ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
д) МАТЕРИЈАЛИСТИЧКО УЧЕЊЕ О ДУШИ
 
Доследан свом основном схватању света, по коме је мртва материја једина реална супстанца и једини извор и увор свих феномена не само неорганског већ исто тако и органског и психичког живота – материјализам учи, да душа као нематеријално, духовно, од тела независно и бесмртно биће не постоји. Такозвани психички феномени, сматрају материјалисти, нису манифестације те и такве душе, већ функције појединих органа нашег тела, нарочито нашег мозга; они су супојаве тела, тј. материје. Познато је, на пример, Фогтово[1] тврђење да духовна делатност човекова није ништа друго до функција његовог мозга, тј. функција једне чисто материјалне супстанце. Исто тако, познато је и Малешотово[2] упоређење, по коме, између човекове мисли и његовог мозга постоји исти однос као и измећу црне џигерице и жучи, и његових бубрега и мокраће.
Отуда материјалисти мисле да за правилно схватање и објашњење такозваног психичког живота није потребно да човек претпоставља постојање једне посебне душе, већ да добро познаје физиолошке процесе мозга који овом животу претходе и од којих он искључиво зависи. Јер се психолошки феномени могу свести на физиолошке онако исто као што се биолошки могу свести на физичко-хемијске. Према томе, по мишљењу материјалиста, психологија[3] уствари и није ништа друго до физиологија мозга.[4]
Да би доказали тачност оваквог свог учења о души, материјалисти се позивају на извесне чињенице из анатомије и упоредне антропологије,[5] психологије и патологије.[6] Тако, на пример, по њиховом мишљењу:
а) Анатомија и упоредна антропологија тврде да степен развоја човековог свесног духовног живота зависи од величине његовог мозга.
б) Материјалистичка психологија тврди да је сваки психички феномен условљен физиолошким феноменом – нервним процесом. Другим речима, ова психологија тврди да сваки психички феномен има свој физиолошки супстрат или подлогу, без које не може да постоји. Према томе, психолошко зависи од физиолошког, а не физиолошко од психолошког; човекова психологија се мења према човековој физиологији, а не његова физиологија према његовој психологији; човеково тело утиче на човекову душу, а не човекова душа на човеково тело.
в) Патологија тврди да свака повреда једнога дела човековог мозга повлачи за собом промену или поремећај у оној области човековог духовног живота која од тог дела човековог мозга зависи. Душевне болести су неминовне последице нервних обољења.[7]
 
КРИТИКА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ УЧЕЊА O ДУШИ
 
Овакво материјалистичко учење о души засновано је на тврдњама које се не слажу са следећим неоспорним чињеницама:
а) Између материјалних и психичких појава постоји велика разлика.
Прво, док се материјалне појаве налазе у простору, дотле психичке појаве не заузимају никакав простор. Јер човекове мисли, осећања и жеље немају ни дужину, ни ширину. ни висину; оне нису ни горе ни доле, ни лево ни десно, ни близу ни далеко.
Друго, за разлику од материјалних појава које се могу мерити, психичке појаве су немерљиве; за њихово мерење не постоји једна посебна, одређена мера. Јер изрази: велики, тежак, дубок и њима слични – велика љубав, тешка туга, дубока мисао итд. – немају у психологији математичко значење.
Треће, пошто се налазе у простору и пошто су мерљиве, материјалне појаве подлежу чулном искуству, то јест њих човек сазнаје помоћу својих чула. Као безпросторне и немерљиве, пак, психичке појаве су ван домашаја човековог чулног искуства; њих човек сазнаје својом свешћу. Исто тако, материјалне појаве су сазнајне за све људе, док психичке појаве сазнаје само појединац као свесни субјект.[8]
Према томе, неоспорна је чињеница “да су психичке појаве потпуно особене природе и неупоредљиве са физичким”.[9] Зато се психичке појаве и не могу свести на материјалне; зато психологија није и не може бити исто што и физиологија мозга.
б) Ако се психичко не може свести на материјално, онда оно и није функција или епифеномен материјалног. Отуда је и тврђење да мозак лучи мисао онако исто као што црна џигерица лучи жуч а бубрези мокраћу – апсурдно или бесмислено.[10] Јер црна џигерица и бубрези, с једне стране, и жуч и мокраћа, с друге, представљају појаве исте врсте, то јест појаве физичко-хемијске или материјалне природе. У овом случају, дакле, два узрока материјалне природе изазивају две материјалне последице. Међутим, није исти случај са човековим мозгом и његовом мишљу: између њих постоји битна квалитетна разлика.
Исто тако, постоји битна разлика и између осталих човекових психичких стања и њихових материјалних супстрата. Зато Ди Боа Рејмонд[11] сматра да питање начина постанка психичког и физичког представља једну од досада нерешених загонетака света. “Каква појмљива веза постоји, пита се он, између одређених покрета које у моме мозгу врше одређени атоми, с једне стране, и чињеница: да ја осећам бол, радост, слатко … и да из тога долазим до уверења: ја постојим, дакле – с друге стране?”[12]
Битну разлику између материјалног и психичког наглашава и француски психолог Рибо када каже: “Несумњиво је, да би анатомист и физиолог могли вековима да проучавају мозак и нерве, па да ипак и не наслуте што су то бол и задовољство, ако их претходно нису осетили. У овом погледу, ништа не може да замени сведочанство свести, и увек се треба сећати следећих речи једног анатомисте: “Пред жилицама мозга ми личимо на фијакеристе који познају улице и куће али не знају шта се у њима збива”.[13] Тиндал[14] мисли, да чак и онда када би нам рад мозга био потпуно познат, ми не би могли да одговоримо на питање: “Како су физички поступци везани за чињенице свести?” Јер “ће провалија која раздваја ове две врсте појава увек остати непрелазна за разум”.[15] To мишљење дели и Карел када каже: “Ништа нам не допушта да разумемо односе између свести и нервних процеса, између мисаоног и можданог… и како се рађа мисао… Ми ништа не знамо о пореклу разума”.[16]
Противу материјалистичког тврђења да су психичке појаве епифеномени материјалних, говори и чињеница да се материја, из које је састављено човеково тело, у току сваких 7-9 година потпуно измени. Када би психички живот човеков био само епифеномен његовог телесног живота, онда би човек, после сваке седме или девете године, престајао да буде свестан свих мисли, осећања и жеља које је имао у току протеклих 7-9 година. Међутим, сви ми из личног искуства знамо да није такав случај. Тако, на пример, чак и најстарији људи се сећају свог најранијег детињства често пута до најситнијих и најнезнатнијих детаља. Где се чувају те успомене из најудаљеније прошлости, кад се тело детета у току више деценија више пута из основа изменило?
Отуда, није сасвим неоспорно ни материјалистичко тврђење да степен развоја човековог свесног живота увек зависи од величине његовог мозга. Тобожња сразмера “између развијености мозга и свеснога живота је оно што је најнејасније или најнеразумљивије у свету”. Јер “било да је реч о величини мозга, било о његовој тежини или о односу његове тежине према тежини целога тела, ниједна од материјалистичких формула није у складу са чињеницама”.[17] Било је, на пример, генијалних људи, који су имали мозак лакши од мозга најпросечнијег човека. А лобања са највећом унутарњом запремином или највећим капацитетом не припада човеку са најразвијенијим свесним животом, како би по учењу материјализма требало да буде, већ једном дивљаку из Нове Британије.[18]
Исти је случај и са материјалистичким тврђењем да повреда једног дела човековог мозга изазива одговарајући поремећај у његовом духовном животу. Ни ово материјалистичко тврђење није остало неоспорено. Доказано је, на пример, да се поједине умне функције могу повратити и онда када су њихови одговарајући материјални супстрати – нервни центри – разорени. Ове повраћене умне функције Флоренс[19] и Вунт[20] су назвали викарним[21] функцијама мозга. Исто тако, по тврђењу највећих стручњака, неке менталне болести, као што је на пример хистерија, нису последица никаквих повреда.[22]
в) Као што психичке појаве зависе од материјалних, тако и материјалне зависе од психичких; као што тело утиче на душу, тако и душа утиче на тело. Неоспорна је чињеница да психички живот човеков умногоме зависи од његовог телесног живота. Сваки човек из личног искуства зна какве промене у његовом психичком животу изазивају, на пример: главобоља, зубобоља, глад, жеђ, замор, алкохол и томе слично. Хируршко одстрањење каквог важног органа из човечјег тела може пак да изазове читаве поремећаје у човековом психичком животу. И материјалисти су у праву када наглашавају и подвлаче ове неоспорне чињенице.
Али материјалисти нису у праву када или превиђају или безразложно споре друге исто тако неоспорне чињенице, које непобитно доказују да и материјално зависи од психичког, да и душа утиче на тело. Има ли човека који никада у своме животу није на своме сопственом телу осетио физиолошке промене, које су неминовна последица осећања: љубави, мржње, гнева, страха, радости, туге, зависти м других сличних психичких узрока? Ко не зна да човек од осећања задовољства порумени, од осећања гнева и страха побледи? “Једна жена више пати када изгуби своје дете него када јој се ампутира какав део тела”.[23] Јесу ли непознати случајеви када каква немила вест изненада проузрокује смрт човека? Када завист, мржња и страх по стану навика, “могу да изазову органске промене и праве болести… Коса једне Белгијанке, коју су осудили на смрт, изненада је оседела у току ноћи која је претходила извршењу смртне казне… Жолтрен је доказао да морални удар изазива важне промене у крви. Код оних који су осетили велики страх он је нашао мањи број белих крвних, зрнаца”, и друге промене, које доказују да је израз “стварати злу крв” буквално истинит. Мисао може да проузрокује органске повреде… Лечење многих болести молитвом доказано је неоспорним чињеницама. “Наше садање схватање утицаја молитве на патолошка стања засновано је на посматрању болесника, који су се, готово тренутно излечили од различитих болести, као што су: туберкулоза костију, хладан абцес, гнојаве ране, живе ране, рак итд. Процес оздрављења разних индивидуа мало се разликује. Често се осети велики бол, а затим изненадно осећање потпуног оздрављења. За неколико секунда, за неколико минута или највише за неколико часова ране се залече, општи знаци болести ишчезну и апетит се врати… Једини неопходни услов за ово је молитва. Но, није потребно да се сам болесник моли и да је религиозан. Довољно је да се неко други налази поред њега у молитвеном стању. Ове чињенице су од великог значаја. Оне доказују стварно постојање извесних односа између психолошких и органских процеса, чија је природа још непозната. Оне потврђују стварну важност спиритуалних или духовних делатности, којима хигијеничари, доктори, васпитачи и социолози нису готово никада мислили да се баве. Ове чињенице нам отварају један нови свет”.[24]
Исто тако, човек може по својој вољи да изазива важне промене у своме телу. Тако, на пример, сви се човекови свесни покрети врше по његовој вољи. Утицај човекове воље на његово тело је покаткад такав и толики да не само сузбија већ потпуно савлађује његове основне природне нагоне. Довољно доказа за ово имамо у многобројним примерима вољне аутосугестије, аскезе, штрајковања глађу и самоубистава.
Најзад, моћан утицај на човеково тело врши и његова савест. Покоравајући се гласу своје савести, човек подноси велике жртве, а покаткад иде не само на робију него и у смрт.
г) Пошто се битно разликуЈе од тела и није његов епифеномен, већ моћно утиче на њега, човекова душа је посебно нематеријално биће. To ce види и из следећих чињеница:
Прво, човек је свестан да се његов психички живот не може да сведе само на збир неповезаних психичких појава, које нису ништа друго до различите функције различитих органа његовог тела. Напротив, он је свестан да су сва стања његовог психичког живота – све његове мисли, осећања и жеље – везане за оно што он назива својим “ја” – својом личношћу. Он је свестан да је то његово “ја” уствари оно што у њему мисли, осећа и жели – да се његов целокупни психички живот групише око тог његовог “ја”; да је тај његов живот уствари живот тог његовог “ја”.
Друго, човеково психичко “ја” се не осећа као епифеномен човековог тела, већ као реалност своје врсте, као психичка личност, која управља и влада човековим телом. Оно се осећа као посебна духовна сила, као душа, која у самом човековом телу види не само предмет свога проучавања него и инструменат или оруђе своје воље.
Треће, неоспорна је чињеница да човек, поред разума, осећања и воље, носи у својој души и једно мерило вредности, којим дели на добре и зле не само своје поступке него исто тако и своје мисли, осећања и жеље, па једне одобрава и хвали а друге забрањује и осуђује.
Да ли би човекова душа, која не би била једно самостално нематеријално биће већ само функција или епифеномен тела, могла да има оваква својства и овакву власт и контролу како над различитим психичким стањима човековим тако и над његовим телом?
д) Као самостално нематеријално биће, душа је бесмртна. Учење о души као бесмртном бићу заступају сви философи-спиритуалисти, као што су: Платон, Декарт, Лајбниц, Кант, Хегел, Бергсон и други. Тако, на пример, Бергсон који верује да је бесмртност човекове душе не само могућна него и вероватна, каже: “Једини разлог за веровање у то да се свест после смрти гаси јесте чињеница, да ми видимо како се тело растура или распада. Но овај разлог нема више важности, ако је независност готово целокупне свести од тела исто тако чињеница која се констатује”.[25]
По хришћанском учењу, као што смо видели, бесмртну душу дао је човеку Бог.[26]
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Природњак Карл Фогт, 1817-1895. г.
  2. Немачки природњак Јакоб Малешот, 1822-1893. г.
  3. Од грчких речи: psyhi = душа, и logia = речи, наука.
  4. Ср. Вилхелм Јерусалем: Увод у философију, Београд, 1921, стр. 23.
  5. Антропологија (гр. anthropos, logia), наука која проучава човека на основу анатомије, физиологије, психологије, историје, социологије, философије, археологије и науке о језику. – М. Вујаклија. Ор. cit., стр. 79.
  6. Од грчких речи: pathos и logia. Наука о болестима и разним облицима у којима се оне јављају. – Ср. М. Вујаклија, Op. cit., стр. 864.
  7. Ср. P. Malapert, Op. cit., p. 464; F. Challaye, Psychologie et metaphysique, pp. 687-689, Paris, 1925.
  8. Ср. G. Sartais, Op. cit., pp. 298-301; F. Challaye, Psychologie et metaphysique, pp. 24-26; Dr. S. Zimmermann, Темељи психологије, str. 208-209; B. Јерусалим, Op. cit., стр. 28-29.
  9. В. Јерусалим, Op. cit., стр. 29.
  10. Cp. P. Malapert, Op. cit., pp. 463-464.
  11. Немачки физиолог, 1818-1896.
  12. Цитирано пo G. Rauschen-у, Op. cit., S. 23.
  13. Th. Ribot, La psychologie anglalse contempоraine, Paris, 1914, р. 26.
  14. John Tyndall, енглески физичар, 1820-1893.
  15. Cp. P. Malapert, Op. cit., p. 466.
  16. Dr. A. Carrel, Op. cit., pp. 111-112, 142.
  17. P. Malapert, Op. cit., p. 465.
  18. Cp. G. Rauschen, Op. cit., S. 23.
  19. Француски физиолог, 1794-1867.
  20. Немачки психолог и физиолог, 1832-1920.
  21. Викарни – намеснички, заступајући.
  22. Cp. P. Malapert, Op. cit., p. 465.
  23. Dr. A. Carrel, Op. cit., p. 313.
  24. Dr. A. Carrel, Op. cit., pp. 175-176.
  25. L’Energie splrltuelle, pp. 62-63, comp. p. 84. – Cp. F. Challaye, Psychologie et metaphlsique, p. 747.
  26. 1.Mojc.2,7.

One Comment

  1. hvala