NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

TAJNE VERE I ŽIVOTA (OSNOVNO BOGOSLOVLJE)

 

Prof. Velimir Hadži-Arsić

TAJNE VERE I ŽIVOTA
(OSNOVNO BOGOSLOVLJE)
 
g) MATERIJALISTIČKO UČENJE O POSTANKU ČOVEKA
 
Jedno od životnih pitanja čovekovih, tj. jedno od onih njegovih pitanja koja on kao razuman i svesna ličnost nije nikada mogao da izbegne, jeste: kako je postao čovek?
Nasuprot hrišćanskom shvatanju postanka čoveka, materijalizam, odnosno mehanički transformizam uči da je čovek postao iz istih uzroka i na isti način kao i sva ostala organska bića. U lancu mehaničkog transformiranja ovih bića, koji se u toku vremena stvarao po jednim i istim zakonima slepe prirode, čovek ne predstavlja ništa drugo do poslednji beočug. Prema tome, neposrednog pretka čovekovog treba tražiti ne drugde, već među predstavnicima onih životinjskih vrsta koje su, posle čoveka, najrazvijenije i po svojim osobinama čoveku najsličnije. A kako su takozvani čovekoliki majmuni – gorila, šimpanza, orangutan i gibon – u svakom pogledu čoveku najsličniji, to i čovek vodi svoje poreklo od njih. To poreklo nije neposredno već posredno, jer čovek nije neposredni već posredni potomak ovih majmuna. Neposredni predak čovekov je takozvani pitekantropos[1] ili majmun-čovek koji je davno izumro, no čiji je skelet docnije pronađen u zemlji.[2]
Dokaze za tačnost svoga učenja o majmunskom poreklu čoveka predstavnici mehaničkog transformizma nalaze u činjenicama koje nam pružaju: uporedna anatomija[3] i fiziologija,[4] embriologija[5] i paleontologija.[6] Tako, na primer, po njihovom mišljenju:
a) Uporedna anatomija i fiziologija jasno govore o tome da između telesne građe majmuna i čoveka, kao i između funkcija njihovih organa postoji velika sličnost. Ta sličnost je pokatkad tolika, da su čak i zakržljali ostaci – takozvani „rudimenti“ – pojedinih organa majmunskog i čovečjeg tela istovetni.[7]
b) Embriologija dokazuje da „ontogeneza“[8] obnavlja „filogenezu“,[9] to jest da embrion jednog organskog bića prolazi kroz sve faze razvoja kroz koje su prošla sva organska bića pre njega. A što važi za embrion ostalih organskih bića, važi i za embrion čoveka: i on, pre nego što postane čovekov, postepeno biva embrion svih organskih bića koja su nastala pre čoveka, pa prema tome i embrion majmuna.
v) Paleontologija pruža dovoljno dokaza da je pitekantropos ili majmun-čovek nekada postojao, jer se u zemlji nalaze njegovi skeleti.
 
KRITIKA MATERIJALISTIČKOG UČENJA O POSTANKU ČOVEKA
 
Jesu li ova i ovakva tvrđenja predstavnika nauke o majmunskom poreklu čoveka sasvim opravdana?
Prvo, neosporna je činjenica da između takozvanih antropoidnih ili čovekolikih majmuna postoji izvesna anatomsko-fiziološka sličnost. Ali je isto tako neosporna i činjenica da između ovih majmuna i čoveka postoje i vrlo važne anatomsko-fiziološke razlike. Po priznanju samih nepristrasnih predstavnika biologije, te su razlike takve i tolike[10] da se zbog njih antropoidni majmuni i čovek moraju smatrati i klasifikovati kao članovi posebnih životinjskih vrsta.[11]
Drugo, tačnost takozvanog biogenetičnog zakona[12] po kome „ontogeneza obnavlja filogenezu“ osporena je od mnogih najviđenijih predstavnika same biologije.[13]
Treće, istrajni napori paleontologije da u slojevima zemlje pronađe skelet izumrlog pitekantroposa ili majmuna-čoveka, sve do danas, ostali su bezuspešni. Jer se najbolji predstavnici nauke slažu u tome, da svi dosada pronađeni delovi tobože skeleta izumrlog pitekantroposa nisu ustvari ništa drugo do ili delovi skeleta majmunskog, ili delovi skeleta čovečjeg.[14] Prema tome, sve do naših dana, paleontologija nije uspela da ospori tačnost tvrdnje samoga Darvina, da „na organskom nizu između čoveka i njegovih najbližih srodnika postoji prekid koji ne može da se premosti nijednom izumrlom ili živom vrstom“.[15]
No prekid između čoveka i njegovih najbližih srodnika – čovekolikih majmunapostaje daleko širi i dublji, kada se, pored anatomsko-fizioloških, uzmu u obzir i psihološke ili duhovne razlike koje ih dele. Tako, na pr., čak i onda kada se nalazi na najnižem ili najprimitivnijem stupnju kulturnog razvoja, čovek je jedna svesna i razumna ličnost koja misli i govori pomoću pojmova, raspolaže svešću o slobodnoj volji, nosi u sebi jedan kriterijum dobra i zla – jedno merilo etičkih vrednosti – i, zahvaljujući tim svojim duhovnim ili psihičkim sposobnostima, on ima: religiju, etiku, filosofiju, pravo, umetnost i druge kulturne vrednosti. Međutim opšte poznata je istina da su sve ove i ovakve manifestacije čovekovog života životinjama – čak i onim najrazumnijim i čoveku najsličnijim – potpuno strane.
Prema tome, čak i kada bi mehanički transformizam uspeo da dokaže potpunu anatomsko-fiziološku i embriološku sličnost između čovekolikih majmuna i čoveka, on time ne bi mogao da svede čoveka na jednu vrstu razvijenijeg majmuna. Jer se „argumentima te vrste, bitna razlika između čoveka i životinje – razlika koja postoji u drugoj, psihičkoj oblasti – i ne dodiruje“.[16] A ta i takva razlika između čoveka i ostalih životinja se naročito i ističe u bibliskom opisu stvaranja čoveka. Jer Biblija jasno govori o tome da je čovek u telesnom pogledu sličan ostalim životinjama, pošto je stvoren od onih istih elemenata od kojih su i one sastavljene.[17] No za razliku od ostalih životinja čovek je postao „duša živa“ na jedan poseban način;[18] on je dobio dušu koja nosi u sebi obličje svoga Tvorca – obličje Boga.[19] U toj i takvoj duši čovekovoj i nalaze se ona posebna psihička svojstva njegova koja mu obezbeđuju izuzetan položaj u svetu.[20] Bez te i takve duše čovek ne bi bio ni gospodar zemlje i svega što je na njoj, ni gospodar sebe samog. Sa tom i takvom dušom, pak, čovek postepeno ali istrajno širi i jača svoju vlast nad materijalnom i organskom prirodom, i van sebe i u sebi. Dokaz za to imamo u uspesima koje je čovek u toku svoje duge i mučne istorije postigao u svima granama svoje mnogostruke kulturne delatnosti: religijske, etičke, pravne, umetničke, filosofske, naučne itd. U hrišćanskom svetitelju ta i takva duša dovodi čoveka do potpune kontrole i vlasti nad njegovim telom. Zato je Karelu pravu kada kaže da je duša „najveća sila ovoga sveta“, i da ona pretstavlja specifični vid ili oznaku čoveka – vid ili oznaku kojom se on razlikuje od svih drugih živih bića.[21]
Po hrišćanskom učenju, tvorac čovekove duše i čovekovog tela je Bog.
Prema tome, nasuprot materijalizmu, Hrišćanstva uči da čovek kao sinteza materijalnog i duhovnog – tela i duše – nije proizvod slepog ili pukog slučaja, već posledica neposredne ili posredne intervencije jednog svesnog i razumnog uzroka, ispunjenje jednog smišljenog i određenog plana i cilja – delo Božje.
 


 
NAPOMENA:

  1. Od grčkih reči: pitekos = majmun, i anthropos = čovek.
  2. U prvom izdanju svoga dela „Poreklo vrsta“, Darvin nije zastupao tezu o majmunskom poreklu čoveka. Naprotiv, on je u njemu dopuštao Božju interven1daju u stvaranju prvih organskih bića. Tek docnije, pod uticajem svojih učenika, Darvin je primio tezu o majmunskom poreklu čoveka i 1871. god. izložio je u svome delu „O poreklu čoveka“. Razume se, iz ovoga se ne sme izvesti zaključak da je Darvin bio materijalist i ateist, Jer, 1873. g. – dakle dve godine posle objavljivanja ovog njegovog dela – Darvin je pisao jednom holandskom studentu ovako: „Nemogućnost zamisliti da je ovaj veličanstveni i čudni svemir zajedno sa svima nama razumnim bićima postao pukim slučajem – za mene je glavni razlog da postoji Bog“. U svojoj autobiografiji Darvin kaže: „Tajna početka svih stvari za nas je nerazrešiva; što se, pak, mene tiče, ja ostajem u ovom slučaju agnostičar“. (Citirano po K. Kernu, Op. Cit., str. 26-27). – Isto tako i Lamark je verovao u Boga, koji je, po njemu, tvorac vaseljene i prirode. – Cp. G. Sartais, Op. cit., p. 264.
  3. Nauka koja upoređuje građu i sastav čovečjeg tela sa telom životinje. – M. Vujaklija, Op. cit., str. 58.
  4. Nauka o prirodnim procesima u telu organizama, biljaka, životinja i čoveka. – M Vujaklija, Op. cit., str. 1211.
  5. Nauka o razvitku zametka (embrija) u materinoj utrobi počevši od jajne ćelije do napuštanja jajnih ovoja ili do poroda. – M. Vujaklija, Op. cit., ctp. 383.
  6. Nauka koja proučava životinje i biljke koje su živele na Zemlji u ranijim vremenima i čiji se tragovi i ostaci nalaze i danas u Zemljinoj kori. – M. Vujaklija, Op. cit., str. 837.
  7. Na pr.: slepo crevo; tiroidna ili štitasta žlezda (glandula thyreoidea); nadmoždana žlezda (glandula pinealis) i dr.
  8. Razvitak jedinke od oplođenog jajeta pa do potpunog organizma. – M. Vujaklija, Op. cit., str. 811.
  9. Razvitak vrste; geneološki razvitak biljnih i životinjskih vrsta, rodova, familija i klasa. – M. Vujaklija, Op. cit., str. 1214.
  10. Tako, na pr., dok majmun skače, držeći savijene noge i telo nagnuto napred i oslanjajući se na stegnute pesnice, dotle čovek, za razliku od majmuna, ima vertikalan stav i ide uspravno. Isto tako postoji razlika između oblika i sastava majmunove i čovekove kičme, dužine njegovih prednjih i zadnjih udova (majmun, ustvari, ima prednje i zadnje „ruke“; anatomski on je „četvororučna“ životinja, pa je zato neobjašnjivo razviće nogu iz ruku), kao i između funkcija njihovih pojedinih organa. Čovekova lobanja obuhvata ? njegove glave, a lobanja majmuna ne obuhvata ni 1/2 njegove glave. Takozvani Kamperov lični ugao iznosi: kod majmuna 30-35°; kod običnog čoveka 70-80°, a kod statua grčkih bogova punih 90°. Zapremina lobanje jednog majmuna iznosi 420-580 sm3, a kod antropoidnih majmuna nikada ne prelazi 620°. Kod mikrokefalnog čoveka (sa malom glavicom), ta zapremina iznosi 1000 sm3, kod odrasle žene 1335 sm3; kod odraslog čoveka 1500 sm3, a ima lobanja čija zapremina iznosi 1600 sm3. Što se tiče težine mozga, najmanji čovečji mozak je teži od najvećeg majmunskog mozga: odrasli gorila je gotovo dvaput teži od jednog Bušmana, dok je njegov mozak mnogo lakši od mozga ovog poslednjeg. Mozak šimpanza je težak 400 a mozak običnog čoveka 1500 grama. Bajronov je mozak bio težak 2238 gr., Kivijev 1830 gr., Kromvelov 2233 gr., a Kantov 1650 gr. itd. Isto tako postoji razlika između krvi majmuna i krvi čoveka. (Sr. F. Palhories, Op. cit., pp. 225-256; G. Rauschen, Apologetik fur Prima, Bonn, 1910, S. 22-23; K. Kern, Op. cit., str. 35-36.
  11. P. Я. Svйetlov, Op. cit., str. 150.
  12. Biogenetičan (gr. bios, genos), koji se tiču razvitka života; biogenetičan zakon, zakon koji su najpre formulisali nemački prirodnjaci Fric Miler i Ernst Hekl, po kome sve životinje u toku embrionalnog razvitka prolaze kroz faze u kojima liče na druge potpuno različite životinje. – M. Vujaklija, Op. cit., str. 157.
  13. Po samom Darvinu, sve životinje ne prolaze kroz sve faze razvoja kroz koje su prošli njihovi preci. (Sp. G. Sartais, Op. cit., p. 272). – Agasiz (švajcarski prirodnjak, 1807-1873} piše: „Nijedna viša životinja ne prolazi kroz sve faze razvoja koje su prošli svi niži tipovi životinjskog carstva, već prosto trpi jednu seriju promena, koje su svojstvene životinjama one grane kojoj i ona sama pripada“. (Citirano po G. Sartais-u, Op. cit., p. 273). Biogenetički zakon su poricali još i: Denert, Driš, Vajsman, Štajman, Flajšman, Fogt i dr.
  14. Broj ovih manjih ili većih delova skeleta, do kojih je došla paleontologija, nije mali. I on se iz dana u dan povećava. Prvo mesto po redu iskopavanja zauzima takozvana neandertalska lobanja. Ta lobanja, odnosno samo jedan njen deo, nalazi se u muzeju u Bonu. Nju, kao i još nekoliko kostiju sa njom, otkrio je L. Fulrot u Neandertalu kod Diseldorfa. Na osnovu te lobanje i tih kostiju rekonstruisan je takozvani neandertalski čovek. Virhov pak misli da i danas žive ljudi koji imaju lobanju ovog neandertalskog čoveka. Po mišljenju prof. Klača, neandertalski čovek je sasvim blizak sadanjem australijskom urođeniku. Ovde je reč dakle ne o pitekantroposu, već o čoveku koji se po svome fizičko-hemijskom sklopu razlikuje od svake životinje.
    Godine 1891, holandski lekar Eugen Diboa našao je na ostrvu Javi, pored mnogih kostiju davno izumrlih velikih sisara, i: jednu butnu kost, jednu temenu kost, jedno parče vilice i dva kutnjaka. Te kosti on je 1895. g. oglasio za kosti onog organskog bića koje je na lancu evolucije popunjavalo prazninu između majmuna i čoveka. To biće on je nazvao majmun-čovek ili pitekantropos. Međutim, Virhov je bio mišljenja, da od svih kostiju koje je našao Diboa samo butna kost pripada čoveku dok su ostale majmunske. Docnija istraživanja, pak, jasno su dokazala da je takozvani pitekantropos u stvari majmun, koji je nešto bliži savremenom čoveku, nego sadašnji čovekoliki maJmun. (Opširnije o ovome kod K. Kerna, Op. cit., str. 32-33).
  15. „Čovekovo poreklo“, Beograd, 1931, str. 205.
  16. P. Я. Svйetlov, Op. cit., str. 151-152.
  17. 1.Mojs.2,7 i 19.
  18. 1.Mojs.2,7.
  19. 1.Mojs.1,26-27.
  20. 1.Mojs.1,28.
  21. Dr. Alexis Carrel, L’homme, cet inconnu, Paris, 1938, p. 138.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *