ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
1. ИСУС ХРИСТОС – ИСТИНИТИ БОГ
 
Ако човек непристрасно проследи до краја ма коју мисао Христову, или реч, или дело, или осећање, увек ће на њиховом дну наћи Бога. Стварност свих стварности на којој стоји личност Исуса из Назарета, јесте његово Божанство. Одбаци ли се Бог из Исуса, онда је Исус најтрагичније и најбедније створење под сунцем. У том случају, Он није реално биће већ привиђење, утвара, сабласт. Јер је Бог то што његову Личност чини изузетно реалном, трајном, вечном. Посматран у нагој историјској стварности Исус из Назарета је пројавио себе кроз стварни живот, стварна дела и стварне речи, које најочигледније показују да је Он заиста Бог. Јер онакав живот, онаква дела, онакве речи, могу бити само живот Бога, дела Бога, речи Бога. Посматран из чисто историјских чињеница Светог Откривења, Исус се у свему показује као Бог, као Бог у телу, историји, у временском и просторном животу. Ако се изврну, унаказе, извитопере историјске чињенице Откривења, онда сс губи реално тле, на коме се једино може добити тачан појам о Исусу.
Божанство Исуса Христа је основна стварност у Новом Завету. Из ње ничу све остале новозаветне стварности и истине. Ко зраци из сунца тако божанска дела Исусова природно истичу из његове Личности. Божански карактер својих дела и свога учења сам Исус објашњава тиме што је Бог, што је једносуштан са Богом Оцем: Ја и Отац једно смо.[1] Чак и када Јевреји гледају да га убију “што оцем својим називаше Бога и грађаше се једнак Богу”, Он не одступа од тога да је Бог, већ им одлучно говори: “Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам од себе него што види да Отац чини; јер што он чини, и Син чини онако. Ако не творим дела Оца свога, не верујте ми. Ако ли творим, ако мени не верујете, делима мојим верујте, да познате и верујете да је Отац у мени и ја у Њему”.[2]
По природи својој дела Исусова су дела која само Бог може чинити и чини. To су: исцељивање од најразноврснијих болести, изгоњење нечистих духова, опраштање грехова, васкрсавање мртвих, страшни суд, победа над смрћу, даривање вечног живота.[3] A то је довољан разлог да Христа треба поштовати као Бога.[4] Једносушност Сина са Оцем чини Сина у свему једнаким и равним Оцу по природи, достојанству и слави.[5] Стога је Спаситељ и могао рећи за себе: Који види мене – види Оца.[6] Као истинити Бог који има сва божанска савршенства, Исус захтева веру у Њега као и у Бога Оца: Верујте у Бога и у мене верујте.[7]
Божанство Исуса Христа је нарочито силно посведочено делима његових светих ученика и следбеника. Јер дела апостолска су дела божанска. Нико од људи, остајући у границама људске природе и људске моћи, не би могао учи-нити ниједно од оних дела која су описана у Делима Апостолским и Посланицима светих Апостола. Очигледна дела сведоче о Исусу да је Он Бог који увек, као што је обећао,[8] живи и дела у својим следбеницима, и кроз њих чини дела као што су његова и већа од ових.[9]
Очевици Бога Логоса и сведоци његовог богочовечанског живота на земљи, свети Апостоли, једнодушно исповедају и уче да је Исус Христос Син Божји и Бог.[10] Њихово је сопствено искуство и сазнање: у Христу живи сва пуноћа Божанства телесно.[11] Имајући као Бог сва божанска савршенства, Господ Исус има и сва божанска својства: Он је вечан, Он је алфа и омега, први и последњи, Он је самобитан, Он је неизменљив, Он је свезнајући, Он је свемоћан, Он је творац свега видљивога и невидљивога, Он је промислитељ, Он је живот и животодавац, Он је светлост и светлодавац, Он је цар над царевима и господар над господарима. Пошто је Исус Христос по свему истинити Бог и Господ, Њега треба поштовати као и Бога Оца, веровати у Њега као у Бога, надати се у Њега као у Бога, љубити Га као Бога, молити Му се као Богу, клањати Mу ce као Богу, исповедати га као Бога.[12]
Живећи истином да је Исус Христос – Бог и Господ, Црква је ту истину једном засвагда уобличила и неизменљиво изразила у шест (од 2-7) чланова Никејско-цариградског Символа вере, који ми православни хришћани увек држимо, верујемо и исповедамо (читамо), особито на св. Литургији.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Јн.10,30; ср. 17,21; 14,9. 11; 8,19; 14,7.
  2. Јн.5,18. 19; 10,31. 33. 37. 38; ср. 15,24.
  3. Јн.5,20-30; Мт.9,6; Јн.11,43-44; Мк.5,41; Лк.1,14-15.
  4. Јн.5,23.
  5. Јн.16,15; 17,10.
  6. Јн.14,9; ср. 17,10; 14,11.
  7. Јн.14,1; ср. 5,23.
  8. Мт.28,20.
  9. Јн.14,12.
  10. Јн.1,49; Мт.16,16; Јн.1,1; 1,18. 14; Јн.1,1-2.
  11. Кол.2,9.
  12. Јн.5,23; 1.Јн.2,23; Јн.14,1. 6. 40; Јн.3,23; 1.Тм.1,1; 1.Јн.3,3; Д.Ап.28,20; Рим.5,2; 1.Кор.16,22; Јн.14,23; Јн.14,13-14; 15,16; 16,23; Рим.10,13; Д. Ап.2,21; Јев.1,6; Флб.2,10-11; Отк.5,11-14; 7,11; 1.Јн.4,15; Мт.10,32; Лк.12,8; 1.Јн.2,23; 4,2; 2.Јн.7.

One Comment

  1. hvala