НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
II. ПРИРОДНЕ РЕЛИГИЈЕ
 
Природним религијама називамо оне религије до којих је човек дошао природним путем. Посматрајући природу у којој је живео, он је, према ступњу развоја свога разума, на један или други начин схватао и представљао натприродне силе које су проузроковале постојање те при-роде са свим огромним богатством најразличитијих појава и ствари у њој. Природне религије су, дакле, дело урођеног религиозног осећања самога човека – плод његових личних напора да открије праузрок свега и да са тим праузроком регулише своје односе.
Поред анимизма који води до обожавања предака или до култа мртвих и обожавања природних појава и ствари, природне су религије још и:
а) Преанимизам[1] или обожавање једне нематеријалне, тајанствене натприродне силе, у којој је примитиван човек видео узрок свега што га окружује. По схватању примитивнога човека, та сила прожима све што постоји; она се у латентном или прикривеном стању налази у свима људима, свим стварима па чак и речима, иако није у свима њима подједнако заступљена. Натприродни карактер ове силе, по мишљењу Меланежана,[2] огледа се у томе што је она у стању да чини и она дела „која премашују обичну људску моћ и налазе се ван обичног природног процеса збивања“. Према томе, моћ и светост људи, ствари и појава зависи од количине натприродне силе која се у њима налази. Тако, на пример, племенске поглавице, неке животиње и неке природне ствари и појаве нису обични људи, обичне животиње, обичне ствари и обичне појаве, јер се у њима налази изузетно велика количина натприродне тајанствене силе. То чини ове људе, животиње, појаве и ствари предметима особите моћи и светости. Ова нематеријална, тајанствена натприродна сила, по језику Меланежана, зове се мана.
Како, по мишљењу примитивног човека, његов успех у животу и његова судбина зависи од мане, то се и његова целокупна религија састоји у томе да прибави што више мане за себе, било да би се он сам њоме користио, било да би учинио да се њоме други користи.[3]
Ману човек добија у додиру са светим људима, животињама и стварима, јер она из њих зрачи и у њега прелази. Али непосредни додир човека са овим бићима и стварима испуњеним маном представља за њега велику опасност. Он врло често доноси и саму смрт. Зато су та света бића и ствари за њега табу, то јест забрањени.[4] Та забрана или табу скида се и та опасност уклања се нарочитим обредима верскога карактера, који омогућавају безопасно и постепено струјање мане из ових светих бића и ствари у човека.
б) Фетишизам је обожавање појединих предмета као што су: шкољке, кости, нокти, репови, парче дрвета, шљунак, љуске, со, цвет и томе слично. Примитивни људи су обожавали ове предмете зато што су веровали да су они привремена боравишта различитих божанстава или духова. Како су португалски истраживачи друге половине XV века, који су први констатовали обожавање ових предмета код црнаца Западне Африке, назвали ове предмете португалском речи feitico (фетишо) – ствар која има магичну чаробну моћ – то се и ова врста природне религије зове фетишизам.
Неки фетиши се покаткад носе и као амајлије.[5]
в) Тотемизам је обожавање појединих врста животиња а покаткад и биља. То обожавање је последица веровања да су те врсте животиња и биља преци појединих племена, који су на известан начин у уској вези са божанствима тих племена. Зато свако племе носи име какве животињске или биљне врсте. Тако, на пример, постоје племена која се зову: лав, медвед, лисица, кенгур, змија, гуштер и томе слично. Животињска или биљна врста чије име носи једно племе, на језику североамеричких Индијанаца, зове се тотем.
Како је тотем у крвном сродству са члановима једнога племена, то им је забрањено убијање тотема. Само у изузетним случајевима, за време верских светковања, тотем се може јести. То једење тотема има верски карактер. Пошто је тотем свет, урођеници верују да једењем тотема уносе у себе оно што је свето и на тај начин добијају потребну снагу, храброст и умешност. То је, дакле, пут којим урођеници долазе у додир са извором свете силе.
Исто тако у своме тотему урођеници виде свога помоћника и заштитника, те га призивају у помоћ. Покаткад исто то чине и пре спавања.
Иако много ређе, тотем може бити не само поједина животињска или биљна врста, него и обична ствар, део ствари, па и амблем или знак, обележје, символ.
Тотем је за чланове његовог племена табу и њему се приступа помоћу нарочитих верских обреда.[6]
 
НАЈГЛАВНИЈЕ СВЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ
 
Поред Хришћанства које, као што ће се из даљих излагања видети, није природна религија већ натприродно Откривење самога Бога, најглавније светске природне религије су: браманизам, будизам, конфучијанизам и мухамеданизам.
1) Браманизам је религија која учи да у свету стварно постоји само Брама, који је вечито, бескрајно, безлично божанство, душа света и суштина свега. Све што по стоји у свету није ништа друго до његова манифестација, која међутим ишчезава. Он је чак и „отац богова, отац Праџапатија, тј. бога творца“. Према томе, чулни свет је само маја или обмана.
Живот човека на земљи, онакав какав је, пун је мука и патњи. У њему има врло мало радости. Зато животни циљ свакога човека треба да буде ослобођен од животних мука и патњи – ослобођење од живота. То ослобођење не може да се постигне смрћу, пошто човекова смрт не уништава човекову душу. Јер душа човекова, која је пре живота у његовом телу живела у телима других људи, животиња и биља, после његове смрти не престаје да живи, него се пресељава у тело каквог другог човека, какве друге животиње или какве друге биљке. Ово браманистичко учење о сеоби (трансмиграцији) душе)[7] зове се самсара. Сеоба душе даје души могућност да у њеним новим телесним облицима окаје грехе које је учинила у својим ранијим оваплоћењима, и да према својим делима заслужи боље или горе оваплоћење – да се поново роди или као браман[8] или као пас, свиња и томе слично. Сеоба душе се збива, дакле, по неумитном закону узрочности који у свету влада и који се у светим књигама браманизма зове Карма. Отуда, да би се ослободио свих мука и патњи у животу, човек мора да се ослободи и сеобе душе.
Али, ако се жељено ослобођење не може да постигне његовом смрћу, оно се по учењу браманизма може да постигне човековим одрицањем од живота. А да би се одрекао живота, човек мора да уништи у себи вољу за животом, јер је она најглавнији чинилац који га одржава у животу и на тај начин води из муке у муку и из патње у патњу. Тај циљ човек може да постигне вођењем једног строго аскетског начина живота – начина живота који је испуњен човековим самомучењем, самокажњавањем и самопрегорењем. Јер само такав начин живота омогућава човековом духу да се путем сеобе оваплоћава у све савршенија бића – најпре у боље људе, затим у духовна бића и најзад у божанства. Према томе, тек пошто уништи своју вољу за животом, човек може да постигне срећу Браме, који је слободан од сваке жеље.
Браманизам је, дакле, на првом месту једна песимистичка религија.[9]
2) Будизам. – Оснивач будизма био је Гаутама, који је доцније добио име Буда, што на санкритском језику значи „пробуђен или просвећен“. Гаутама Буда се родио око 567 г. пре Христа, у племену Сакја, које је живело у долини Ганга, 200 км. северно од Бенареса. Гаутама се родио у старој племићкој породици. Пошто је своју младост провео у задовољству које му је омогућавао његов друштвени положај, он се у својој двадесет и деветој години решио да напусти породицу – жену и дете – и да се ода проучавању религије и аскетском животу. Каже се да се на то решио онда када је видео: једног оронулог старца, једног болесног човека, један леш у распадању и једног достојанственог пустињака. Но пре него што је напустио своју породицу, он је крадимице ушао у собу у којој је спавала његова жена и дете, да би их последњи пут видео. Растанак Будин са његовом породицом будисти називају „велико одрицање“.
Буда је умро у осамдесетој години свога живота. После његове смрти, његове присталице су га прогласиле за бога. Буда је учио да врховно божанство или Брама и душа не постоје. По њему, душа није ништа друго до збир или скуп утисака, жеља и осећања страха. Али, одбацујући учење браманизма о Брами и души, Буда усваја његово песимистичко гледање на живот и његово учење о сеоби душа, иако ово учење није у складу са Будиним порицањем постојања душе. У овом погледу између браманистичког и Будиног учења постоји разлика само у схватању начина живота који ослобађа човека како од животних патњи и мука, тако и од сеобе његове душе.
Будино схватање овога проблема излажу „четири племените истине“. Прва је истина: рађање, рашћење, опадање, смрт, одвајање од предмета које волимо, мржња према ономе што се не може избећи и жудња за оним што се не може добити – јесу пуни туге и бола. Друга је истина: утицај спољашњег света на наша чула побуђује ненаситу жеђ за нечим што би их задовољило или изазива уживање у предметима који нам се представљају. А и једно и друго су праћени жудњом за животом. То су узроци бола. Трећа је истина: потпуно савлађивање и разарање ове похлепне жеђи, ове жудње за животом, јесте оно чиме се бол прекида. Четврта је истина: пут који води прекиду или престанку бола јесте племенити осмоструки пут, то јест: права вера, прави циљеви, прави говор, прави поступци, права средства за живот, прави напор, права пажљивост, права медитација или размишљање.[10]
Само онај који иде овим путем може се ослободити жеље за животом, гордости, самољубља и незнања, и савладати десет заблуда или злих стања ума: самообману, сумњу, зависност од дела, чулност или телесне страсти, зловољу или мржњу, љубав према животу на земљи, жељу за животом на небу, гордост, самопожртвовање и незнање.[11]
Човек, пак, који све ово постигне, постигао је свој циљ живота. А циљ његовог живота је Нирвана, то јест „гашење оног грешног, лакомог стања ума и срца, које би иначе, према великој тајни Карме, било узрок обновљене индивидуалне егзистенције“. Другим речима, нирвана је „исто што и једно безгрешно тихо стање разума“. То стање, „савршеног мира, доброте и мудрости“ представља, у будистичком смислу речи, светост.[12] Уствари, пак, пошто Буда пориче постојање душе, овако схваћена нирвана и није ништа друго до потпуно гашење – потпуно ништавило.
Све донде док је порицао постојање божанства, будизам и није био религија већ „метод за етичко васпитање“.[13] Он је постао религија тек доцније када је добио свога бога у лицу свога оснивача.[14]
в) Конфучијанизам. – Овим именом се назива учење кинеског мудраца Конг-фу-це-а или Конфучија, то јест „учитеља из племена Конг“, који се родио око 551 а умро око 478 год. пре Христа.
У току свога живота, Конфучије се бавио различитим пословима: он је био и чиновник, и учитељ, и министар, и изгнаник и велики реформатор. Благодарећи свом многоструком и савесном раду, он је постао, и све до данас остао, најутицајнији човек у историји Кине.
Са високих положаја које је заузимао у држави, Конфучије је увидео и осетио велики позитивни утицај религије на живот народне заједнице и њене државе. Он је увидео и осетио да религија чини људе бољима, поданике или грађане вернијима. Зато је улагао све напоре да религију предака прилагоди потреби времена и искористи је за добро народа и његове државе.
Одушевљен историјском прошлошћу свога народа, у којој је видео „златни век“, Конфучије је имао за циљ да из те прошлости узме, развије и овековечи све оно што је најкарактеристичније и најбоље. Како се то, по његовом мишљењу, најлакше и најбоље могло да постигне развијањем и јачањем култа предака и државе, он је тражио да се народна прошлост и народна заједница и народа држава поштују. То поштовање је уствари суштина религије. „Конфучијева религија, као његово учење о врлини и држави могу да се обухвате кинеским појмом хсиао што значи – детињско, синовско дубоко поштовање или пијетет“. То и такво поштовање је она духовна снага која омогућава не само јединство живих у држави и породици него и јединство живих и мртвих. Том јединству сваки човек треба да служи, јер ван тога јединства он нема никакву вредност.[15]
Дужност човекова је да живи по вољи „Неба“, то јест по ономе поретку или реду који у свету и држави влада. Јер, „ред је једини закон Неба“. Без тога закона би свуда владали хаос и зло. По томе закону: човек постоји ради заједнице и не треба да чини другоме што не жели да му други чини. Цар је стожер у држави, а отац је стожер у породици. Ко живи по закану „Неба“, постиже равнотежу у животу, а то треба и да буде животни идеал сваког појединца. Отуда, да би остварио овај идеал, сваки појединац треба да поштује: родитеље, власти и претке, и да им буде покоран. То је његова најглавнија дужност. Срећа или несрећа, награда или казна у животу човековом нису ништа друго до последице испуњавања или неиспуњавања ове његове дужности.
Као што се из досада реченог види, конфучијанизам је један етички систем, а не једна религија. Тек у току времена он је добио свога бога. Тај бог је био сам Конфучије, кога су његови следбеници канонизирали или посветили прве године хришћанске ере. Педесет и седме године те ере они су почели да му приносе жртве; 609 г. они су му подигли по један храм у сваком месту науке; 1907 г. уврстили су га у ред највиших божанстава, а 1915 г. огласили су његово учење за државну религију.[16]
г) Мухамеданизам. – Мухамед, оснивач мухамеданизма, родио се око 570 г. после Христа у Меки, на Арабијском полуострву. Детињство је провео као сироче без оца и мајке. Кад му је било 25 година, оженио се богатом удовицом Хадиџом, са којом је имао два сина и четири кћери. У четрдесетој години живота, мучен озбиљном сумњом, напустио је кућу и повукао се у пећину која се налазила у једном брду недалеко од Меке. Ту је Мухамед провео две године у молитви и размишљању. „Мухамед је био визионар или човек коме се привиђа. Услед једног физичког својства, он је с времена на време имао честе нападе епилептичког карактера, који су га доводили у бесвесно стање, у коме је он имао своје визије“.[17]
Када је после две године напустио пећину, Мухамед је био убеђен да му је Бог ставио у дужност да буде пророк свога народа. Зато је он, одмах по повратку у Меку, отпочео да проповеда своју нову науку.
Мухамед је, насупрот својим Арапима многобошцима, учио да постоји један једини Бог или Алах, кога је он схватио као велико људско биће, са рукама, очима и другим људским својствима. Алах је свемоћан и свемудар, али се према осталом свету понаша као апсолутни деспот. Он је свакоме човеку предодредио његову судбину, коју човек ни по коју цену не може да избегне. Такво учење се зове фатализам. Човек не може да схвати Алаха, већ треба само да му се преда. Отуда се мухамеданизам зове и ислам, тј. преданост Богу.
Преко Мухамеда који је последњи његов пророк, Алах даје људима последње своје откривење. То је откривење записано у светој књизи која се зове Коран, то јест „читање“ или „рецитовање“.
Да би доказао своју преданост Алаху, сваки правоверни треба да се држи у животу свих оних упутстава која се садрже у „пет основних стубова“ ислама. Тако, он треба:
а) Да верује да нема другог Бога осим Алаха и да је Мухамед његов посланик;
б) Да се сваког дана пет пута моли Алаху (молитва, рецитовање светих речи, клањање, кретање тела, окретање лица Меки итд.);
в) Да чини добра дела и даје милостињу;
г) Да пости у одређено време (Бајрам);
д) Да макар једанпут у животу посети Кабу (Ћабу).
Прва четири од ових „пет основних стубова“ своје науке Мухамед је позајмио од Јудаизма и Хришћанства, па их је схватио и прерадио на свој начин.
Ако се правоверни строго придржава овако резимиране или сажете Мухамедове науке, заслужиће џенет (рај), ако не – пакао. И џенет и пакао су у мухамеданизму схваћени чисто реалистички: уживање у рају и патње у паклу су сасвим материјалне природе.
Због свега овога се сматра да „ислам по своме учењу, нарочито по своме схватању Бога и пре свега по својој етици, сасвим заостаје не само иза Хришћанства, него исто тако и иза јеврејског профетизма и Јудејства… Он је најмлађа, али исто тако и најнижа од свих светских религија“.[18]
 
Проф. Велимир Хаџи-Арсић
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Проф. Марет је први употребио овај израз. – Ср. Op. cit., р. 1 f.
  2. Становници Меланезије (једног од многих острвља у Тихом Океану).
  3. R. H. Codrington, The Melanesians, pp. 118-120, Oxford, 1891; Cp, R, R. Marett, Op. cit., pp. 99-100; E. Durkheim, Op. cit., pp. 274-278.
  4. Табу је полинезиска реч, тј. реч урођеника који живе у Полинезији (острвљу у Тихом Океану).
  5. Ср. F. B. Jevons, Op. cit., chap., XIII; N. W. Thomas, Fetishism, Enciclop. Britannica, XI Ed., Vol. X p. 295.
  6. Cp. D. N. Soderblom, Op. сit., S. 34-37; G. A. Coe, Op. сit., p. 81; S. Reinach, Op. сit., p. 20; E. Durkheim, Op. сit., pp. 143 suiv.; G. A. Barton, Op. сit., p. 11.
  7. Учење о сеоби душе било је познато Египћанима, Келтима и Грцима. Оно се назива и метемпсихоза.
  8. Члан највише индијске касте, тј. сталежа или друштвеног реда. У Индији постоје четири касте: Браман или свештеничка каста; Раџанија или ратничка каста; Ваисија или земљорадничка каста и Судра или робовска каста.
  9. Cp. G. A. Barton, Op. cit., pp. 154 f; J. Huby, Op. cit., p. 372 suiv.; D. N. Soderblom, Op. cit., S. 252-263; G. Kreussler, Op. cit., S. 13-14; S. Reinach, Op. cit., pp. 79-80.
  10. T. W. Rhys Davids, Buddhism, pp. 47-48, London, 1899.
  11. G. A. Barton, Op. cit., p. 164.
  12. T. W. Rhys Davids, Op.cit., p. 163.
  13. G. A. Barton, Op. cit., p. 163.
  14. Cp. T. W. Rhys Davids, Op. cit., p. 22 t; J. Huby, Op. cit., 390 suiv.; D. D. Soderblom, Op. cit., S. 274-305; G. A. Barton, Op. cit., pp. 159-175; S. Reinach, Op. cit., pp. 81 suiv.
  15. D. N. Soderblom, Op. cit., S. 75.
  16. Cp. D. N. Soderblom, Op. cit., S. 72-78; G. A. Barton, Op. cit., pp. 209-213; S. Reinach, Op. cit., pp. 217-220; J. Huby, Op. cit., pp. 144-166.
  17. D. N. Soderblom, Op. cit., p. 184.
  18. D. N, Soderblom, Op. cit., S. 218; Cp. Ibid., S. 184-218; G. A. Barton, Op. cit., pp. 97 f; J. Huby, Op. cit., ch. XIV; S. Reinach, Op. cit., chap. VI.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *