је у Хришћанству ишта велика тајна, онда је то – оваплоћени Бог. Величина ове тајне састоји се у томе што Логос који је Бог постаде човек не преставши бити Богом.[3]
У Богочовеку је људска природа нашла свој вечни смисао и циљ. Тек у Њему – човек је нашао себе, свој божански оригинал који je у њему био унакажен и искварен грехом, злом и смртношћу. Оваплоћен у човека, бесконачни Бог је показао, да Бог у човеку, и нераздељиво сједињен са човеком, јесте нешто најприродније и најнормалније за људско биће.
Оваплоћењем својим Бог је на најочигледнији начин ушао у саму матицу људског живота, у срце, у центар свега. Потиснут грехом из света, тела и душе људске, Бог се оваплоћењем враћа у свет, тело и душу, постаје човек, и из човека ради за човека. До оваплоћења Бога, вели св. Златоуст, постојао је расцеп, раселина, провалија између неба и земље, али је Господ својим оваплоћењем сјединио небески свет са земаљским,[4] духовно са вештаственим, невидљиво са видљивим.[5] Сјединивши собом све, Богочовек ја постао центар око кога круже сва бића и све ствари.[6]
Оваплоћење Бога збило се онда када је, по речима св. Григорија Ниског, корен зла на најразноврсније начине проклијао у људским слободним вољама и када је зло достигло крајњу меру, те није било ни једне врсте порока на коју се људи не би одважили.[7]
У тајни оваплоћења Бога Логоса људско се сазнање сусреће са свима тајнама Божјим. Зато од схватања и објашњења ове тајне зависи схватање и објашњење и осталих тајни Божјих: о свету, човеку, животу, смрти, спасењу, освећењу, савршенству и циљу света и човека. У тајни оваплоћења је тајна личности Исуса из Назарета. Схвати ли се правилно оваплоћење Бога, схватиће се правилно и дело оваплоћеног Бога.
Ко иоле непристрасно приступи изучавању живота Исусовог, мора стећи убеђење: да је спаситељски подвиг Исусов дело његове тајанствене Личости. To ce двоје не може ни делити ни растављати. Исус спасава зато што је Спаситељ. Без његове божанске Личности његова наука не може спасавати људе од греха, смрти и ђавола. Само Њиме она је – дух и живот.[8] Без Њега, она занавек остаје – теорија, апстракција, утопија.
Сам вечито жив и животворан, Господ Исус и науку своју чини вечито живом и животворном. Уствари, Он следбеницима својим, својој Цркви, оставља своју Личност, a ca њом и своју науку: Он је са њима и у њима у све дане до свршетка века.[9] У томе је основна разлика између Господа Исуса и осталих оснивача природних религија. Али, пошто је Христова наука неодвојива од његове Личности, то се најпре мора изложити тајна личности Исусове, па тек онда приступити објашњењу дела спасења које је Он извршио. Од решења проблема његове Личности зависи решење проблема спасења човека и света од греха, зла и смрти.
 
О ЛИЧНОСТИ ИСУСА ХРИСТА
Ако има бића у коме су се стекле све тајне неба и земље, онда је то биће – Исус из Назарета. Све што је небеско, онострано, натприродно, божанско постигло је у њему своју земаљску овострану, физичку реалност. Кроз Њега је невидљиво постало видљивим, небеско – земаљским, божанско – човечанским, онострано – овостраним, Бог – човеком. Све тајне неба и земље у Њему су тако чудесно здружене, сљубљене, сједињене, да је неосетан и природан прелаз оностраног у овострано, метафизичког у физичко, натприродног у природно, божанског у људско. Сва тајна Бога и сва тајна човека оваплотиле су ce у Њему, и то је оно што Га је учинило јединственом и изузетном Личношћу. Као такав Он је највеће чудо како за људе, тако и за анђеле. А ако се и ђаволи ичему чуде, чуде се Богу у телу.[10] Отуда је Он – „једино ново под сунцем“.[11]
Нема личности у историји света око које је никло толико питања, око које се толико спорило и говорило и око које су толики људи падали и дизали се.[12] Њу не може обићи ни једна душа на своме путу ка вечној истини. „Шта је ово?“ питали су се у чуду савременици и очевици Господа Исуса?[13] Шта је ово? питају се људи свих времена чим се сретну са загонетним Исусом из Назарета.
Тешко је уму и срцу људском cнаћи ce пред овако необичним проблемом и чудом. А одговорити правилно на питање, ко је и шта је Исус из Назарета, – немогуће је без помоћи Божје, без откривења Божјег. To посведочава сам Исус. Његови присни ученици који су дуго времена ишли за Њим, присуствовали па и учествовали у његовим доживљајима, делима и поукама, никако нису могли да силом свог људског сазнања схвате ко је Он, шта је Он. И Он, тајна над тајнама, пита своје ученике: А ви, шта мислите, ко сам ја? И када апостоли одговарају: Ти си Христос, Син Бога живога, – Господ Христос им показује да им је ту истину о Њему открио Отац небески, а не њихова људска крв, људски ум, људско срце.[14]
Тако је сам Господ Исус једном засвагда показао начин на који се може једино правилно решити проблем његове Личности, и одговорити на питање ко је и шта је Исус Христос. Ту одговара сам Бог кроз Свето Откривење, јер „нико не може Исуса назвати Господом осим помоћу Духа Светог“.[15] Тајна личности Исусове открива се Духом Светим.
Божанско Откривење казује нам три истине о Исусу Христу, три истине које сс своде на једну истину. А те су три истине ове: 1) Исус Христос је истинити Бог, 2) Исус Христос је истинити човек и 3) Исус Христос је истинити Богочовек.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Sermo major de fide, 22; P. gr. t. 26, col. 1276 A.
  2. Јн.1.1; Д.Ап.2,23; Еф.1,9; Кол.1, 26; Рим.16,25; 1.Пет.1,20; Еф.3,9-10; 1.Кор.2,7.
  3. Св. Кирил Александријски, Ad reginas de recta fide, Orat. II, 33; P. gr. t. 76, col. 1377 B.
  4. In Ephes. hom. 1,4; P. gr. t. 62, col. 15.
  5. Св. Максим Исповедник, Expositio orations Dominicae; P. gr. t. 90, col. 877 B.
  6. Он, Mystagogia, c. 1; P. gr. t. 91, col. 668 AB.
  7. Orat. catech. c. 29; P. gr. t. 45, col. 7 AB.
  8. Cр. Jн.6,63.
  9. Ср. Мт.23,20; 10,40.
  10. Ср. Мт.4,1-11.
  11. Св. Ј. Дамаскин, De fide, III, 1; P. gr. t. 94, col. 948 B.
  12. Cp. Лк.2,34.
  13. Cp. Лк.1,27.
  14. Мт.16,15-17.
  15. 1.Кор.12,3; ср. 2,11.

Један коментар