ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
О ЗНАЧАЈУ ИСКУПЉЕЊА ЗА ДУХОВНОМОРАЛНИ ЖИВОТ ЉУДИ У ЦРКВИ
 
(Опроштајна беседа Спаситељева, Јн.15-17)
 
На Тајној Вечери Спаситељ је открио својим ученицима многе тајне. Нарочито је много казао о значају тајне искупљења и спасења рода људског за човеков духовноморални живот. Праштајући се са ученицима, Он све тајне свога учења, живота и рада своди на тајну своје Богочовечанске Личности. Шта значи Спаситељ за спасење и живот рода људског и како се људи спасавају Спаситељем од греха, смрти и ђавола, показује нам Господ с нарочитом силом у Опроштајној беседи са својим ученицима, изложеној у Јовановом Еванђељу од 15 до 17 главе. Та Опроштајна беседа садржи следеће истине о спасењу и хришћанском животу.
Прва истина о спасењу и животу човека јесте: Спасење човека од греха, смрти и ђавола обавља се органским сједињењем човека са Спаситељем (Јн.15,1-8). Из тога извире хришћански живот.
Што је чокот за лозу, то је Богочовек за човека, Спаситељ за оног који жели спасење. Да би род родила, лоза мора бити на чокоту, мора се неговати, чувати, чистити. Спаситељ је чокот спасења, и то бесмртни, вечни чокот; из њега непрекидно струје у све лозе на њему све богочовечанске силе као животворни сокови; они се разливају по свима лозама, очишћују их од греха, смрти и ђавола, освећују их, спасавају. Само она лоза напредује и доноси рода која чврсто стоји на чокоту; тако исто само онај човек живи врлински и свето и спасава се који свим бићем стоји на Спаситељу и живи Њиме.
Када човек живи Богочовеком, он добија од Њега божанске силе и постаје божански моћан и силан. Њему Богочовек испуњује све молитвене жеље. Он, такорећи, постаје свемоћан Богочовеком, и што год заиште од свемоћног Бога и Спаситеља – добија. Али такав човек жели, хоће и иште само оно што је божанско, свето, праведно, бесмртно, вечно. Ко пак не живи Богочовеком, пропада, и смрт га са свих страна уништава. То значе Спаситељеве речи: “Ко у мени не остане, избациће се напоље, као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. Ако останете у мени и речи моје остану у вама, што год хоћете иштите, и биће вам” (ст. 6-7).
Друга истина о спасењу и правом животу човека јесте: Органско сједињење са Богочовеком испуњује човека бе-смртном благодатно моралном силом: богочовечанском љубављу (Јн.15,9-17).
Богочовечанска љубав се даје само ономе човеку који је у духовном јединству са Господом Христом. За њега је таква љубав природна, логична и неопходна. Стога је Спаситељ и захтевао од својих следбеника: “Као што Отац има љубав к мени, и ја имам љубав к вама; будите у љубави мојој” (ст. 9).
Ову љубав према Богочовеку човек изражава вршењем Богочовечанских заповести и животом по њима. А главне Богочовекове заповести су ове: Љубав према Богу и ближњему (Мк.12,29-31; Мт.22,37-40). Држањем тих и свих осталих заповести љубав се њима увећава и живи. Јер љубав се храни осталим еванђелским врлинама, као што се и ове хране њоме. Само живећи еванђелским врлинама, човек сс укорењује у богочовечанској љубави и остаје у њој. Човек који из љубави и са љубављу твори Спаситељеве заповести, добија нарочити дар: божанску радост. Иако је вршење Спаситељевих заповести спојено са мукама, напорима, патњама, он све то подноси са радошћу коју му по души разлива сам Спаситељ. Јер човеково биће, спасено Богочовеком од греха, смрти и ђавола, осећа стваралачку радост од духовне заједнице са Богочовеком. То нам говоре Спаситељеве речи: “Ово вам казах, да радост моја у вама остане и да радост ваша буде потпуна” (ст. 11).
По својој природи, богочовечанска љубав је пуна самопожртвовања. У њој нема ничег себичног и саможивог. Она стално захтева од Богочовекових следбеника самопожртвовање до краја. То значе Спаситељеве речи: “Од ове љубави нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје” (ст. 13).
Богочовечанска љубав зближује, спријатељује човека са Богочовеком и са људима. Јер човек творећи заповести Христове постаје пријатељ његов, а то значи: пријатељ Божји. У том пријатељству са Богочовеком и састоји се човеково избраништво. Спаситељ изабира за своје пријатеље само опе који добровољно, из љубави и са радошћу врше његове заповести. Таквим пријатељима Он обећава да ће им Бог дати све што заишту у име његово, тј. све што је божанско, бесмртно, вечно, корисно (ст. 16).
Трећа истина о животу и спасењу човека јесте: Богочовек је у роду људском једина истинска љубав, живот, светлост, бесмртност и вечност, а људи Га мрзе, јер су заљубљени у грех, у таму, у смрт (Јн.15,18-16, 4).
Спаситељ је дошао у свет да људе спасе од зла и греха. Али људи, заљубљени у грех и зло, не воле Спаситеља који уништава оно што им је тако мило и драго: грех и зло. Тама мрзи па светлост, зло мрзи на добро, ђаво мрзи на Бога (ср. Јн.3,19-20). Са истих разлога они мрзе и следбенике Христове. Јер Христови следбеници изводе: против зла – Христово добро, против таме – светлост, против греха – врлину, против смрти – бесмртност, против лажи – истину, против ђавола – Бога. А свет мрзи на све то, јер је огрезао у злу, тами, греху, смрти, лажи, ђаволу. То значе Спаситељеве речи: “Ако свет мрзи на вас, знајте да је на мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио. А како нисте од света, него вас ја изабрах од света, зато мрзи на вас свет” (ст. 1,8-19).
Живећи животом Богочовека, следбеници његови доживљују његову судбину у овом свету: гоне их као и Њега, муче их као и Њега. А то чине стога што им је грех својом тамом помрачио сазнање и савест, те у Исусу не виде Бога и Спаситеља (ст. 20-21).
Четврта истина о спасењу и духовном животу човека јесте: Дух Свети помагаће људима да се спасу од греха, смрти и ђавола, оспособљујући их да живом вером и врлинским животом усвајају Спаситеља и спасење (Јн.16,5-33).
Богочовек је припремио пут за силазак Духа Светога у овај свет и за његово учешће у делу спасења. Људи ће мрзети и гонити хришћане, али им неће моћи наудити. Јер Дух Свети нема тела, да би Га људи могли убити и уклонити из света. И они не могу никаквим претњама, мукама н невољама ућуткати сведочанство Христових следбеника о Исусу као Богочовеку и Спаситељу, нити их заплашити икаквом смрћу. У свему томе они ће бити радосни и неустрашиви. Ту радост и ту неустрашивост даваће им Дух Свети, Утешитељ.
Пета истина о значају Христовог дела спасења човека за наш живот јесте: Циљ целокупног Богочовековог живота и рада састоји се у томе да људима да живот вечни кроз познање истинитог Бога (Јн.17,1-10).
Човек познаје истинитог Бога и добија вечни живот када усвоји Богочовека са свима његовим истинама, делима, животом, учењем. Посао спасења света од греха, смрти и ђавола, а то значи: осигурање и давање људима вечног живота Богочовек је извршио целокупним својим животним подвигом, од зачећа до вазнесења. Спаситељ и назива својим животним послом: спасење света од греха, смрти и ђавола, и даривање људима вечнога живота (ст. 1-5).
То познање истине постижу, тај вечни живот задобијају само они који верују у Христа као Спаситеља и живе творећи његове заповести, тј. они који “држе” реч његову.
Шеста истина о спасењу човека јесте: Својом истином Богочовек освећује људе и сједињује их у једно вечно, нераздељиво, божанско јединство, у јединство са Собом и свом Светом Тројицом (Јн.17,11-26).
У овом свету греха, смрти и зла, људи се освећују божанском Истином. А том се Истином освећују ако је усвоје, ако живе њоме. То их чува од лажи, од зла, у коме сав свет лежи. (1.Јн.5,19). Живљење божанском Истином ствара у њима сазнање и осећање: да они нису од овога света, него су од онога света, од Бога, од божанске Истине. Другим речима: од самога Христа, јер је Он рекао за себе: “Да сам Истина” (Јн.14,6).
Својом божанском силом Богочовек сједињује људе у једну нарочиту заједницу, какву свет не зна и нема: заједницу у којој су људи сједињени међу собом до једнодушности и једносуштности, у којој је човек са човеком једно као што су једно Бог Отац и Бог Син. То је јединство – јединство љубављу и истином. Следбеници Христови остварују то јединство живећи Богочовеком и Његовим врлинама. У њих се онда ствара “једна душа и једно срце”, о чему и говоре Дела Апостолска кад говоре о првој Цркви (4,32), А то јединство свих у Христу Богочовеку и јесте осигурање вечнога живота у Тројичном Божанству. Ту влада љубав Духа Светог као главна стваралачка и сједињујућа сила. У том јединству људи у Христу нема ничег ни насилног, ни механичког, ни наметнутог, већ све сама љубав Божја и братска, све сама вера и живот богочовечански, све сама истина, све сама правда, све сама добра воља, све сама слобода, истинска слобода којом нас Христос ослободи (Гал.5,1). Ту сви живе у Христу и у свима живи Христос (Гал.2, 20); Христос је свима све, и сви су једно у Христу (Кол.3, 11; Гал.3,28).

One Comment

  1. hvala