НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
а) МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО УЧЕЊЕ О ПОСТАНКУ СВЕТА
 
Материјалистичко учење о постанку света систематски је изложено у више научних хипотеза, од којих је најпознатија чувена Кант-Лапласова хипотеза.[1]
По овој хипотези материја из које је у току времена постао наш целокупни сунчани систем налазила се у почетку у гасовитом стању. Тада је она представљала једну огромну магловиту масу, која је испуњавала целокупни простор у коме се данас креће наш сунчани систем. Кант учи да је ова огромна магловита маса била у почетку непокретна, а када се у току времена почела да окреће сама око себе, онда се услед тога кретања развила огромна топлота, која је учинила да ова огромна магловита маса постане огромна усијана лопта. Насупрот Канту, Лаплас учи да је првобитна огромна магловита маса лоптастог облика одвајкада била у покрету и усијаном стању. Окрећући се око своје осовине, ова усијана маса лоптастог облика постепеним зрачењем губила је све више од своје топлоте и због тога постајала све гушћа. До највећег згушњавања ове масе дошло је најпре у њеном центру, који је временом требало да постане сунце. Око овог згуснутог централног дела масе великом брзином су се кружно кретали њени остали делови. Услед брзог окретања око своје осовине и дејства центрипеталне и центрифугалне силе, ова маса је све више и више добијала облик лопте спљоснуте на половима а испупчене на полутару. На тај начин, ова усијана лоптаста маса претстављала је једно огромно гасовито сунце, које је заузимало целокупни простор сунчаног система. Колико је то сунце било велико види се по дужини његовог пречника и величини његове запремине. Његов је пречник био 6500 пута дужи од пречника садашњег сунца, а његова запремина 860 милијарди пута већа од садање сунчеве запремине.[2] Напоредо са хлађењем овог огромног гасовитог сунца, његови су се елементи све више згушњавали, његова се запремина смањивала а брзина његовог кретања постајала све већа. Због тога се са полутара овога сунца, где је центрифугална сила била најјача а центрипетална најслабија, одвојио један део од његове главне масе и у облику једног концентричног прстена продужио да се креће у истом правцу, у коме се кретала и главна маса сунца. Како брзина кретања и згушњавање појединих саставних елемената овога прстена нису били исти, то се он у једном датом моменту прекинуо и образовао нову масу лоптастог облика, која је, продужујући да се креће у истом правцу у коме се кретао и концентрични прстен од кога је она и по стала, почела да се креће и сама око себе. То је била прва планета нашег сунчаног система. На исти начин, у току времена, постале су не само и све остале планете нашег сунчаног система, заједно са нашом Земљом, него и сви њихови сателити или пратиоци. Тако, дакле, од сунца су постале његове планете, а од планета њихови сателити или пратиоци. Сви они заједно, пак, сачињавају наш сунчани систем.
Помоћу ове Кант-Лапласове хипотезе, којом су њени творци покушали да објасне постанак само нашег сунчаног система, Браун покушава да објасни постанак целог космоса.[3]
Да би се тачност Кант-Лапласове хипотезе о постанку нашег сунчаног система доказала очигледним примером, обично се врши познати опит белгијског физичара Платоа. У стаклени суд напуњен водом и чистим алкохолом кане се кап маслинова зејтина. Ако се кроз средину те капи зејтина провуче игла и њоме кап зејтина стави у равномерни кружни покрет, онда ће се видети како та кап зејтина постепено добија облик лоптице, спљоснуте на половима а испупчене на полутару. Затим ће се видети како се од ове лоптице зејтина постепено одвајају мањи делови, а од ових још мањи, који настављају да се окрећу око делова од којих су постали, у истом правцу у коме и ови.
Овај Платов опит треба, дакле, да буде краткотрајно обнављање дуготрајног процеса формирања не само нашег сунчаног система него и СБИХ осталих сунчаних система света, који су постали на исти начин као и наш. Лоптица зејтина у овом Платовом опиту треба да представља минијатурно сунце једног сунчаног система, а њени мањи делови његове минијатурне планете и њихове минијатурне сателите или пратиоце.
 
КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА О ПОСТАНКУ СВЕТА
 
Шта треба мислити о оваквом објашњењу постанка света?
Кант-Лапласова хипотеза као најпознатија научна хипотеза за објашњење постанка света спада у такозване велике научне хипотезе, тј. хипотезе које имају за задатак да обухвате и објасне не само један већ више природних феномена и не само један већ више природних закона. Она је у току времена допуњавана и исправљана, тако да се њоме и дандањи могу обухватити и објаснити извесни феномени и закони у свету. Но и овако допуњена и исправљена Кант-Лапласова хипотеза оставља извесне значајне феномене без објашњења и извесна врло важна питања без одговора.
Тако на пример, ова хипотеза не објашњава:
а) Зашто комете немају облик планета нашег сунчаног система и зашто се оне окрећу око сунца параболском а не елиптичном путањом, како то чине планете тог система.
б) Зашто се планете Уран и Нептун не окрећу око својих осовина у истом већ у супротном правцу од онога у коме се крећу остале планете нашег сунчаног система.
в) Зашто пратиоци Урана и Нептуна не заузимају према Сунчевој путањи, тј. према кругу који Сунце направи за годину дана, исти положај који заузимају пратиоци осталих планета нашег сунчаног система.
г) Зашто се Феб, девети пратилац Сатурна, не креће у истом већ у супротном правцу од онога у коме се крећу остали пратиоци ове планете, која је, после Јупитера највећа у нашем сунчаном систему.[4]
Као што није у стању да објасни све природне појаве у нашем сунчаном систему – а наведеним појавама се ни издалека не исцрпљује број природних појава у свету које Кант-Лапласова хипотеза не може да објасни – ова хипотеза исто тако није у стању да одговори и на два врло важна питања. Прво питање је: ко је творац првобитне гасовите масе или материје, од које је у току времена постао цео свет? А друго: ко је ту првобитну гасовиту масу или материју ставио у покрет?
Ни Кант ни Лаплас не само да нису дали одговоре на ова питања, него их нису чак ни поставили. Они су покушали да објасне постанак света из првобитне гасовите масе или материје, и не покушавши претходно да објасне њено порекло и узрок њеног кретања. Међутим, преко тих питања порекла материје и узрока њенога кретања не може се ћутке прећи. Она и дандањи стоје отворена и траже своје решење. Ево зашто:
Као што смо видели, материјализам учи да је материја самобитна и вечна, тј. да је она сама узрок своме постојању. Међутим, најновија научна проучавања основних елемената материје не оправдавају ово и овакво материјалистичко учење о материји.[5]
Што се тиче природе ове материје, она је у току времена схватана на различите начине.
По учењу грчких атомиста[6] материја се састоји из безброј ситних делића („атома“) различитог облика који су непроменљиви, недељиви и неуништиви. Они се крећу по празном простору васионе и комбинују на различите начине. Све појаве неорганског, органског и психичког света нису ништа друго до резултати различитих комбинација ових најситнијих делића материје. Како се ови најситнији, непроменљиви, недељиви и неуништиви делићи материје на грчком језику зову атоми, то се и философско схватање по коме је сав видљиви и невидљиви свет само плод најразличитијих комбинација атома назива атомизам а његови представници атомисти.
Ово и овакво атомистичко схватање материје не задовољава. Јер, иако је атом најситнији делић материје, он ипак заузима известан простор. А све оно што заузима макар и најмањи простор не може бити недељиво. Према томе, и атоми не могу бити недељиви, што је данас поготову доказано и показано.
Да је овакво атомистичко схватање природе основног елемента материје било погрешно, јасно су доказали резултати најновијих научних проучавања атома. По схватању модерне науке атоми су по облику и величини не различити већ слични међу собом. Они нису елементарни и недељиви већ сложени и дељиви. Јер, благодарећи средствима која јој данас стоје на расположењу, модерна наука је успела да разбије атом на ситније делове и у њему открије један нови минијатурни сунчани систем.[7] Проучавајући разбијени атом, наука је констатовала да се он састоји од више ситних делића. Једни од њих сачињавају језгро атома и напуњени су позитивним електрицитетом. То су Јони.[8] Око јона гравитирају други делићи атома који су напуњени негативним електрицитетом. Они се зову електрони.
Број електрона у једноме атому различит је.[9] Електрони се окрећу око јона брзином од више билиона обрта у секунду.[10]
Сваки атом материје садржи у себи извесну количину енергије. То је тзв. Интра-атомска енергија, која је „највећим својим делом нераздвојно везана за састав електрона и протона“ и која се „може једино ослободити када се они разруше“.[11] А када се разруше, они ослобађају необично велику енергију.[12]
Међутим, разрушавање атома није једини пут којим се ослобађа енергија нагомилана у њему. Интра-атомска енергија ослобађа се исто тако и радијацијом или зрачењем.
Но, по тврђењу модерне науке, зрачењем и разрушавањем атома врши се не само постепено или нагло ослобађање њихове енергије, већ исто тако и постепена или нагла еманација, испаравање или губљење њихове масе или материје. Једновремено са ослобођењем снаге атома врши се и његова дезинтеграција. Атом постепено или нагло престаје да постоји. Тако, на пр., „атоми радијума и других радиоактивних тела временом се распадну у атоме олова и хелиума“.[13] Зрачењем, дакле, материја губи од своје тежине; зрачењем она постепено ишчезава, престаје да постоји као материја. Што у овом погледу важи за најмању количину материје – за атом, важи и за највећу – за звезде.“[14]
На основу свега досада реченог, јасно је, дакле, да је материјалистичко схватање, по коме су основни елементи материје недељиви, непроменљиви и неуништиви – сасвим погрешно. Јер модерна наука тврди да су ти елементи и дељиви, и променљиви, и уништиви. Према томе и сама материја је и дељива, и променљнва, и уништива. Самим тим, пак, отпада и материјалистичко тврђење да је материја јединопостојећа, самобитна и вечна. Јер, оно што има свој крај мора имати и свој почетак. А оно што има и почетак и крај не може бити јединопостојеће, самобитно и вечно, пошто је условљено узроком који постоји пре њега и ограничено временом.[15]
Но ако по тврђењу модерне науке материја представља нешто коначно или ограничено и ако она због тога није и не може бити самобитна, већ мора имати узрок свог постојања, онда се нужно намеће питање: који је узрок постојања материје и постепеног, дуготрајног формирања материјалног света из ње?
Полазећи од погрешног веровања да је материја самобитна и вечна, материјализам ово питање и не поставља. Библија, пак, насупрот материјализму, учи да је узрок по стојања материје и постепеног, дуготрајног формирања не само материјалног већ исто тако и органског света из ње, једна самобитна и вечна, свесна, осећајна и вољна духовна сила, коју она назива Богом. Слажући се са тврђењем науке да је првобитна материја, од које је постао сав материјални свет, била хаотична и безживотна, „безоблична и пуста“ (1.Мојс.1,2), Библија, за разлику од науке, учи да се над том безобличном и пустом материјом дизао „Дух Божји“, тј. духовни праузрок постојања како те саме материје, тако и целокупног видљивог света који ће у току времена из ње настати.[16] На тај начин Библија јасно истиче да је духовна стваралачка свесна и вољна сила несумњиво реалност своје врсте и да она претходи материјалном као узрок последици. Према томе, по учењу Библије, све што постоји није резултат слепог случаја, већ плод планских закона, у којима је била изражена Божја воља – „нека буде“ – којој се материја безусловно покоравала – „и би тако“.[17] Даље, Библија, као и наука, учи да је све што постоји постало постепено, у етапама, идући од простог ка сложеном, од неорганског – органском, а од органског – духовном и свесном. Разуме се, све ове битне истине о постанку света и свега што је у њему Библија износи језиком који је био једино схватљив за људе онога времена када је она и писана. Тако, на пр., фаза развоја првобитне „безобличне и пусте“ материје у низ небеских тела и безброј феномена неорганског и органског света Библија назива „данима“, јер је по њеном учењу, „један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан“.[18]
Библија учи, дакле, да је стварању света претходила божанска мисао и божанска воља, да је свет онакав какав је – одраз те мисли и те воље. Да ли је овакво учење Библије о постанку света у супротности са учењем модерне науке о томе? Пустићемо да на ово питање одговори један од највиднијих представника те науке. „Данас је постигнута сагласност, пише Џемс Џинс – сагласност која се у физичкој науци претвара готово у једнодушност – у томе да нас ток знања води једној немеханичкој стварности. Свет или свемир почиње да нам личи више на велику мисао него на велику машину. Разум не изгледа више као незвани гост у царству материје. Напротив, ми почињемо да наслућујемо како баш тај разум треба да поздравимо као творца и управљача царства материје. Разуме се, овде није реч о нашим индивидуалним разумима, већ о разуму у коме атоми из којих су настали наши индивидуални разуми постоје као мисли… Ми долазимо до сазнања да свет пружа очевидне доказе за постојање једне силе која му одређује циљ и њиме управља, а која има нечег заједничког са нашим сопственим индивидуалним разумима“.[19]
Истина, ни божански ни човечански разум нису нешто што подлежи чулном искуству. Али, зар постоји само оно што подлежи чулном искуству? Зар се из досадањих излагања не види да и сама модерна наука тврди да је и материја нешто што је у крајњој линији нематеријално, нешто што је у суштини ван домашаја човековог чулног искуства? Нису ли исто тако и многе природне силе, којима наука покушава да објасни многе природне појаве, нешто што се не може ни видети, ни чути, ни опипати, ни омирисати, ни окусити? Па ипак све те нематеријалне силе постоје, јер су последице њиховог дејства подложне човековом чулном искуству. По природи тих дејстава човек једино и може да донесе свој суд о природи сила које их проузрокују. Тако, на пр., ако се вратимо на експерименат којим је Плато хтео да на један очигледан начин докаже тачност Кант-Лапласове хипотезе, ми ћемо морати у томе експерименту да видимо не резултат случајног стицаја извесних околности већ планско дело једног мисаоног експериментатора, који је, пре вршења експеримента, припремио све што је за успешно извођење тога експеримента било потребно: и стаклени суд, и воду, и алкохол, и зејтин, и иглу. Платов експерименат је, дакле, мисаоно дело самога Плато-а и он се без свога творца не да ни замислити, а камоли извршити.
А ако се један ситан експерименат, као што је Платов, не може ни замислити, а камоли извршити без једног свесног и вољног експериментатора, онда како ће се не само замислити него и извршити један неупоредљиво крупнији експерименат – експерименат који се врши не у маленом стакленом суду него са огромном космичком масом – ако иза тог и таквог експеримента не постоји један све-мудри и свемоћни експериментатор као што је Бог?
На основу свега досада реченог, можемо закључити да материјалистичко схватање материје и његово учење о постанку света – учење које је „систематски“ изложено у Кант-Лапласовој теорији – не задовољава.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Немачки философ Емануел Кант (1724-1804) изложио је своју хипотезу о постанку света у своме спису Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755, г. Ту његову хипотезу развио је немачки астроном Хершел (1738-1822). Независно од Канта, француски математичар и астроном Лаплас изложио је своју хипотезу о постанку света на крају свога дела Exposition du systeme du monde, 1796. г. Како сам Лаплас каже, он је ту своју хипотезу изложио „са неповерењем“.
  2. Ср. F. Challaye, Philosophie scientifique et philosophie morale, p. 123; Librarie F. Nathan, Paris.
  3. Ср. К. Керн: Материјализам и наука, 1936. стр. 15.
  4. Ср.: П. Я. Светлов, Op. cit., стр. 143-144; К. Керн, Op. cit., стр. 16-17; G. Sarfais, Precis de philosophie scientifique et de philosophie morale, pp. 253/256, Paris, 1904.
  5. Модерна астрономија, на пр., тврди да васиона није бесконачна или неограничена већ коначна или ограничена (Ср. Џемс Џинс: Звезде и њихова кружења (превео Ж. Симић), Београд, 1932, стр. 138-139; Ј. G. Growther, An outline of the Universe, рр. 19-20, 1938). По Ајнштајну, „простор се не шири бесконачно, него се свија према самом себи као и Земљина површина“ (Џ. Џинс, Op. cit., р. 140). Хабл мисли да запремина васионе износи око 380,000,000,000,000 билион, билион, билион, билиона кубних миља (Ј. G. Growther,, Op. cit., р. 20). Џинс верује да у тој и толикој васиони има онолико звезда колико има зрна песка на свима морским обалама Земље или капљица у плахој киши која би читав један дан пљуштала над целим Лондоном. „А не смемо притом заборавити, вели Џинс, да је једна осредња звезда око милион пута већа од Земље“ (Џ. Џинс, Op. cit., р. 148). Сунчева маса је, по Едингтону, тешка 2,000.000.000.000.000.000.000.000.000 тона (А. С. Едингтон: Звезде и атоми, Београд, 1938, стр. 16), а укупна количина материје у целој васиони износи колико и 11.000 милиона, милиона, милиона сунаца (Џ. Џинс, Op. cit., стр. 147).
    Па ипак ова огромна количина материје заузима само један врло, врло мали део непрегледног простора васионе. „Човек би помислио, вели Џинс, да би простор, који садржи толико огроман број звезда био страховито претрпан. Напротив, васионски простор је празнији него што се да и замислити. Претпоставимо да само три мушице живе у целој Европи, па чак и у том случају ваздух Европе би био пренасељенији мушицама него што је васионски простор звездама, бар у оним деловима васионе који су нам познати“ (Џ. Џинс, Op. cit., стр. 148). И по мишљењу немачког астронома Рима, материја је само изузетак у васиони. „Однос целокупне материјалне масе свих небеских тела према целокупном материјалном простору у свемиру једнак је односу који постоји између дванаест глава од чиоде и целокупног простора Немачке царевине“ (К. Керн, Op. cit., стр. 14).
  6. Леукип (око 450 год. пре Христа); Демокрит († 360 г. пре Хр.); Епикур (341-270 г. пре Христа). Атомизам је бранио и латински песник Лукреције (95-51 г. пре Христа).
  7. Ср. Џ. Џинс, Op. cit., стр.87; F. Challaye, Op. cit., 117.
  8. Ако је језгро атома састављено само од делића водоника, онда се зове протон.
  9. У атому уранијума има 92, у атому сребра 47, а у атому алуминијума 13 итд.
  10. По Dr. П. А. М. Дирацу, електрони се крећу око празног простора, јер протон уствари и не постоји. Дужина пречника једног атома варира од један до пет десетмилионитих делова милиметра, А ако би се атом водоника, који се састоји свега из једног протона и једног електрона, и сматра се првобитним атомом од кога су сви други постали, увећао десет хиљада милијарди пута, онда би његов протон представљао лоптицу, чији је полупречник дугачак свега један полустоти део од милиметра. На километар одстојања од овог протона, кретао би се у кругу око њега електрон који представља лоптицу са пречником од једног сантиметра (Ср. F. Challaye, Op. cit., р. 118). Ако су атоми свих досада познатих тела само различите комбинације атома водоника, онда и целокупна материја васионе није ништа друго до збир атома водоника (Ср. F. Roussel et Mne D. Roussel, Traite elementaire de philosophie, рр. 132-134, Paris, 1935).
  11. А. С. Едингтон, Op. cit., стр. 78.
  12. Тако, на пр., „уништење обичне водене капи омогућило би нам да располажемо моћи од 200 коњских снага у току једне године дана“ (А. С. Едингтон, Op. cit., стр. 81). Ако би један грам радијума експлодирао одједанпут, онда би топлота, која би се том приликом развила, била довољна да загреје 10,000.000 литара воде до 100 степени (К. Керн, Op. cit., стр. 13). А ако би количина радијума који експлодира била тешка не један него тридесет грама, онда би њена екоплозија изазвала светлост и топлоту равну светлости и топлоти једног великог вулкана (Ср. Ј. G. Growther, Op. cit., рр. 114-115). Уосталом, најновије атомске и водоничне бомбе показују страховиту енергију коју садржи у себи атом.
  13. Sir James Jeans, The Mysterious Universe, p. 18. Cambridge, 1937.
  14. „Да звезде губе своју масу зрачењем несумњиво је, вели Единггон. Сунце годишње губи 120 билиона тона… Најмањи делићи предају једни другима своју енергију и престају да постоје“. Зато се Едингтон, иако „прилично очајан“ због тога, одлучује да прими теорију о „уништењу материје“, тј. теорију по којој је материја не недељива, непроменљива и неуништива, већ дељива, променљива и уништива (С. А. С. Едингтон, Op. cit., стр. 79-96). Џинс, пак, са своје стране пише: „Модерна наука се јако удаљила од старог мишљења по коме је васиона била само збир чврстих комадића материје у којој су се таласи зрачења повремено појављивали као нешто случајно“ (Sir James Jeans, The Mysterious Universe, р. 39). Јер, „материјална васиона изгледа да пролази као бајка коју смо слушали, која као визија ишчезава у ништавило“ (Џ. Џинс: Звезде и њихова кружења, стр. 151).
  15. Ср. J. G. Growther, Op. cit., p. 1.
  16. 1.Мојс.1,2.
  17. 1.Мојс.1,3-30.
  18. 2.Петр.3,8.
  19. The Misterious Universe, p. 137.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *