NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
6. TAJNA SPASITELJEVOG VASKRSENJA I TAJNA SPASENJA
 
Iako stvarno mrtav SVOJIM telom u grobu, Spasitelj Hristos se pokazao jači od smrti, jer je telo Njegovo bilo telo Boga Logosa, te ga smrt nije mogla zadržati u svome carstvu kao plen. Bogočovek je vaskrsao, jer smrt nije mogla da Ga drži u svojoj vlasti[1].
a) Mesto Vaskrsenja Hristovog u Hrišćanstvu. Nema događaja, ne samo u Evanđelju već i u istoriji roda ljudskog, koji je tako silno, neodoljivo i nepobitno posvedočen kao vaskrsenje Hristovo. Jer je Hrišćanstvo, u svojoj celokupnoj istorijskoj stvarnosti i moći, zasnovano na faktu Hristovog vaskrsenja. A TO znači: na večito živoj vaskrsloj Ličnosti Bogočoveka Hrista. Sva mnogovekovna istorija Hrišćanstva svedoči o tome. Jer ako ima događaja na koji se mogu svesti svi događaji iz života Gospoda Hrista, Apostola, i uopšte svekolikog Hrišćanstva, onda je taj događaj – vaskrsenje Hristovo. Isto tako, ako ima istine na koju se mogu svesti sve istine evanđelske, onda je ta istina – vaskrsenje Hristovo. I još: ako ima stvarnosti na koju se mogu svesti sve novozavetne stvarnosti, onda je ta stvarnost – vaskrsenje Hristovo. I najzad, ako ima evanđelskog čuda na koje se mogu svesti sva novozavetna čuda, onda je to čudo – vaskrsenje Hristovo. Jer, tek u svetlosti vaskrsenja Hristovog postaje potpuno jasan lik Hristov, Njegova Ličnost i delo Njegovo. Tek u vaskrsenju Hristovom dobijaju svoje potpuno objašnjenje sva čuda Hristova, sve istine njegove, sve reči njegove, svi događaji evanđelski. Zato se praznik Hristovog Vaskrsenja – Uskrs, Pasha, tako svetlo i radosno praznuje u Pravoslavnoj Crkvi. (Uskrs se praznuje 40 dana i opet svake nedelje tokom cele godine).
Bez vaskrsenja Hristovogsve je sablast, sve priviđenje: i Hristos, i sva dela njegova, i celokupno učenje njegovo. Zato je i sam Spasitelj još za života na zemlji ukazivao na svoje vaskrsenje kao na događaj koji će objasniti i njegovu Ličnost i njegovo delo. Tako posle svog Preobraženja Spasitelj naređuje svojim učenicima da nikome ne kazuju šta su videli dok On ne ustane iz mrtvih[2]. Jer tek u svetlosti Vaskrsenja postaje jasan i događaj Preobraženja, i sav život Bogočovekov, i svekoliko učenje njegovo. Zašto? Zato što je tek vaskrsenjem svojim iz mrtvih Isus neporečno i sveubedljivo posvedočio da je On zaista Bog i Sin Božji.[3] Do vaskrsenja svog Spasitelj je učio o večnom životu, ali je vaskrsenjem pokazao da je On zaista život večni. Do vaskrsenja svog On je učio o vaskrsenju mrtvih, ali je vaskrsenjem svojim pokazao da je On zaista vaskrsenje mrtvih. Do vaskrsenja svog On je učio da vera u Njega prevodi iz smrti u život, ali je vaskrsenjem svojim pokazao da je pobedio smrt, i time osigurao osmrćenim ljudima prelazak iz smrti u besmrtnost. Jednom rečju: celokupno Spasiteljevo učenje dobija svoju potvrdu i obrazloženje u njegovom vaskrsenju.
No bez Bogočovekovog Vaskrsenja ne bi se moglo objasniti ni apostolstvo Apostola, ni mučeništvo Mučenika, ni ispovedništvo Ispovednika, ni svetiteljstvo Svetitelja, ni podvižništvo Padvižnika, ni čudotvorstvo Čudotvoraca, ni vera verujućih, ni ljubav ljubećih, ni nada nadajućih se, ni post isposnika, ni molitva molitvenika, ni krotost krotkih, ni milosrđe milosrdnih, niti ikoji hrišćanski podvig uopšte. Da Gospod Isus nije vaskrsao i kao takav ispunio svoje učenike sveživotnom silom i čudotvornom mudrošću, ko bi njih, plašljivce i begunce, skupio i dao im smelosti, sile i mudrosti, da onako neustrašivo, silno i mudro propovedaju i ispovedaju vaskrslog Gospoda, i onako radosno idu u smrt za Njega? A da vaskrsli Spasitelj nije njih ispunio božanskom silom i mudrošću, kako bi oni zapalili svet neugasivim požarom novozavetne vere, oni – ljudi prosti, neknjiževni, neuki, siromašni?
Da vera hrišćanska nije vera Vaskrslog, i istog večno živog i životvornog Gospoda Hrista, ko bi Mučenike oduševio za podvig mučeništva, i Ispovednike za podvig ispovedništva, i Isposnike za podvig isposništva, i ma kog hrišćanina za ma koji evanđelski podvig? Jednom rečju: da nije vaskrsenja Hristovog, hrišćanstva ne bi bilo; Hristos bi bio prvi i poslednji hrišćanin, koji je izdahnuo i umro na krstu, a sa Njim – izdahnulo bi i umrlo i delo njegovo i učenje njegovo.
b) Istinitost i stvarnost vaskrsenja Hristovog. Istinitost, stvarnost vaskrsenja Hristovog proverena je najkritičkije od strane samih očevidaca, učenika Hristovih. Oni nisu olako poverovali u vaskrsenje Hristovo; naprotiv, proverili su ga nemilosrdnim kriticizmom. Može se smelo tvrditi: Apostoli su se nasumnjali u vaskrsenje Hristovo ne samo za sebe, nego i za sve ljude svih vremena, za svu prirodu ljudsku uopšte.
Od same prve vesti o Spasiteljevom vaskrsenju, koju su čuli od Marije Magdalene koja je prva videla vaskrslog Gospoda, Apostoli se odnose sa kritičkim neverjem prema tome. Evanđelist piše: „Čuvši da je živ i da ga je ona videla oni ne poverovaše“.[4] Tome prvom neverju dodaje se drugo: vaskrsli Gospod javlja se dvojici učenika na putu za Emaus, i oni otišavši javiše učenicima; i ni njima ne verovaše[5]. Tada vaskrsli Gospod, da bi svoje neverne učenike uverio u svoje vaskrsenje, pruža najopipljiviji, najočigledniji psihofizički dokaz o sebi vaskrslom: pokazuje im ruke svoje i noge i jede pred njima. Evanđelist to ovako opisuje: „Sam Isus stade među njih i reče im: mir vam! A oni se uplašiše i, poplašeni budući, mišljahu da vide duha. I reče im: što se plašite? i zašto se javlja sumnja u srcima vašim? Vidite ruke i noge moje; ja sam glavom. Opipajte me i vidite: duh nema tela i kostiju kao što vidite da ja imam. I kad to reče pokaza im ruke i noge. A kako oni još ne verovahu od radosti i čuđahu se, reče im: imate li ovde što za jelo? A oni mu dadoše komad pečene ribe i meda u saću. I uzevši pojede pred njima“[6].
Vrhunac apostolskog nemilosrdnog kriticizma u proveravanju stvarnosti i istinitosti vaskrsenja Hristovog predstavlja slučaj apostola Tome. Kada ostali Apostoli, kojima se vaskrsli Gospod javio, saopštavaju Tomi: videsmo Gospoda, – on im skeptički odvraća: „dok ne vidim na rukama njegovim rane od klinaca, i ne metnem prsta svoga u rane od klinaca, i ne metnem ruke svoje u rebra njegova, neću verovati“[7]. – I želju ovako upornog neverja vaskrsli Gospod zadovoljava. Evanđelist priča: „Posle osam dana opet behu učenici njegovi unutra i Toma s njima. Dođe Isus kad vrata behu zaključana, stade na sredu i reče: mir vam! Zatim reče Tomi: pruži prst svoj ovamo i vidi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi neveran nego veran“. – Uveren na tako očigledan i nesumnjiv način u stvarnost vaskrslog Gospoda, Toma sa verom uzvikuje: „Gospod moj i Bog moj!“[8]
v) Vaskrsenje je temelj Hrišćanstva. Vaskrsenje Gospoda Hrista je temelj na kome sveti učenici njegovi zidaju svu veru i propoved svoju. Sva njegova dela, ustvari, niču iz tog jednog Hristovog dela. Jer, po rečima sv. Zlatousta, Dela Apostolska sadrže u sebi, upravo, dokaz o vaskrsenju, pošto je onome koji je poverovao u vaskrsenje bilo već lako primiti i sve ostalo.[9] Posvedočiti i dokazati vaskrsenje Hristovo za Apostole znači: posvedočiti i dokazati da je Isus Hristos – Bog i Gospod, Iskupitelj i Spasitelj. Rečima koje govore i čudesima koja tvore u ime vaskrslog Isusa oni neprestano tvrde i dokazuju da to kroz njih govori i dela Vaskrsli Gospod svojom životvornom i čudotvornom silom. Sav svoj apostolski poziv oni svode na svedočanstvo o vaskrsenju Hristovom; biti apostol znači svedočiti vaskrsenje Hristovo.[10]
Bez vere u vaskrsenje Hristovo nemogućna je vera u Hrista kao Spasitelja,[11] Jednom rečju: nemogućno je Hrišćanstvo; nemogućno je biti hrišćanin. Zato Apostol Pavle odlučno i jasno izjavljuje: „Ako Hristos ne usta, uzalud je propoved naša, uzalud i vera vaša“.[12] Sve je izgubljeno, sve je propalo, ako Hristos nije vaskrsao, veli sv. Zlatoust, objašnjavajući ove apostolske reči.[13]
g) Neminovnost vaskrsenja svih ljudi kao posledica Vaskrsenja Hristovog. Iako je lično delo Bogočoveka, vaskrsenje Gospoda Isusa ima svečovečanski i svekosmički značaj i silu, jer je Bogočovek, rodonačelnik novog čovečanstva, te sve što se tiče njegove čovečanske prirode istovremeno se tiče vascelog roda ljudskog. Bogočovek vaskrsava da bi vaskrsenjem svoje čovečanske prirode proputio put u vaskrsenje celokupnoj prirodi ljudskoj.[14] U vaskrsenju našeg Spasitelja, veli blaženi Teodorit, mi imamo zalog našeg vaskrsenja. On je prvi razorio državu smrti, a za Njim, kao za početkom i prvinom, nesumnjivo će sledovati i sva ljudska priroda.[15]
Vaskrsnuvši iz mrtvih, Gospod Isus je vaskrsenje iz mrtvih učinio obaveznim za sve ljude: i dobre i zle. Po svemoćnom dejstvu Bogočovekovog vaskrsenja i njegove sile sva se priroda ljudska nalazi u vlasti te sile kao isceljena od smrtnosti. I svaki čovek, pošto kao ljudsko biće ima udela u sveopštoj ljudskoj prirodi, mora vaskrsnuti u poslednji dan.[16]
I posle vaskrsenja Hristovog postoji smrt u ovome svetu. Kako to objasniti? Da, smrt postoji, ali je blago daću Bogočovekovog vaskrsenja ona prestala da bude za ljudsku prirodu prokletstvo, užas i strah, već je postala kao privremen i prolazan san.[17] Mi i sada umiremo, veli sv. Atanasije Veliki, ali ne više kao osuđeni, nego kao.oni koji imaju ustati očekujemo opšte vaskrsenje sviju, koje će u svoje vreme pokazati Bog koji ga je izvršio i darovao.[18] Mi i sada umiremo pređašnjom smrću, izjavljuje sv. Zlatoust, ali ne ostajemo u njoj. A to ne znači umreti. Vlast smrti i istinska smrt je kad onaj koji je umro nema više mogućnosti da se vrati u život; ako će pak on posle smrti oživeti i pritom živeti boljim životom, onda to nije smrt već spasenje.[19]
đ) Vaskrsenje i moralni preporod ljudi. Da je Gospod Isus zaista vaskrsao i da kao večito živ neprestano deluje, sv. Atanasije Veliki dokazuje i njegovim neprekidnim uticajem na moralni preporod ljudi među svima narodima. Jer samo živa ličnost a ne mrtvac može delovati i imati uticaj na ljude. Pošto Spasitelj tako utiče na ljude, i svakodnevno svuda nevidljivo ubeđuje premnoge ljude da pristupaju veri u Njega i da se pokoravaju njegovom učenju, zar posle toga može iko sumnjati da je vaskrsenje Hristovo stvarno bilo, i da je Hristos živ, ili bolje, da je On sam Živog? Zar je svojstveno mrtvacu – duše ljudske privoditi u takvu tronutost da se oni odriču otačkih zakona i klanjaju se Hristovom učenju? Ili, ako Hristos ne deluje na ljude, onda na koji način On utiče da preljubočinac ne čini više preljube, čovekoubica više ne ubija, lažljivac više ne obmanjuje i da bezbožnik postaje pobožan?[20]
Zaista, najjači dokaz Hristovog vaskrsenja Je to što je umrtvljeni pa vaskrsli Hristos pokazao posle smrti takvu silu, da je žive ljude ubeđivao da preziru i otadžbinu, i kuću, i prijatelje, i rođake, i sami život – radi ispovedanja Njega, i da zadovoljstvima ovoga sveta pretpostave šibanje, opasnosti i smrt. Takva su dela svojstvena ne mrtvacu i ne onome koji je ostao u grobu, nego vaskrslome i živome.[21]
e) Vaskrsenje Hristovo i saznanje Crkve. Ako igde, on da nesumnjivo u životu Crkve, osećanje ljudsko neodoljivo oseća i misao ljudska jasno saznaje: da je Bogočovek Hristos svojim Vaskrsenjem zaista umrtvio greh, pobedio smrt, satro đavola, razorio državu smrti, srušio ad, obnovio, osvetio, prosvetio, obesmrtio ljudsku prirodu, spasao svet, dao život večni ljudima, darovao nam oproštaj grehova i veliku milost, sav svet ispunio radošću, i podario rodu ljudskom sve što Bog ljubavi i neiskazanog čovekoljublja može podariti.
Zato na Uskrs: mi praznujemo umrtvljenje smrti, razrušenje ada, početak večnoga života.[22] Svojim Vaskrsenjem Hristos Bog nas prevede iz smrti u život, i od zemlje na nebo.[23] Spasitelj naš, vaskrsnuvši iz groba, vaskrse sa sobom sav rod ljudski.[24] Vaskrsnuvši trećeg dana iz groba, Gospod je sa sobom vaskrsao i svet.[25] Hristos vaskrse kao što dolikuje Bogu, podigavši sa sobom mrtve kao svemoćan,[26] a to znači: podigavši sa sobom sav rod ljudski.[27]
Zbog izuzetnih i neviđenih božanskih darova, kojima je prirodu ljudsku obdario kroz svoje Vaskrsenje Bogočovek Hristos, Uskrs je postao izuzetni dan među svima danima, i uskršnja noć – izuzetna noć među svima noćima. Uskrs je: dan koji Gospod stvori, radujmo se i veselimo se zbog njega,[28] Uskršnja noć je vaistinu sveštena, i svepraznična, i spasonosna, i svetozarna noć svetlosnoga dana. Uskrs je praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima. Uskrs je zato najveći praznik u Crkvi Pravoslavnoj, a svaka nedelja je mali ponovljeni Uskrs. Zato mi hrišćani praznujemo nedelju kao dan Gospodnji.
 


 
NAPOMENA:

  1. D.Ap.2,24.
  2. Mt.17,9; sr. Mk.9,9.
  3. Rim.1,4.
  4. Mk.16,11.
  5. Mk.16,12-13.
  6. Lk.24,36-43.
  7. Jn.20,25.
  8. Jn.20,26-28.
  9. In Ata Apost., Homil. 1, 2; P. gr. t. 60, col. 16.
  10. D.Ap.1,22; 1,32; 3,15; 4,10. 33; 5,30. 32; 10,39-41; 13,31; 17,3; 25,19; 26,23; 1.Kop.15,15; 2.Tim.2,8.
  11. Rim.1,3.
  12. 1.Kor.15,14. 17.
  13. In 1 ad Carinth., Homil. 29,2; P. gr. t. 61, col. 334.
  14. 1.Kor.15,21-22.
  15. Interpret. epist. 1 ad Corinth. cap. 15. v. 19. 20; P. gr. t. 82, col. 353 C.
  16. Jn.5,28-29.
  17. Sr. Jn.11,11; Lk.8,52; Mt.9,24; Mk.5,39.
  18. De incarnat. Verbi, 10; P. gr. t. 25, col. 113 C.
  19. In Hebr. Homil. 17, 2; P. gr. t. 63, col. 129.
  20. De incarnat. Verbi, 30. 21; R. gr. t. 25, col. 148 B. C. D., 149 A. B. C. D.
  21. Sv. Zlatoust, In s. Ignatium Martyrem laudatio, 4; P. gr. t. 50, col. 539. – „Kakva je revnost, pita sv. Zlatoust, pobuđivala apostole da stoje za mrtvaca? Kakvu su nagradu očekivali? Kakvu počast? Oni su pobegli i od Njega živoga čim je bio uhvaćen; a posle smrti zar bi mogli biti onako smeli za Njega da On nije vaskrsao? Kako to shvatiti? Da oni nisu hteli i nisu mogli izmisliti vaskrsenje koje se nije desilo, vidi se iz sledećeg. Njima je Spasitelj mnogo puta govorio o vaskrsenju, čak i neprestano ponavljao da će ustati posle tri dana (Mt.27,63). Stoga, da On nije vaskrsao, oni bi, kao obmanuti i gonjeni od celog naroda, proterivani iz kuća i gradova, očigledno morali odustati od Njega; i oni, kao obmanuti Njime i zbog Njega podvrgnuti strašnim nevoljama, ne bi zaželeli da šire takav glas o Njemu. A da oni nisu mogli izmisliti vaskrsenje da se ono nije stvarno desilo, o tome ne treba ni govoriti. Ustvari, u šta su se oni pri tome mogli uzdati? Da li u silu svoje reči? Ali, oni su bili vrlo neuki ljudi. Da li u bogatstvo? Ali, oni nisu imali čak ni štapa, ni obuće. Da li u znatnost porekla? Ali, oni su bili siromašni, i rođeni od siromašnih. Da li u znamenitost zavičaja? Ali, oni su dolazili iz neznatnih sela. Da li u svoju mnogobrojnost? Ali, njih nije bilo više od jedanaest, i to rasejanih. Da li u Učiteljeva obećanja? Ali u kakva? Da On nije vaskrsao, onda i ostala njegova obećanja ne bi bila verodostojna. I kako bi oni mogli ukrotiti narodni bes? Kada vrhovni od njih nije podneo reči žene služavke, a svi se ostali, videći ga vezana, razbegli, kako bi onda oni pomislili da idu u sve krajeve zemlje, i da tamo usađuju izmišljenu propoved o vaskrsenju? Kada se jedan od njih nije održao od pretnje žene, a drugi od samog pogleda na uze, kako su se onda mogli održati pred carevima, vladarima i narodima, gde su mačevi, užareni kazani, peći, bezbrojne vrste svakodnevne smrti, da nisu bili okrepljeni silom i pomoći Vaskrsloga? Učinjena su bila mnogobrojna velika čudesa, i Judejci se nisu postideli ni jednoga od njih, već su raspeli Onoga koji ih je učinio; a prostim rečima učenika zar bi mogli poverovati? Ne, ne! Sve je to učinila sila Vaskrsloga“. (In Math. Homil. 89, 1; R. gr. t. 58, col. 782-783).
  22. Uskrs, na jutrenju, Kanon, pesma 7.
  23. Tamo, pesma 1.
  24. Tamo, pesma 6.
  25. Nedelja Antipashe, u subotu na malom večernju.
  26. Treća nedelja po Uskrsu, na jutrenju, Kanon, pesma 7.
  27. Tamo, pesma 6.
  28. Uskrs, na jutrenju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *