НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
8. TAJHA СПАСИТЕЉЕВОГ УЧЕЊА И ТАЈНА СПАСЕЊА
 
Спаситељ је Богочовек; у томе је сва његова тајна, па и тајна његовог учења. И његово еванђелско учење је спасоносно тиме што је богочовечанско.
а) Христово учење је благовест („Евангелион“). Све што треба спасењу овога света и људима у свету Спаситељ је казао у своме учењу. На сва важна питања Он је у њему дао одговор. Нема питања које може мучити душу људску а да на њега у Богочовековом учењу није дат посредни или непосредни одговор. Људи не могу измислити више питања но што има одговора у Спаситељевом учењу. Не нађе ли човек у Богочовековом учењу одговор на неко своје питање, значи: поставио је споредно или бесмислено питање, на које Бог мудрости не одговара.[1]
Све што је Спаситељ говорио, говорио је као Богочовек, Стога је Он једини у роду људском имао право да своје учење и свој рад назове Еванђељем, Благовешћу.[2] Он је уистину једини Учитељ благих вести у овом свету, јер је својим учењем, животом, смрћу и васкрсењем уклонио не само најужаснију горчину људског живота: смрт, него и извор горчине: грех, побеђујући истовремено и самог оца греха: ђавола. Као такав, Он је једини међу људима имао право да себе назове јединим Учитељем рода људског.[3]
Богочовеково учење има једно име: Еванђеље = Благовест. То је Благовест: о Богу, човеку, свету, вечној истини, правди, добру, љубави, васкрсењу, вечном животу, – Благовест о свему Божјем што је потребно човеку за живот у овом и оном свету.
б) Најидеалније и најреалније учење. У Богочовеку је дат идеално савршен и савршено идеалан човек као пример и углед за све људе свих времена, боја, раса, сталежа и узраста. Оно што је у Њему дато као живот и као стварност, дато је са циљем да постане наш живот и наша стварност. Ништа Богочовек није учио што није имао у себи као свој живот и своју стварност. Зато је Он не само најидеалнији него и најреалнији Учитељ у свету човечанском.
Оно што је Богочовек својим животом чинио, то је својим учењем саопштавао и објашњавао. То двоје сачињава једну недељиву органску целину. Господ није учио људе ничему што сам није остварио. Отуда, све што је Богочовеково, човечански је остварљиво и реално.
Речи Спаситељеве „дух су и живот су“[4] само силом његове Богочовечанске Личности, која је „Пут, Истина и Живот“ (Јн.14,6). Одвојене од Ње, оне немају спасоносну силу, нити могу саме собом обавити спасење човеково. Речи Спаситељеве спасавају тиме што су речи Бога, и као такве – испуњене силом Божјом. Ако Христос није Бог, онда речи његове нису друго до пусте варке и чаролиске опсене. На пример: његове речи о бесмртности људске душе, о вечном животу, о васкрсењу мртвих, истините су, ако је Он заиста васкрсао и ако заиста вечито живи као Богочовек да би и људима могао давати бесмртност, васкрсење и живот вечни. То исто важи и за остале делове његовог учења. Једном речју: његово је учење животворно и спасоносно само ако је Он – Бог, Богочовек.
в) Вредност Богочовековог учења. – Пошто Спаситељеве речи садрже сву истину и мудрост Божју, то став човека према њима показује какав је човек: мудар или луд. И то мудар или луд у очима самога Христа. Јер је Он божански безгрешно и мудро разврстао све људе у две врсте: у врсту мудрих и у врсту неразумних, лудих. Мудри су они који слушају речи његове и извршавају их, а луди су они који не слушају речи његове и не извршавају их.[5]
Када се говори о вредности и сили речи Божјих, ту не може бити преувеличавања. У Спаситељевим речима је Бог и све Божје, стога су оне непролазне. Усвоји ли их човек, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила која обесмрћује човека и чини га вечним. Зато је Он и рекао; „Небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи“.[6] Но и то је мало. Већи дар је пред нама и већа радост. Изучавањем и испуњавањем Спаситељевих речи човек се удостојава још и веће части: он постаје брат Христов, и сестра, и мати. То је Христос објавио када је рекао: „Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божју и извршују је“.[7] Од слушања и вршења речи Божје по души се неосетно разлива неко неисказано блаженство које не личи ни на шта земаљско. О томе је Спаситељ говорио када је рекао: „Блажени су који слушају реч Божју и држе је“.[8]
г) Исповедање Апостола Петра и осталих Апостола и оснивање Цркве на Личности Христовој, Његовом учењу и на вери у Њега. – Господ Исус није одједном открио људима истину своје Личности, истину да је Он – Син Божји и Бог. Томе је Он поступно водио људе: чинио је Божанска дела и говорио Божанске речи, да би на основу тога људи сами дошли до закључка да је Он – Бог. То постепено припремање људи нарочито је очигледно у Спаситељевом односу према његовим ученицима. Они су Га пратили сву-да: својим сопственим очима гледали су како исцељује људе од најразноврснијих болести, како изгони нечисте духове, како неодољивом силом проповеда Еванђеље, како васкрсава мртве, како се бескрајно милосрдно опходи са људима. На основу тог личног искуства они су поступно дошли до убеђења: да је Исус – Син Божји, Месија, Бог.
То се нарочито види из случаја Апостола Петра који је описан у шеснаестој глави Матејевог Еванђеља. Тамо пише: „А кад дође Исус у околину Кесарије Филипове, питаше ученике своје говорећи: Шта говоре људи, ко сам ја, Син човечји? А они рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да се Илија, трећи да си Јеремија или који од пророка. Рече им Исус: А ви шта велите, ко сам ја? А Симон Петар одговори: Ти си Христос (- Месија), Син Бога живога. А Исус одговори и рече му: Благо теби Симоне, сине Јонин! Јер ти то нису открили тело и крв; него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем: Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“.[9]
У овом догађају откривене су свету две основне еванђелске истине. Прва је: да је Исус – Бог, а друга да је Црква сазидана на његовом Божанству и на вери у Њега као Сина Божјег и Бога. Ово исто исповедање и веру показали су и остали Апостоли: Натанаил (Јн.1,49), Тома (Јн.20,28) и остали Апостоли, и зато је Црква основана на Христу Богочовеку и Његовим Апостолима (1.Кор.3,11; Еф.2,20).
 
НЕОСНОВАНОСТ ПРИГОВОРА ДА ИСУС ХРИСТОС НИЈЕ ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ
 
У току свог историјског постојања Хришћанство је често нападано, гоњено и порицано. Нарочито су нападане и порицане извесне идеје и извесне еванђелске чињенице, али се ретко ко усудио да Хришћанство потпуно оспори, јер оно носи у себи нешто општечовечанско, нешто што је заједничко свима људима свих времена. Но у свима нападима на Хришћанство, у свима порицањима извесних хришћанских идеја, остајало је јасно ово: да Хришћанство целим својим бићем стоји у Христу, долази од Њега, зависи од Њега. Увидело се да је Личност Христова све и сва у Хришћанству. Борили су се многи у току историје са појединим хришћанским идејама, борили са Христом, али нико није успео да победи Христа. Његова светла Личност остајала је увек колико земаљски реална толико и божански непобедива. Треба се сетити речи Јулијана Отступника: „Галилејче, ти си победио!“
Својим историјским масивом, какав нема ниједна религија нити икоји човечански покрет, својим историјским вредностима, стварностима, постигнућима и чињеницама, Хришћанство је, ако ишта, показало и доказало своју живу и непресушну историјску стваралачку силу, своју историчност. А то значи пре свега историчност свога оснивача, свога продужитеља, свога вечног ствараоца – Богочовека Христа.
Али, људска мисао, у својој љубави према негативном, дошла је чак и до тог парадокса и апсурда да одриче историчност Исусову. Ту привилегију приграбила је себи нарочито такозвана негативна критика. „Човек Исус није постојао“, – то је основна поставка ове критике. У њој има још и оваквих расуђивања: као историјска личност, као човек – Исус није никада постојао; ако му се при томе допусти постојање, оно има митски карактер: Исус је митско биће, митски херој; на основу упоредних религија може се објаснити Исус и његова делатност. Главни представници негативне критике јесу: Бенџамин Смит, Шарл Франсоа Дипи, Фридрих Штраус, Бруно Бауер, Алберт Калтхоф, Ретер Јенсен, Артур Древс.
Када се ове поставке негативне критике посматрају у светлости просте људске логике, мора се увидети да Хришћанство, као историјска стварност и сила, не би могло постојати без историјске стварне личности свога Оснивача. Поред онога што је досада речено о стварности и историчности Богочовека Исуса и његовог дела, споменућемо сведочанства која нам о историчности Исуса пружају нехришћански сведоци. То су: јеврејски историчар Јосиф Флавије, римски историчар Тацит и јеврејска традиција.
1. У своме делу Јеврејске старине Јосиф Флавије је обухватио историју Јеврејског народа од првог човека па до дванаесте године Неронове владавине, тј. до 66 године после Христа. По тврђењу самога Флавија, он је ово своје дело завршио у Риму у зиму 93-94 год.
У овом Флавијевом делу има два пасуса у којима се говори о Исусу Христу. Први пасус гласи: „У то време живљаше Исус, један мудар човек, ако би заиста било згодно називати га човеком. Јер он беше творац дивних дела, и учитељ људи који с радошћу примају истину. И он је привукао себи многе Јевреје, а такође и многе незнабошце. Он беше Месија. Када га Пилат, на оптужбу наших поглавара, осуди на распеће, они који су га волели у почетку не престадоше да га воле. Јер он се њима јави опет жив трећега дана, о чему су као и о другим многобројним стварима које се односе на њега говорили божански пророци. Сем тога, хришћански род, који је по њему назван, постоји до данашњега дана“.[10]
Други пасус, који говори о томе како се првосвештеник Ана понео према светом Јакову, брату Исуса Христа, гласи: „Он (тј. Ана) је сазвао Синедрион, и извео пред њега брата Исуса, такозваног Христа, по имену Јакова, заједно са неким другима и оптужио их за повреду закона и осудио их да буду каменовани“.[11]
2. Тацит је своје Annales завршио око 116 године после Христа. Пишући о Нероновом гоњењу „хришћана“, он додаје кратко обавештење о Христу. Он каже: „Творац овога имена (тј. имена: хришћани) Христос, беше осуђен на смрт за владе Тиберијеве по наредби управљача Понтија Пилата. Тако сузбијена за тренутак, несрећна празноверица (тј. хришћанство) затим изби понова, не само у Јудеји, где је зло почело, него исто тако и у Риму, где се све гнусне и срамне ствари стичу са свих страна и постају славне“.[12]
Врло је важна чињеница, с правом вели историчар Др. Фридрих Лофс, да у Јеврејској традицији не наилазимо ни на најмању сумњу о томе да је Исус живео. Јеврејски теолози првог и другог столећа, чије су поуке и причања сачувана јеврејском традицијом, били су везани традицијом са временом у које је Пилат био прокуратор у Јудеји, и нема сумње да их је проповед о Исусу узнемирила од самог почетка. Да су били у стању да униште ову проповед, они би то сигурно учинили, показујући да је цела прича о Исусу који је живео и умро за време Пилата, само једна измишљотина. И да је то био случај, несумњиво би Јеврејска традиција сачувала неко обавештење о том факту.[13] Јевреја међутим ни до данас не поричу да је Исус Христос постојао и живео, само што га они не признају за Бога.
 
ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО И ПРИГОВОРИ ПРОТИВ ЊЕГА
 
Иако је васкрсење Христово несумњиви историјски догађај, посведочен јаче и силније него ли ма који догађај у историји рода људског; иако је истинитост његова најкритичкије и најнемилосрдније проверена и доказана; иако је оно темељ Хришћанства; иако је оно логична, природна и неминовна последица целокупног живота Богочовековог на земљи; иако је оно непресушни извор моралног препорода свих хришћана свију времена; иако се без њега не може ни на који начин објаснити двехиљадугодишња историја Хришћанства, – ипак је оно порицано од стране негативне критике.
Негативна критика је створила хипотезе, претпоставке, помоћу којих жели да докаже неистинитост васкрсења Христовог. Од тих хипотеза најглавније су: 1) хипотеза о крађи мртвог тела Христовог; 2) хипотеза о обамрлости или летаргичном сну и 3) визионарно-халуцинацијска хипотеза.
1. Хипотеза о крађи мртвог тела Христовог састоји се у овоме: Апостоли су украли тело Христово, а затим објавили да је он васкрсао.
Ова хипотеза заснована на једној лажи, коју су измислили непријатељи Христови, да би сакрили и оспорили факт васкрсења Христовог. Сами еванђелисти пишу о томе јасно и отворено „Пошто је Христос васкрсао, стражари који су чували гроб, дођоше у град и јавише првосвештеницима Јудејским све што се догодило. Ови се састаше са старешинама, договорише се и дадоше војницима доста новаца и рекоше: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га кад смо ми спавали. И ако ово чује прокуратор, ми ћемо га умирити, и учинити да вама ништа не буде. А они узеше новац и учинише као што су били научени. И разгласи се ова реч међу Јеврејима до данас“.[14]
Ова лаж, скована од непријатеља Христових, постала је дакле хипотезом помоћу које се жели да објасни васкрсење Христово. Али, лаж остаје лажју, макар се облачила и пресвлачила у безброј силогизама. Пре свега, да Апостоли украду тело Христово постојала је једна чисто физичка неуклоњива сметња. То је: јака стража на утврђеном и запечаћеном гробу Христовом. А гроб су утврдили и запечатили најљући непријатељи Христови: јеврејски првосвештеници и старешине, уз припомоћ римске страже коју су добили од Пилата. А то су постигли на тај начин што су пред Пилатом употребили лаж, коју су по васкрсењу Христовом претворили у објашњење васкрсења. Еванђелист пише: „Сутрадан, по петку, сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата и рекоше: Господару, сетисмо се да она варалица (Исус) још за живота рече: После три дана устаћу, Заповеди дакле да се осигура гроб до трећег дана, да не дођу ученици и украду га и кажу народу: Уста из мртвих, – и била би последња превара гора од прве. Рече им Пилат: Ево вам страже, идите и осигурајте како знате. А они одоше и осигураше гроб запечативши камен са стражом“.[15]
Али, ова хипотеза је не само нелогична него је и смешна. Јер како би могли украсти тело Исусово из утврђеног и чуваног гроба Апостоли, плашљиви бегунци, који су се разбегли од живог Исуса чим је био ухваћен и изведен на суд, – Апостоли, за које еванђелист вели да су на сам дан васкрсења били, „због страха од Јевреја“, скупљени у соби и „врата закључана“?[16]. Да су Апостоли заиста украли тело Христово, и да се васкрсење Христово није стварно десило, зар би старешине јеврејске само забраниле Апостолима да проповедају име Христово; не би ли их повукли на суд и одговорност? Они који су самог Исуса осудили на основу лажних сведочанстава, зар не би и његове ученике осудили на смрт, да су збиља били украли мртво тело Христово, а затим стали проповедати како је васкрсао?
Осим тога, какву би корист имали Апостоли од мртвог тела Исусовог и чему би оно служило? Што је најглавније, мртво тело не би могло ни изазвати ни створити у њима веру у васкрсење Христово, и од плашљиваца преобразити их у неустрашиве проповеднике и исповеднике Васкрслог Христа. Они су са невиђеном радошћу ишли на страдање и у смрт за Васкрслог Исуса који им је давао силе и радости у страдању и умирању за Њега. А све то не би могло чинити мртво тело Исусово.
2. Хипотеза о обамрлости или летаргичном сну састоји се у овоме: Исус Христос није на крсту умро већ само обамро, пао у неки летаргичан сан. Такав, био је сахрањен. У гробу се освестио и изишао из њега, и мало по мало оздравио од рана и изнемоглости. Изнурен, он се покаткад опрезно јављао својим ученицима.
Ова се хипотеза не може одржати, ако се обасја светлошћу историјских чињеница. Пре свега, Христос је и до самог распећа био шибан, бијен, пљуван, мучен, и због тога толико изнурен да није био у стању ни свој крст да носи. И тако измучен и изнурен, био је распет. Он је издахнуо на крсту и стварно умро. То су проверили: искусни капетан страже и сами стражари. Јевреји, да би се уверили да је Исус заиста умро, молили су Пилата да распетом Исусу и разбојницима пребију колена. Војници су пребили колена разбојницима. А кад су то исто хтели да учине и Исусу. видели су да је већ умро, па Му не пребише колена, него Му један од војника прободе ребра из којих изиђе крв и вода.[17]
Ако се чак и то допусти да Исус ни на крсту није издахнуо, довољно би било да његову смрт изазове то што је прободен копљем. Поред тога, ако се претпостави да је из обамрлости дошао себи и изишао из гроба, настаје питање, како је он, са ранама од клинаца на ногама и рукама, сав изнемогао и изнурен, одмах предузео дуга путовања, јављајући се ученицима час у Јудеји час у Галилеји?
Ако је ова хипотеза тачна, како се онда може објаснити вера Апостола у васкрсење Христово и у Његов бесмртни вечни живот после васкрсења? Осим тога, Исус је био толики љубитељ истине, да никад не би допустио да његови ученици зидају на обмани свој рад и Еванђеље. Јер они тврде за Њега да се „обмана не нађе у устима његовим“[18]. Пламена вера светих Апостола у Христово васкрсење и њихова неустрашива проповед Христовог Еванђеља необорив су доказ тога: да су се они свим средствима осведочили и уверили да је Христос заиста васкрсао, заиста победио смрт.
3. Визионарно-халуцинациска[19] хипотеза састоји се у овоме: Исус Христос је умро и био сахрањен, али није васкрсао. Његови ученици нису никако могли да се помире са тим да је заувек нестало њиховог омиљеног учитеља. Узбуђени и потресени голготском катастрофом, а вођени љубављу према учитељу, њима се причинило да су видели Христа васкрслог и живог. Сећање на старозаветна пророштва, сећање на речи самог учитеља да ће после три дана васкрснути, растројеност нерава, све је то учинило да су се код ученика почеле јављати халуцинације. У души егзалтиране Магдалине планула је прва искра вере. Та се искра, при додиру са ученицима, развила у велики пламен који је код њих изазвао халуцинације, те су они своје сопствене представе о васкрслом Исусу примили за стварна објективна факта.
Ова теорија нема ни психолошке ни историјске услове, да би могла бити истинита. Познато је: Апостоли су били преплашени свим оним што се десило са Христом; у њиховој души је владало и преовлађивало осећање страха. То осећање је онемогућавало и најмању веру у васкрсење Христово, а камоли веру пуну ентузијазма, веру која би измислила васкрсење Христово и на тој измишљотини сазидала огромну зграду историјског Хришћанства. Од њиховог психичког стања било је далеко свако очекивање васкрсења Христовог. То се јасно види из напора васкрслог Спаситеља да им докаже најопипљивијим и најочигледнијим средствима истинитост свога васкрсења и стварност свога васкрслог тела. Малаксали свим бићем, они се јадају: „А ми се надасмо да је Он Онај који ће избавити Израиља“[20]. Да они нису били ни под каквом аутосугестијом ни сугестијом види се из тога, што они сматрају појаву васкрслог Христа за утвару, за привиђење, због чега и траже да га опипају.[21]
Обично се халуцинације појављују само или код чула слуха, или код чула вида, или код чула пипања. А ученици Христови истовремено и гледају Христа, и разговарају с Њим, и пипају Га. И то се понавља много пута у току четрдесет дана, и то не само код једанаесторице него и код више од 500 хришћана[22].
Но, ако би се могла и за тренутак допустити ова теорија, зна се да халуцинације трају извесно време, и кад се људи врате у нормално стање, оне ишчезавају, а људи онда увиђају своју обману. Али код ученика Христових то ни у ком погледу није случај. Они су ревносни и неустрашиви проповедници васкрслог Христа, не само док им се васкрсли Господ јављао у току четрдесет дана после свог васкрсења, него такви остају до краја својих живота. И још: ту су веру оставили својим ученицима, а ови опет својима, и тако редом до данашњега дана. Тако стварна и бесмртна вера могла је понићи, и поникла је, само из стварне чињенице васкрсења Христовог. Апостоли, а за њима и остали хришћани, нису се плашили никакве смрти нити се плаше, јер су убеђени у Христово и у своје васкрсење. То је извор њихове вере, њихове проповеди, њиховог ентузијазма, њихове неустрашивости, њиховог радосног мучеништва и страдања, и њиховог усхићеног умирања за васкрслог Господа Христа и његову истину.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Ср. Мт.21,23-27; Лк.12,13-15.
  2. Лк.4,18-19.
  3. Мт.23,8-10; Лк.6,40.
  4. Јн.6,63.
  5. Мт.7,24-27.
  6. Мт.14,35.
  7. Лк.8,21.
  8. Лк.11,28.
  9. Мт.16,13-19.
  10. Antiquitates Judaicae, ХХIII, 3, 3.
  11. Ibid., XX, 9, 1.
  12. Annales XV, 44.
  13. Види: F. Loofs, What is the Truth about Jesus Christ? Pp. 30-31; Edinburg, T. Clark, 1913.
  14. Мт.28,11-15; cp. Мт.27,64.
  15. Мт.27,62-66.
  16. Јн.20,19.
  17. Јн.19,31-34.
  18. 1.Пет.2,22.
  19. Халуцинација (лат. hallucinatio), привиђење; психолошки: чулна обмана, представа коју сматрамо за опажај, опажање спољних објеката и догађаја који уопште и не постоје (последица болесне раздражености централног нервног система); најчешће су халуцинације чула вида (визије) и чула слуха, а ређе чула пипања, мириса и укуса. – М. Вујаклија, Ор. cit., стр. 1238.
  20. Лк.24,21.
  21. Лк.24,37-43; Јн.21,24-29.
  22. 1.Кор.15,6.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *