ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
г) МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО УЧЕЊЕ О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА
 
Једно од животних питања човекових, тј. једно од оних његових питања која он као разуман и свесна личност није никада могао да избегне, јесте: како је постао човек?
Насупрот хришћанском схватању постанка човека, материјализам, односно механички трансформизам учи да је човек постао из истих узрока и на исти начин као и сва остала органска бића. У ланцу механичког трансформирања ових бића, који се у току времена стварао по једним и истим законима слепе природе, човек не представља ништа друго до последњи беочуг. Према томе, непосредног претка човековог треба тражити не другде, већ међу представницима оних животињских врста које су, после човека, најразвијеније и по својим особинама човеку најсличније. A како су такозвани човеколики мајмуни – горила, шимпанза, орангутан и гибон – у сваком погледу човеку најсличнији, то и човек води своје порекло од њих. To порекло није непосредно већ посредно, јер човек није непосредни већ посредни потомак ових мајмуна. Непосредни предак човеков је такозвани питекантропос[1] или мајмун-човек који је давно изумро, но чији је скелет доцније пронађен у земљи.[2]
Доказе за тачност свога учења о мајмунском пореклу човека представници механичког трансформизма налазе у чињеницама које нам пружају: упоредна анатомија[3] и физиологија,[4] ембриологија[5] и палеонтологија.[6] Тако, на пример, по њиховом мишљењу:
а) Упоредна анатомија и физиологија јасно говоре о томе да између телесне грађе мајмуна и човека, као и између функција њихових органа постоји велика сличност. Та сличност је покаткад толика, да су чак и закржљали остаци – такозвани „рудименти“ – појединих органа мајмунског и човечјег тела истоветни.[7]
б) Ембриологија доказује да „онтогенеза“[8] обнавља „филогенезу“,[9] то јест да ембрион једног органског бића пролази кроз све фазе развоја кроз које су прошла сва органска бића пре њега. А што важи за ембрион осталих органских бића, важи и за ембрион човека: и он, пре него што постане човеков, постепено бива ембрион свих органских бића која су настала пре човека, па према томе и ембрион мајмуна.
в) Палеонтологија пружа довољно доказа да је питекантропос или мајмун-човек некада постојао, јер се у земљи налазе његови скелети.
 
КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА
 
Јесу ли ова и оваква тврђења представника науке о мајмунском пореклу човека сасвим оправдана?
Прво, неоспорна је чињеница да између такозваних антропоидних или човеколиких мајмуна постоји извесна анатомско-физиолошка сличност. Али је исто тако неоспорна и чињеница да између ових мајмуна и човека постоје и врло важне анатомско-физиолошке разлике. По признању самих непристрасних представника биологије, те су разлике такве и толике[10] да се због њих антропоидни мајмуни и човек морају сматрати и класификовати као чланови посебних животињских врста.[11]
Друго, тачност такозваног биогенетичног закона[12] по коме „онтогенеза обнавља филогенезу“ оспорена је од многих највиђенијих представника саме биологије.[13]
Треће, истрајни напори палеонтологије да у слојевима земље пронађе скелет изумрлог питекантропоса или мајмуна-човека, све до данас, остали су безуспешни. Јер се најбољи представници науке слажу у томе, да сви досада пронађени делови тобоже скелета изумрлог питекантропоса нису уствари ништа друго до или делови скелета мајмунског, или делови скелета човечјег.[14] Према томе, све до наших дана, палеонтологија није успела да оспори тачност тврдње самога Дарвина, да „на органском низу између човека и његових најближих сродника постоји прекид који не може да се премости ниједном изумрлом или живом врстом“.[15]
Но прекид између човека и његових најближих сродника – човеколиких мајмунапостаје далеко шири и дубљи, када се, поред анатомско-физиолошких, узму у обзир и психолошке или духовне разлике које их деле. Тако, на пр., чак и онда када се налази на најнижем или најпримитивнијем ступњу културног развоја, човек је једна свесна и разумна личност која мисли и говори помоћу појмова, располаже свешћу о слободној вољи, носи у себи један критеријум добра и зла – једно мерило етичких вредности – и, захваљујући тим својим духовним или психичким способностима, он има: религију, етику, философију, право, уметност и друге културне вредности. Међутим опште позната је истина да су све ове и овакве манифестације човековог живота животињама – чак и оним најразумнијим и човеку најсличнијим – потпуно стране.
Према томе, чак и када би механички трансформизам успео да докаже потпуну анатомско-физиолошку и ембриолошку сличност између човеколиких мајмуна и човека, он тиме не би могао да сведе човека на једну врсту развијенијег мајмуна. Јер се „аргументима те врсте, битна разлика између човека и животиње – разлика која постоји у другој, психичкој области – и не додирује“.[16] А та и таква разлика између човека и осталих животиња се нарочито и истиче у библиском опису стварања човека. Јер Библија јасно говори о томе да је човек у телесном погледу сличан осталим животињама, пошто је створен од оних истих елемената од којих су и оне састављене.[17] Но за разлику од осталих животиња човек је постао „душа жива“ на један посебан начин;[18] он је добио душу која носи у себи обличје свога Творца – обличје Бога.[19] У тој и таквој души човековој и налазе се она посебна психичка својства његова која му обезбеђују изузетан положај у свету.[20] Без те и такве душе човек не би био ни господар земље и свега што је на њој, ни господар себе самог. Са том и таквом душом, пак, човек постепено али истрајно шири и јача своју власт над материјалном и органском природом, и ван себе и у себи. Доказ за то имамо у успесима које је човек у току своје дуге и мучне историје постигао у свима гранама своје многоструке културне делатности: религијске, етичке, правне, уметничке, философске, научне итд. У хришћанском светитељу та и таква душа доводи човека до потпуне контроле и власти над његовим телом. Зато је Карелу праву када каже да је душа „највећа сила овога света“, и да она претставља специфични вид или ознаку човека – вид или ознаку којом се он разликује од свих других живих бића.[21]
По хришћанском учењу, творац човекове душе и човековог тела је Бог.
Према томе, насупрот материјализму, Хришћанства учи да човек као синтеза материјалног и духовног – тела и душе – није производ слепог или пуког случаја, већ последица непосредне или посредне интервенције једног свесног и разумног узрока, испуњење једног смишљеног и одређеног плана и циља – дело Божје.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Од грчких речи: pitekos = мајмун, и anthropos = човек.
  2. У првом издању свога дела „Порекло врста“, Дарвин није заступао тезу о мајмунском пореклу човека. Напротив, он је у њему допуштао Божју интервен1дају у стварању првих органских бића. Тек доцније, под утицајем својих ученика, Дарвин је примио тезу о мајмунском пореклу човека и 1871. год. изложио је у своме делу „О пореклу човека“. Разуме се, из овога се не сме извести закључак да је Дарвин био материјалист и атеист, Јер, 1873. г. – дакле две године после објављивања овог његовог дела – Дарвин је писао једном холандском студенту овако: „Немогућност замислити да је овај величанствени и чудни свемир заједно са свима нама разумним бићима постао пуким случајем – за мене је главни разлог да постоји Бог“. У својој аутобиографији Дарвин каже: „Тајна почетка свих ствари за нас је неразрешива; што се, пак, мене тиче, ја остајем у овом случају агностичар“. (Цитирано по К. Керну, Op. Cit., стр. 26-27). – Исто тако и Ламарк је веровао у Бога, који је, по њему, творац васељене и природе. – Cp. G. Sartais, Op. cit., p. 264.
  3. Наука која упоређује грађу и састав човечјег тела са телом животиње. – М. Вујаклија, Op. cit., стр. 58.
  4. Наука о природним процесима у телу организама, биљака, животиња и човека. – М Вујаклија, Op. cit., стр. 1211.
  5. Наука о развитку заметка (ембрија) у материној утроби почевши од јајне ћелије до напуштања јајних овоја или до порода. – М. Вујаклија, Op. cit., cтp. 383.
  6. Наука која проучава животиње и биљке које су живеле на Земљи у ранијим временима и чији се трагови и остаци налазе и данас у Земљиној кори. – М. Вујаклија, Op. cit., стр. 837.
  7. На пр.: слепо црево; тироидна или штитаста жлезда (glandula thyreoidea); надмождана жлезда (glandula pinealis) и др.
  8. Развитак јединке од оплођеног јајета па до потпуног организма. – М. Вујаклија, Op. cit., стр. 811.
  9. Развитак врсте; генеолошки развитак биљних и животињских врста, родова, фамилија и класа. – М. Вујаклија, Op. cit., стр. 1214.
  10. Тако, на пр., док мајмун скаче, држећи савијене ноге и тело нагнуто напред и ослањајући се на стегнуте песнице, дотле човек, за разлику од мајмуна, има вертикалан став и иде усправно. Исто тако постоји разлика између облика и састава мајмунове и човекове кичме, дужине његових предњих и задњих удова (мајмун, уствари, има предње и задње „руке“; анатомски он је „четвороручна“ животиња, па је зато необјашњиво развиће ногу из руку), као и између функција њихових појединих органа. Човекова лобања обухвата ? његове главе, а лобања мајмуна не обухвата ни 1/2 његове главе. Такозвани Камперов лични угао износи: код мајмуна 30-35°; код обичног човека 70-80°, а код статуа грчких богова пуних 90°. Запремина лобање једног мајмуна износи 420-580 см3, а код антропоидних мајмуна никада не прелази 620°. Код микрокефалног човека (са малом главицом), та запремина износи 1000 см3, код одрасле жене 1335 см3; код одраслог човека 1500 см3, а има лобања чија запремина износи 1600 см3. Што се тиче тежине мозга, најмањи човечји мозак је тежи од највећег мајмунског мозга: одрасли горила је готово двапут тежи од једног Бушмана, док је његов мозак много лакши од мозга овог последњег. Мозак шимпанза је тежак 400 а мозак обичног човека 1500 грама. Бајронов је мозак био тежак 2238 гр., Кивијев 1830 гр., Кромвелов 2233 гр., а Кантов 1650 гр. итд. Исто тако постоји разлика између крви мајмуна и крви човека. (Ср. F. Palhories, Op. cit., pp. 225-256; G. Rauschen, Apologetik fur Prima, Bonn, 1910, S. 22-23; K. Керн, Op. cit., стр. 35-36.
  11. П. Я. Свйетлов, Op. cit., стр. 150.
  12. Биогенетичан (гр. bios, genos), који се тичу развитка живота; биогенетичан закон, закон који су најпре формулисали немачки природњаци Фриц Милер и Ернст Хекл, по коме све животиње у току ембрионалног развитка пролазе кроз фазе у којима личе на друге потпуно различите животиње. – М. Вујаклија, Op. cit., стр. 157.
  13. По самом Дарвину, све животиње не пролазе кроз све фазе развоја кроз које су прошли њихови преци. (Сp. G. Sartais, Op. cit., p. 272). – Агасиз (швајцарски природњак, 1807-1873} пише: „Ниједна виша животиња не пролази кроз све фазе развоја које су прошли сви нижи типови животињског царства, већ просто трпи једну серију промена, које су својствене животињама оне гране којој и она сама припада“. (Цитирано пo G. Sartais-у, Op. cit., p. 273). Биогенетички закон су порицали још и: Денерт, Дриш, Вајсман, Штајман, Флајшман, Фогт и др.
  14. Број ових мањих или већих делова скелета, до којих је дошла палеонтологија, није мали. И он се из дана у дан повећава. Прво место по реду ископавања заузима такозвана неандерталска лобања. Та лобања, односно само један њен део, налази се у музеју у Бону. Њу, као и још неколико костију са њом, открио је Л. Фулрот у Неандерталу код Диселдорфа. На основу те лобање и тих костију реконструисан је такозвани неандерталски човек. Вирхов пак мисли да и данас живе људи који имају лобању овог неандерталског човека. По мишљењу проф. Клача, неандерталски човек је сасвим близак садањем аустралијском урођенику. Овде је реч дакле не о питекантропосу, већ о човеку који се по своме физичко-хемијском склопу разликује од сваке животиње.
    Године 1891, холандски лекар Еуген Дибоа нашао је на острву Јави, поред многих костију давно изумрлих великих сисара, и: једну бутну кост, једну темену кост, једно парче вилице и два кутњака. Те кости он је 1895. г. огласио за кости оног органског бића које је на ланцу еволуције попуњавало празнину између мајмуна и човека. To биће он је назвао мајмун-човек или питекантропос. Међутим, Вирхов је био мишљења, да од свих костију које је нашао Дибоа само бутна кост припада човеку док су остале мајмунске. Доцнија истраживања, пак, јасно су доказала да је такозвани питекантропос у ствари мајмун, који је нешто ближи савременом човеку, него садашњи човеколики маЈмун. (Опширније о овоме код К. Керна, Op. cit., стр. 32-33).
  15. „Човеково порекло“, Београд, 1931, стр. 205.
  16. П. Я. Свйетлов, Op. cit., стр. 151-152.
  17. 1.Мојс.2,7 и 19.
  18. 1.Мојс.2,7.
  19. 1.Мојс.1,26-27.
  20. 1.Мојс.1,28.
  21. Dr. Alexis Carrel, L’homme, cet inconnu, Paris, 1938, p. 138.

Један коментар