ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
II. ИЗВОРИ ХРИШЋАНСКОГ УЧЕЊА
 
Једини извор Хришћанског учења јесте Божје Откривење, које се чува у Цркви. Кроз њега је Бог открио, саопштио људима све основне истине о себи, свету и човеку.
Божје Откривење је двојако: природно и натприродно.
Под природним Божјим откривењем разумемо оне истине о Богу које је Бог открио људима кроз природу, чији је Он творац. Себе и своју силу Бог је показао и у видљивој природи и у природи људске душе. Видљива природа је огледало силе, мудрости, љубави и доброте Божје. А природа душе човекове је боголика, то јест створена по лику Божјем, те свима својим силама указује на Бога, говори о Богу и води Богу. Душа човекова је најближи и најнепосреднији природни извор човековог знања о Богу; стога се душа ничим не може заменити, нити има ствари у овом свету која јој је равна по вредности и достојанству. То је Син Божји, Господ Христос, објавио када је рекао: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? И какав ће откуп дати човек за своју душу?[1]
Када човек као разумно биће посматра и испитује видљиву природу, он долази до знања и до убеђења да постоји Бог који је ту природу створио и управља н,оме мудро и моћно. Сва природа, као неки кажипрст непрестано указује на Бога – Творца.[2] Бог, који је невидљиво биће, донекле показује себе кроз своје дело, кроз видљиву природу; Бог који је човеку непознат учинио је себе донекле познатим кроз природу. Стога људи не могу имати изговора за своје неверовање у Бога. Апостол Павле је у праву када каже: Оно што је невидљиво у Богу, то јест његова вечна сила и божанство, може се познати и видети на створењима Божјим.[3]
Али пошто је видљива природа ограничена, а разум људски ограничен и несавршен, то је и знање о Богу које човек добија помоћу њих ограничено, непотпуно и несавршено, Отуда је природно откривење недовољно за правилно познање и истинско поштовање Бога. Оно је само као неки увод у натприродно Откривење Божје.
Под натприродним Божјим Откривењем разумемо оне истине о Богу које је сам Бог открио људима на чудан, натприродан начин преко својих нарочитих изабраника, Пророка и Апостолa, и преко Сина Свог. Пошто људи не би никада могли својим умом да дођу до пуније истине о Богу, то је Бог ову истину поступно откривао људима преко светих старозаветних Патријараха и Пророка, и најзад у потпуности и савршенству објавио преко јединороднога Сина Свог, Господа нашег Исуса Христа.[4]
 
СВЕТО ПРЕДАЊЕ И СВЕТО ПИСМО
 
Натприродно Божје Откривење није било записано у почетку него је усмено памћено и причањем чувано и преношено с поколења на поколење. Тек је доцније један део Божјег Откривења записан по надахнућу Духа Светог, и тако записан сачуван све до данас. Отуда се вечне истине натприродног Откривења подједнако налазе и чувају и у Светом Предању и у Светом Писму. Свето Писмо је записано Свето Предање, а Свето Предање је усмено Свето Писмо. И једно и друго су истог божанског порекла и имају исту важност, јер су Откривење једно истог Божанства, једног и истог живог и истинитог Бога.
 
О СВЕТОМ ПРЕДАЊУ
 
Светим Предањем зовемо збир оних натприродних истина Божјих, које је Бог усмено открио светим људима, и које се у Цркви предају од предака потомцима по вери. По времену, Свето Предање је старије од Светог Писма. Како у Старом Завету, тако и у Новом, Свето Предање претходи Светом Писму. Мојсије је први записао један део оних истина натприродног Откривења Божјег, које су до њега усмено предаване с колена на колено. У Новом Завету сам Господ Христос предао је својим ученицима своје божанско учење усменом речи и примером а не књигом. Тако су у почетку радили и његови ученици Апостоли. Више од десетину година Црква није имала записан Нови Завет, него је Свето Предање било једини облик натприродног Откривења Божјег. А и када су биле написане књиге Новог Завета, у њима није било записано све што се садржи у Светом Предању.[5] Ово Свето Предање се свагда чува у Цркви Духом Светим и светим Божјим људима.
 
О СВЕТОМ ПИСМУ
 
Свето Писмо је скуп светих књига које су по надахнућу Светога Духа написали свети Божји људи: пророци и апостоли. Свето Писмо се назива још и Библија. То је грчка реч и значи: Књиге. Многе божанске истине натприродног Откривења Божјег нису се сачувале само предањем већ су записане у светим књигама. Пошто је Свето Писмо дато људима да би живели по њему, оно се и назива Књига живота.[6]
Свето Писмо дели се на Стари и Нови Завет. Оне свете књиге које су написане пре Христа називају се Стари Завет; а оне свете књиге које су написане после Христа називају се Нови Завет. Стари Завет означава стари савез Бога са људима. Старозаветне књиге описују како се Бог брине и стара о старозаветним људима и како их кроз поступна откривења, заповести, пророштва, праслике, молитве и богослужења припрема за долазак божанског Спаситеља. Новозаветне књиге описују долазак у свет божанског Спаситеља, Господа Христа, његов живот и рад, и све што је учинио за спасење људи од греха, зла и смрти. Исто тако, оне описују живот и рад његових светих ученика – Апостола.
У Светом Писму све је важно, све спасоносно; у њему нема ничег измишљеног, ничег сувишног. Што човек више чита и изучава Свето Писмо, то све више налази разлога да га што дуже и усрдније чита и изучава. Јер је оно, по речима Св. Златоуста, као мирисаво корење које све више мирише што се дуже таре.
 
АУТЕНТИЧНОСТ И БОГОНАДАХНУТОСТ ХРИШЋАНСКИХ ИЗВОРА
 
Од самог почетка Црква је била веома обазрива при проповедању божанских истина Светог Откривења. За истинито, изворно, правоважно учење она је сматрала само оно које су свети Божји људи примили од самог Господа Христа.7) Апостоли су били само сведоци онога што су видели, чули и научили, од самога Христа; они нису ништа ни измишљали, ни додавали, ни преиначавали.[7] Желећи да покаже и докаже очигледну и на искуству основану истинитост, аутентичност онога што Христови ученици проповедају, св. Апостол Јован Богослов изјављује: Ми проповедамо оно што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше.[8] Када апостолима Јеврејске старешине прете и оштро забрањују да проповедају Господа Христа и његово учење, они изјављују: Ми не можемо не говорити што видесмо и чусмо.[9] А када их због проповеди Христовог Еванђеља бацају у тамницу, муче и бију, они смело изјављују да од тога неће одустати: Већма се треба покоравати Богу него људима.[10]
Христови апостоли су изнад свега желели једно и радили на једном: да буду и остану верни чињеницама и Христовим божанским истинама. Стога и изјављују: Ми не проповедамо себе него Христа Исуса Господа.[11] Они су потпуно свесни, и то хоће да учине очигледним за све, да су од Бога и њихово учење, и сила, и неустрашивост.[12] И сви они проповедају Еванђеље, свесни да све што говоре, говоре пред Богом.[13] Целокупну Христову науку они називају здравом науком, ревносно је чувају и будно мотре да и други то чине.[14]
То апостолско сазнање и убеђење постало је сазнање и убеђење целокупне Цркве Христове. Стога је Црква и знала, и умела, и могла да објави као истините и веродостојне само оне књиге које су садржале у себи чисту, потпуну и савршену Истину Божанског Откривења, коју су надахнућем Светог Духа записали Свети Апостоли и остали свети Божји људи (2.Петр.1,21; 2.Тим.3,16). Књиге Светога Писма које су написане по надахнућу Светога Духа и које су истините, изворне, аутентичне називају се канонске, по грчкој речи канон што значи правило. Таквих књига има у Старом Завету двадесет и две (а ако се броји свака књига посебно онда четрдесет и девет), а у Новом Завету двадесет и седам.
Свето Писмо се одликује од других књига тиме што су га свети Божји људи писали по надахнућу Светога Духа. Ограничен и несавршен, дух људски није у стању ни да потпуно схвати ни да потпуно изрази вечне божанске истине. Стога је писце књига Светога Писма при писању озаравао, просвећивао, упућивао и руководио сам Дух Свети, Дух Божји непогрешиви. Притом Дух Свети нити је спутавао њихову слободу нити их претварао у аутомате; они су били и остали слободне и свесне личности.
Светост светих књига Светога Писма долази од Светога Духа, по чијем су их надахнућу писали свети Божји људи: Пророци и Апостоли. Отуда се и називају светима и богонадахнутима.[15]
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Мт.16,26.
  2. Пс.18,1.
  3. Рим.1,20.
  4. Јевр.1,1; Јн.1,18; Мат.11, 27.
  5. Јн.21,25.
  6. Откр.13,8; 17,8.
  7. Лк.24,48; Д.Ап.1,8. 22; 2,32; 3,15; 5,32; 10,39. 41; 13,31; 22,15. 20; 26,16; Јевр.12,1; 2.Пет.1,16; Откр.2,13; 3,14; 11,3.
  8. 1.Јн.1,1.
  9. Д.Ап.4,20.
  10. Д.Ап.5,29.
  11. 2.Кор.4,5.
  12. 2.Кор.3,5; Флб.4,13.
  13. Ср. 2.Кор.2,17.
  14. Тит.1,9; 2.Тим.4,3.
  15. 2.Тим.3,16; Рм.1,2; Тим.3,16; 2.Петр.1,21.

One Comment

  1. hvala