ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
О ПОШТОВАЊУ СВЕТИТЕЉА, СВЕТИХ МОШТИЈУ И СВЕТИХ ИКОНА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
 
Самом природом Цркве као тела Богочовека Христа одређен је однос међу члановима Цркве, па били оно на земљи или на небу. Пошто сви чланови Цркве, као удови вечноживог Христа, никада не подлежу смрти, то телесна смрт чланова Цркве не прекида везу која постоји између њих, већ је та облагодаћена веза увек жива и непрекидна. Сви који су у Цркви, и на небу и на земљи, сутелесници су Христови и живи су Богу, кроз све њих струји једна благодат Духа Светог, и сви су домаћи Богу и сажитељи Светима.[1] Сви су они житељи једног града Божјег – небеског Јерусалима, чланови “Сабора Светих” који се никада не разилази.[2]
На основи ове црквене богочовечанске заједнице свих верујућих у Христу почива и поштовање Светитеља, као светих удова Христа – главе Цркве, и као свете старије браће наше прослављене од Бога. Због тога је још у Старом Завету речено за Светитеље: “Праведник ће се спомињати вечно”.[3]
Побожно спомињање и поштовање Светитеља, и пре свих Пречисте Мајке Христа Спаситеља, Пресвете Богородице, која је и од Херувима чеснија и од Серафима славнија, састоји се у молитвеном односу према њиховим христоликим личностима, затим у прослављању њихових врлина и светости, чиме се уствари прославља сам Бог који их је осветио и посветио. Ово поштовање бива на славу Божју, јер је Бог “диван у Светима својима” (Пс.67,36), а нама бива на корист: да би тако подражавали свети живот и дела Светитеља и смерно се угледали на њих.
Побожно поштовање Светитеља састоји се и у молитвеном призивању њихове благодатне помоћи, њиховог молитвеног посредовања пред Богом за нас слабе и грешне, јер су они пред Богом смелији и моћнији као пријатељи и угодници Божји, и јер свесвети Бог “у Светима почива”. Поштовање Светитеља ни у ком случају не значи њихово боготворење, тј. као да их ми поштујемо као богове, већ ми њих поштујемо и призивамо као “слуге Божје” и “пријатеље Христове”, као “синове Божје” у Јединородном Сину Божјем, Који се изједначио са нама људима да би нас људе изједначио са Богом по благодати.
Поштујући Светитеље ми поштујемо и њихове свете мошти као сасуде благодати Божје, јер су њихова света и освећена тела благодаћу постала нетрулежна и чудотворна. Свете мошти су знак Божјег благовољења и благодатног присуства Духа Божјег у материјалним телима људским, што преставља такође сведочанство и залог да ће и тела људска васкрснути и наследити од Бога нетрулежност и блажену бесмртност и живот вечни.
Ко не прима и не поштује Светитеље и њихове свете мошти, тај не прима и не поштује ни Христа ни Бога Оца (ср. Мт.10,16. 40-41). Јер се основа поштовања Светих налази у Христу Богочовеку, Који је зато и постао човек да прослави човека, и то и тело му и душу. Ко не поштује Светитеље као удове богочовечанског Тела оваплоћеног Господа Христа, тај као да разоваплоћује Христа и изгони га из тела Његовог које је Црква Његова.
Оваплоћење Бога Логоса, Који је живи Лик, жива Икона невидљивога Бога (Кол.1,15), јесте основа и за наше побожно поштовање светих Икона.
Поштовање светих икона постојало је у Цркви од самог њеног почетка (о чему сведоче фреске по најстаријим хришћанским катакомбама, још из другог века у Риму и на грчким острвима). Зато је Православна Црква на свом VII Васељенском Сабору осудила јеретике иконоборце који су хтели да порекну поштовање светих икона. Ово поштовање поричу данас и неки од секташа, који поричу чак и поштовање светог и животворног Крста Христовог. Али ми смо напред већ видели какав спасоносни значај и силу за наше спасење има часни Крст Христов, због чега са св. Апостолом Павлом и говоримо, клањајући се Крсту Христовом: “Д ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим Крстом Господа нашег Исуса Христа” (Гал.6,14).
Уз часни и животворни Крст ми побожно поштујемо и свете иконе, најпре пречасну икону Христа Богочовека, па онда и иконе Пресвете Богородице и Светих Апостола и Угодника Божјих. Јер, по речима Светих Отаца, “поштовање које се указује икони односи се на њен Прволик”, на Лице самог Богочовека Христа по чијем лику је и саздан сваки човек (ср. Кол,3,10).
Иконе ни у ком случају нису идоли (поштовање идола Бог је забранио у својој другој заповести датој преко Мојсија), и ми их не сматрамо за нека божанства, него само за свете слике које је сам Бог још у Стром Завету заповедио да се поштују у храму (скинији) Јеврејском (види 2.Мојс.25,10-26; 26,1-33; 5.Мојс.10,1-5). У Новом Завету, од оваплоћења Христова, свете иконе се поштују као света сликовита сведочанства превелике тајне уобличења Бога Логоса у тело и обличје људско; оне су Свето Писмо за неписмене; оне су место присуства благодати Божје, због чега су многе свете иконе и чудотворне и мироточиве.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Еф.2,19; 3,6.
  2. Ср. Јев.12,22-23.
  3. Пс. 111,6; Приче 10,7.

One Comment

  1. hvala