ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
4. ТАЈНА СПАСИТЕЉЕВОГ СТРАДАЊА, КРСНЕ СМРТИ И ТАЈНА СПАСЕЊА
 
Све што припада Спаситељу и долази од Спаситеља спасоносно је. To нарочито важи за његово страдање Јер да Спаситељ није страдао и да није умро, најмучнији проблем људског живота: страдање и смрт остао би нерешен, а тиме највећа мука неолакшана и највеће зло неуништено. Страдање и смрт представљају страшну стварност којој људска мисао не може пронаћи смисао. Смисао страдања и смрти може се пронаћи тек када Богочовек прође кроз њих, када постану Божји.
Стари Завет пророкује, а Нови Завет показује: да je смрт Месије Спаситеља неопходна у делу спасења рода људског. Толико неопходна, да Спаситељ назива безумнима своје ученике који то це верују и не схватају.[1] Из Еванђеља је очигледно да је страдање Богочовеково неопходно за спасење рода људског. Јер Богочовек изјављује да је циљ његовог страдања спасење света: “За то дођох на час овај”.[2]
Сав Спаситељев живот на земљи представља један непрекидни подвиг страдања за спасење света. Није могао ис страдати и не патити непрекидно Богочовек који је свакога тренутка имао пред својим свевидећим очима све грехе, пороке и злочине свих својих савременика, као и свих људи свих времена. Нема сумње, истинито је предање да се Господ Христос никада није смејао, а често су Га виђали где плаче, Често се дешавало, вели св. Златоуст за Спаситеља, да су Га виђали где плаче, али нико никада није га видео да се смеје или бар осмехује. Стога ниједан од еванђелиста то и не помиње.[3]
Сва страдања Господа Исуса достижу свој страшни али и спасоносни врхунац у његовој крсној смрти. To је разлог што Он хита тој смрти као извршењу спасења света говорећи: “За то дођох на час овај”, – дођох на страдање у овај свет ради спасења света: “ја дођох на час овај, да бих примио смрт за све”.[4]
У крсној смрти Спаситељевој долази до свога врхунца његова неизмерна љубав према човеку. Стога се крст и издваја као врхунац Богочовековог спасења света. Крст је синтеза свега тога.
Кроз сва своја страдања Господ Христос води људску природу спасењу. Као представник целога човечанства, јер је био истинити Бог и истинити човек, Он се у свима својим борбама и мукама борио и мучио за спасење целог рода људског. Уствари, Он je у суштини одстрадао сва страдања људска и препатио све муке људске. Зато је вапијао и туговао: “Жалосна је душа моја до смрти”.[5]
Преживљавајући то за све људе и уместо свих људи, Он је плакао и туговао над гресима целога света и молио се до крвавог зноја.[6] Све то Он није чинио ради себе[7] већ ради људског рода, чије је грехе, страдања и смрт узео на себе.
Својим богочовечанским страдањем Господ је осветио, осмислио и засладио људска страдања, те су она постала радост за његове следбенике.[8] Његово страдање има спасоносну и животворну силу и значај по цело човечанство, зато што је богочовечанско, и Он кроза њ преводи људску природу из ропства у слободу, из смрти у живот.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Лк.24,25-26; ср. 22,37; Д.Ап.17,3; 26,23; Mт.16,21-23.
  2. Јн.12,27.
  3. In Matth. hom. 6,6; P. gr. t. 57, col. 69.
  4. Блаж. Теофилакт, Enarrat. in evangel. Joan., cap. 12, vers. 27; P. gr. t. 57, col. 69.
  5. Mt.26,38.
  6. Лк.22,44.
  7. Лк.23,27-38.
  8. Cp. Д.Ап.5,40-41; 1.Kop.4,12; Јев.12,5-13.

One Comment

  1. hvala