NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
II. PRIRODNE RELIGIJE
 
Prirodnim religijama nazivamo one religije do kojih je čovek došao prirodnim putem. Posmatrajući prirodu u kojoj je živeo, on je, prema stupnju razvoja svoga razuma, na jedan ili drugi način shvatao i predstavljao natprirodne sile koje su prouzrokovale postojanje te pri-rode sa svim ogromnim bogatstvom najrazličitijih pojava i stvari u njoj. Prirodne religije su, dakle, delo urođenog religioznog osećanja samoga čoveka – plod njegovih ličnih napora da otkrije prauzrok svega i da sa tim prauzrokom reguliše svoje odnose.
Pored animizma koji vodi do obožavanja predaka ili do kulta mrtvih i obožavanja prirodnih pojava i stvari, prirodne su religije još i:
a) Preanimizam[1] ili obožavanje jedne nematerijalne, tajanstvene natprirodne sile, u kojoj je primitivan čovek video uzrok svega što ga okružuje. Po shvatanju primitivnoga čoveka, ta sila prožima sve što postoji; ona se u latentnom ili prikrivenom stanju nalazi u svima ljudima, svim stvarima pa čak i rečima, iako nije u svima njima podjednako zastupljena. Natprirodni karakter ove sile, po mišljenju Melanežana,[2] ogleda se u tome što je ona u stanju da čini i ona dela „koja premašuju običnu ljudsku moć i nalaze se van običnog prirodnog procesa zbivanja“. Prema tome, moć i svetost ljudi, stvari i pojava zavisi od količine natprirodne sile koja se u njima nalazi. Tako, na primer, plemenske poglavice, neke životinje i neke prirodne stvari i pojave nisu obični ljudi, obične životinje, obične stvari i obične pojave, jer se u njima nalazi izuzetno velika količina natprirodne tajanstvene sile. To čini ove ljude, životinje, pojave i stvari predmetima osobite moći i svetosti. Ova nematerijalna, tajanstvena natprirodna sila, po jeziku Melanežana, zove se mana.
Kako, po mišljenju primitivnog čoveka, njegov uspeh u životu i njegova sudbina zavisi od mane, to se i njegova celokupna religija sastoji u tome da pribavi što više mane za sebe, bilo da bi se on sam njome koristio, bilo da bi učinio da se njome drugi koristi.[3]
Manu čovek dobija u dodiru sa svetim ljudima, životinjama i stvarima, jer ona iz njih zrači i u njega prelazi. Ali neposredni dodir čoveka sa ovim bićima i stvarima ispunjenim manom predstavlja za njega veliku opasnost. On vrlo često donosi i samu smrt. Zato su ta sveta bića i stvari za njega tabu, to jest zabranjeni.[4] Ta zabrana ili tabu skida se i ta opasnost uklanja se naročitim obredima verskoga karaktera, koji omogućavaju bezopasno i postepeno strujanje mane iz ovih svetih bića i stvari u čoveka.
b) Fetišizam je obožavanje pojedinih predmeta kao što su: školjke, kosti, nokti, repovi, parče drveta, šljunak, ljuske, so, cvet i tome slično. Primitivni ljudi su obožavali ove predmete zato što su verovali da su oni privremena boravišta različitih božanstava ili duhova. Kako su portugalski istraživači druge polovine XV veka, koji su prvi konstatovali obožavanje ovih predmeta kod crnaca Zapadne Afrike, nazvali ove predmete portugalskom reči feitico (fetišo) – stvar koja ima magičnu čarobnu moć – to se i ova vrsta prirodne religije zove fetišizam.
Neki fetiši se pokatkad nose i kao amajlije.[5]
v) Totemizam je obožavanje pojedinih vrsta životinja a pokatkad i bilja. To obožavanje je posledica verovanja da su te vrste životinja i bilja preci pojedinih plemena, koji su na izvestan način u uskoj vezi sa božanstvima tih plemena. Zato svako pleme nosi ime kakve životinjske ili biljne vrste. Tako, na primer, postoje plemena koja se zovu: lav, medved, lisica, kengur, zmija, gušter i tome slično. Životinjska ili biljna vrsta čije ime nosi jedno pleme, na jeziku severoameričkih Indijanaca, zove se totem.
Kako je totem u krvnom srodstvu sa članovima jednoga plemena, to im je zabranjeno ubijanje totema. Samo u izuzetnim slučajevima, za vreme verskih svetkovanja, totem se može jesti. To jedenje totema ima verski karakter. Pošto je totem svet, urođenici veruju da jedenjem totema unose u sebe ono što je sveto i na taj način dobijaju potrebnu snagu, hrabrost i umešnost. To je, dakle, put kojim urođenici dolaze u dodir sa izvorom svete sile.
Isto tako u svome totemu urođenici vide svoga pomoćnika i zaštitnika, te ga prizivaju u pomoć. Pokatkad isto to čine i pre spavanja.
Iako mnogo ređe, totem može biti ne samo pojedina životinjska ili biljna vrsta, nego i obična stvar, deo stvari, pa i amblem ili znak, obeležje, simvol.
Totem je za članove njegovog plemena tabu i njemu se pristupa pomoću naročitih verskih obreda.[6]
 
NAJGLAVNIJE SVETSKE RELIGIJE
 
Pored Hrišćanstva koje, kao što će se iz daljih izlaganja videti, nije prirodna religija već natprirodno Otkrivenje samoga Boga, najglavnije svetske prirodne religije su: bramanizam, budizam, konfučijanizam i muhamedanizam.
1) Bramanizam je religija koja uči da u svetu stvarno postoji samo Brama, koji je večito, beskrajno, bezlično božanstvo, duša sveta i suština svega. Sve što po stoji u svetu nije ništa drugo do njegova manifestacija, koja međutim iščezava. On je čak i „otac bogova, otac Pradžapatija, tj. boga tvorca“. Prema tome, čulni svet je samo maja ili obmana.
Život čoveka na zemlji, onakav kakav je, pun je muka i patnji. U njemu ima vrlo malo radosti. Zato životni cilj svakoga čoveka treba da bude oslobođen od životnih muka i patnji – oslobođenje od života. To oslobođenje ne može da se postigne smrću, pošto čovekova smrt ne uništava čovekovu dušu. Jer duša čovekova, koja je pre života u njegovom telu živela u telima drugih ljudi, životinja i bilja, posle njegove smrti ne prestaje da živi, nego se preseljava u telo kakvog drugog čoveka, kakve druge životinje ili kakve druge biljke. Ovo bramanističko učenje o seobi (transmigraciji) duše)[7] zove se samsara. Seoba duše daje duši mogućnost da u njenim novim telesnim oblicima okaje grehe koje je učinila u svojim ranijim ovaploćenjima, i da prema svojim delima zasluži bolje ili gore ovaploćenje – da se ponovo rodi ili kao braman[8] ili kao pas, svinja i tome slično. Seoba duše se zbiva, dakle, po neumitnom zakonu uzročnosti koji u svetu vlada i koji se u svetim knjigama bramanizma zove Karma. Otuda, da bi se oslobodio svih muka i patnji u životu, čovek mora da se oslobodi i seobe duše.
Ali, ako se željeno oslobođenje ne može da postigne njegovom smrću, ono se po učenju bramanizma može da postigne čovekovim odricanjem od života. A da bi se odrekao života, čovek mora da uništi u sebi volju za životom, jer je ona najglavniji činilac koji ga održava u životu i na taj način vodi iz muke u muku i iz patnje u patnju. Taj cilj čovek može da postigne vođenjem jednog strogo asketskog načina života – načina života koji je ispunjen čovekovim samomučenjem, samokažnjavanjem i samopregorenjem. Jer samo takav način života omogućava čovekovom duhu da se putem seobe ovaploćava u sve savršenija bića – najpre u bolje ljude, zatim u duhovna bića i najzad u božanstva. Prema tome, tek pošto uništi svoju volju za životom, čovek može da postigne sreću Brame, koji je slobodan od svake želje.
Bramanizam je, dakle, na prvom mestu jedna pesimistička religija.[9]
2) Budizam. – Osnivač budizma bio je Gautama, koji je docnije dobio ime Buda, što na sankritskom jeziku znači „probuđen ili prosvećen“. Gautama Buda se rodio oko 567 g. pre Hrista, u plemenu Sakja, koje je živelo u dolini Ganga, 200 km. severno od Benaresa. Gautama se rodio u staroj plemićkoj porodici. Pošto je svoju mladost proveo u zadovoljstvu koje mu je omogućavao njegov društveni položaj, on se u svojoj dvadeset i devetoj godini rešio da napusti porodicu – ženu i dete – i da se oda proučavanju religije i asketskom životu. Kaže se da se na to rešio onda kada je video: jednog oronulog starca, jednog bolesnog čoveka, jedan leš u raspadanju i jednog dostojanstvenog pustinjaka. No pre nego što je napustio svoju porodicu, on je kradimice ušao u sobu u kojoj je spavala njegova žena i dete, da bi ih poslednji put video. Rastanak Budin sa njegovom porodicom budisti nazivaju „veliko odricanje“.
Buda je umro u osamdesetoj godini svoga života. Posle njegove smrti, njegove pristalice su ga proglasile za boga. Buda je učio da vrhovno božanstvo ili Brama i duša ne postoje. Po njemu, duša nije ništa drugo do zbir ili skup utisaka, želja i osećanja straha. Ali, odbacujući učenje bramanizma o Brami i duši, Buda usvaja njegovo pesimističko gledanje na život i njegovo učenje o seobi duša, iako ovo učenje nije u skladu sa Budinim poricanjem postojanja duše. U ovom pogledu između bramanističkog i Budinog učenja postoji razlika samo u shvatanju načina života koji oslobađa čoveka kako od životnih patnji i muka, tako i od seobe njegove duše.
Budino shvatanje ovoga problema izlažu „četiri plemenite istine“. Prva je istina: rađanje, rašćenje, opadanje, smrt, odvajanje od predmeta koje volimo, mržnja prema onome što se ne može izbeći i žudnja za onim što se ne može dobiti – jesu puni tuge i bola. Druga je istina: uticaj spoljašnjeg sveta na naša čula pobuđuje nenasitu žeđ za nečim što bi ih zadovoljilo ili izaziva uživanje u predmetima koji nam se predstavljaju. A i jedno i drugo su praćeni žudnjom za životom. To su uzroci bola. Treća je istina: potpuno savlađivanje i razaranje ove pohlepne žeđi, ove žudnje za životom, jeste ono čime se bol prekida. Četvrta je istina: put koji vodi prekidu ili prestanku bola jeste plemeniti osmostruki put, to jest: prava vera, pravi ciljevi, pravi govor, pravi postupci, prava sredstva za život, pravi napor, prava pažljivost, prava meditacija ili razmišljanje.[10]
Samo onaj koji ide ovim putem može se osloboditi želje za životom, gordosti, samoljublja i neznanja, i savladati deset zabluda ili zlih stanja uma: samoobmanu, sumnju, zavisnost od dela, čulnost ili telesne strasti, zlovolju ili mržnju, ljubav prema životu na zemlji, želju za životom na nebu, gordost, samopožrtvovanje i neznanje.[11]
Čovek, pak, koji sve ovo postigne, postigao je svoj cilj života. A cilj njegovog života je Nirvana, to jest „gašenje onog grešnog, lakomog stanja uma i srca, koje bi inače, prema velikoj tajni Karme, bilo uzrok obnovljene individualne egzistencije“. Drugim rečima, nirvana je „isto što i jedno bezgrešno tiho stanje razuma“. To stanje, „savršenog mira, dobrote i mudrosti“ predstavlja, u budističkom smislu reči, svetost.[12] Ustvari, pak, pošto Buda poriče postojanje duše, ovako shvaćena nirvana i nije ništa drugo do potpuno gašenje – potpuno ništavilo.
Sve donde dok je poricao postojanje božanstva, budizam i nije bio religija već „metod za etičko vaspitanje“.[13] On je postao religija tek docnije kada je dobio svoga boga u licu svoga osnivača.[14]
v) Konfučijanizam. – Ovim imenom se naziva učenje kineskog mudraca Kong-fu-ce-a ili Konfučija, to jest „učitelja iz plemena Kong“, koji se rodio oko 551 a umro oko 478 god. pre Hrista.
U toku svoga života, Konfučije se bavio različitim poslovima: on je bio i činovnik, i učitelj, i ministar, i izgnanik i veliki reformator. Blagodareći svom mnogostrukom i savesnom radu, on je postao, i sve do danas ostao, najuticajniji čovek u istoriji Kine.
Sa visokih položaja koje je zauzimao u državi, Konfučije je uvideo i osetio veliki pozitivni uticaj religije na život narodne zajednice i njene države. On je uvideo i osetio da religija čini ljude boljima, podanike ili građane vernijima. Zato je ulagao sve napore da religiju predaka prilagodi potrebi vremena i iskoristi je za dobro naroda i njegove države.
Oduševljen istorijskom prošlošću svoga naroda, u kojoj je video „zlatni vek“, Konfučije je imao za cilj da iz te prošlosti uzme, razvije i ovekoveči sve ono što je najkarakterističnije i najbolje. Kako se to, po njegovom mišljenju, najlakše i najbolje moglo da postigne razvijanjem i jačanjem kulta predaka i države, on je tražio da se narodna prošlost i narodna zajednica i naroda država poštuju. To poštovanje je ustvari suština religije. „Konfučijeva religija, kao njegovo učenje o vrlini i državi mogu da se obuhvate kineskim pojmom hsiao što znači – detinjsko, sinovsko duboko poštovanje ili pijetet“. To i takvo poštovanje je ona duhovna snaga koja omogućava ne samo jedinstvo živih u državi i porodici nego i jedinstvo živih i mrtvih. Tom jedinstvu svaki čovek treba da služi, jer van toga jedinstva on nema nikakvu vrednost.[15]
Dužnost čovekova je da živi po volji „Neba“, to jest po onome poretku ili redu koji u svetu i državi vlada. Jer, „red je jedini zakon Neba“. Bez toga zakona bi svuda vladali haos i zlo. Po tome zakonu: čovek postoji radi zajednice i ne treba da čini drugome što ne želi da mu drugi čini. Car je stožer u državi, a otac je stožer u porodici. Ko živi po zakanu „Neba“, postiže ravnotežu u životu, a to treba i da bude životni ideal svakog pojedinca. Otuda, da bi ostvario ovaj ideal, svaki pojedinac treba da poštuje: roditelje, vlasti i pretke, i da im bude pokoran. To je njegova najglavnija dužnost. Sreća ili nesreća, nagrada ili kazna u životu čovekovom nisu ništa drugo do posledice ispunjavanja ili neispunjavanja ove njegove dužnosti.
Kao što se iz dosada rečenog vidi, konfučijanizam je jedan etički sistem, a ne jedna religija. Tek u toku vremena on je dobio svoga boga. Taj bog je bio sam Konfučije, koga su njegovi sledbenici kanonizirali ili posvetili prve godine hrišćanske ere. Pedeset i sedme godine te ere oni su počeli da mu prinose žrtve; 609 g. oni su mu podigli po jedan hram u svakom mestu nauke; 1907 g. uvrstili su ga u red najviših božanstava, a 1915 g. oglasili su njegovo učenje za državnu religiju.[16]
g) Muhamedanizam. – Muhamed, osnivač muhamedanizma, rodio se oko 570 g. posle Hrista u Meki, na Arabijskom poluostrvu. Detinjstvo je proveo kao siroče bez oca i majke. Kad mu je bilo 25 godina, oženio se bogatom udovicom Hadidžom, sa kojom je imao dva sina i četiri kćeri. U četrdesetoj godini života, mučen ozbiljnom sumnjom, napustio je kuću i povukao se u pećinu koja se nalazila u jednom brdu nedaleko od Meke. Tu je Muhamed proveo dve godine u molitvi i razmišljanju. „Muhamed je bio vizionar ili čovek kome se priviđa. Usled jednog fizičkog svojstva, on je s vremena na vreme imao česte napade epileptičkog karaktera, koji su ga dovodili u besvesno stanje, u kome je on imao svoje vizije“.[17]
Kada je posle dve godine napustio pećinu, Muhamed je bio ubeđen da mu je Bog stavio u dužnost da bude prorok svoga naroda. Zato je on, odmah po povratku u Meku, otpočeo da propoveda svoju novu nauku.
Muhamed je, nasuprot svojim Arapima mnogobošcima, učio da postoji jedan jedini Bog ili Alah, koga je on shvatio kao veliko ljudsko biće, sa rukama, očima i drugim ljudskim svojstvima. Alah je svemoćan i svemudar, ali se prema ostalom svetu ponaša kao apsolutni despot. On je svakome čoveku predodredio njegovu sudbinu, koju čovek ni po koju cenu ne može da izbegne. Takvo učenje se zove fatalizam. Čovek ne može da shvati Alaha, već treba samo da mu se preda. Otuda se muhamedanizam zove i islam, tj. predanost Bogu.
Preko Muhameda koji je poslednji njegov prorok, Alah daje ljudima poslednje svoje otkrivenje. To je otkrivenje zapisano u svetoj knjizi koja se zove Koran, to jest „čitanje“ ili „recitovanje“.
Da bi dokazao svoju predanost Alahu, svaki pravoverni treba da se drži u životu svih onih uputstava koja se sadrže u „pet osnovnih stubova“ islama. Tako, on treba:
a) Da veruje da nema drugog Boga osim Alaha i da je Muhamed njegov poslanik;
b) Da se svakog dana pet puta moli Alahu (molitva, recitovanje svetih reči, klanjanje, kretanje tela, okretanje lica Meki itd.);
v) Da čini dobra dela i daje milostinju;
g) Da posti u određeno vreme (Bajram);
d) Da makar jedanput u životu poseti Kabu (Ćabu).
Prva četiri od ovih „pet osnovnih stubova“ svoje nauke Muhamed je pozajmio od Judaizma i Hrišćanstva, pa ih je shvatio i preradio na svoj način.
Ako se pravoverni strogo pridržava ovako rezimirane ili sažete Muhamedove nauke, zaslužiće dženet (raj), ako ne – pakao. I dženet i pakao su u muhamedanizmu shvaćeni čisto realistički: uživanje u raju i patnje u paklu su sasvim materijalne prirode.
Zbog svega ovoga se smatra da „islam po svome učenju, naročito po svome shvatanju Boga i pre svega po svojoj etici, sasvim zaostaje ne samo iza Hrišćanstva, nego isto tako i iza jevrejskog profetizma i Judejstva… On je najmlađa, ali isto tako i najniža od svih svetskih religija“.[18]
 
Prof. Velimir Hadži-Arsić
 


 
NAPOMENA:

  1. Prof. Maret je prvi upotrebio ovaj izraz. – Sr. Op. cit., r. 1 f.
  2. Stanovnici Melanezije (jednog od mnogih ostrvlja u Tihom Okeanu).
  3. R. H. Codrington, The Melanesians, pp. 118-120, Oxford, 1891; Cp, R, R. Marett, Op. cit., pp. 99-100; E. Durkheim, Op. cit., pp. 274-278.
  4. Tabu je polineziska reč, tj. reč urođenika koji žive u Polineziji (ostrvlju u Tihom Okeanu).
  5. Sr. F. B. Jevons, Op. cit., chap., XIII; N. W. Thomas, Fetishism, Enciclop. Britannica, XI Ed., Vol. X p. 295.
  6. Cp. D. N. Soderblom, Op. sit., S. 34-37; G. A. Coe, Op. sit., p. 81; S. Reinach, Op. sit., p. 20; E. Durkheim, Op. sit., pp. 143 suiv.; G. A. Barton, Op. sit., p. 11.
  7. Učenje o seobi duše bilo je poznato Egipćanima, Keltima i Grcima. Ono se naziva i metempsihoza.
  8. Član najviše indijske kaste, tj. staleža ili društvenog reda. U Indiji postoje četiri kaste: Braman ili sveštenička kasta; Radžanija ili ratnička kasta; Vaisija ili zemljoradnička kasta i Sudra ili robovska kasta.
  9. Cp. G. A. Barton, Op. cit., pp. 154 f; J. Huby, Op. cit., p. 372 suiv.; D. N. Soderblom, Op. cit., S. 252-263; G. Kreussler, Op. cit., S. 13-14; S. Reinach, Op. cit., pp. 79-80.
  10. T. W. Rhys Davids, Buddhism, pp. 47-48, London, 1899.
  11. G. A. Barton, Op. cit., p. 164.
  12. T. W. Rhys Davids, Op.cit., p. 163.
  13. G. A. Barton, Op. cit., p. 163.
  14. Cp. T. W. Rhys Davids, Op. cit., p. 22 t; J. Huby, Op. cit., 390 suiv.; D. D. Soderblom, Op. cit., S. 274-305; G. A. Barton, Op. cit., pp. 159-175; S. Reinach, Op. cit., pp. 81 suiv.
  15. D. N. Soderblom, Op. cit., S. 75.
  16. Cp. D. N. Soderblom, Op. cit., S. 72-78; G. A. Barton, Op. cit., pp. 209-213; S. Reinach, Op. cit., pp. 217-220; J. Huby, Op. cit., pp. 144-166.
  17. D. N. Soderblom, Op. cit., p. 184.
  18. D. N, Soderblom, Op. cit., S. 218; Cp. Ibid., S. 184-218; G. A. Barton, Op. cit., pp. 97 f; J. Huby, Op. cit., ch. XIV; S. Reinach, Op. cit., chap. VI.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *